ПОСТОЈЕ ДВА НАЧИНА ДА СЕ ПОКОРИ ЈЕДНА НАЦИЈА, а само један начин да се та нација спаси

ПОСТОЈЕ ДВА НАЧИНА ДА СЕ ПОКОРИ ЈЕДНА НАЦИЈА, а само један начин да се та нација спаси

18 јануара 2021

Postoje dva načina da se pokori neka nacija, a to su: Pomoću Mača i Pomoću Duga … A Samo je jedan način spasa iz Dužničkog Ropstva!

Intervju koji do detalja secira korake koji jednu zemlju vode u dužničko ropstvo, te pojašnjava zašto je neophodno da se zemlja što pre izvuče iz kandži MMF-a, Svetske banke i drugih vanjskih izvora financijske pomoći.



Na početku iscrpnog intervjua koji je poznati ekonomski analitičar dao za DEPO Portal, profesor Aleksa Milojević citira Johna Adamsa, predsednika SAD-a od 1797. do 1801. godine, kao šlagvort na priču o ekonomskom porobljavanju malih od strane velikih i putu u tzv. dužničko ropstvo.

U intervjuu se pojašnjava kako se vrši kolonijalno porobljavanje zemalja koje su osuđene na tuđu pomoć:

– Prvi put u ljudskoj istoriji zarobljavanje se vrši pomoću bezvrednog novca.

Prirast novca je devet puta veći od prirasta bogatstva i taj novac uglavnom odlazi u dugove i deficite. Svetski prodavači novca, uglavnom MMF i Svetska banka, da bi što više prodali novca, odnosno da bi na vlasti što duže zadržavali slabe, nesposobne vlade koje ne znaju proizvoditi nego se zaduživati, izmislili su potpuno neosnovane, neekonomske kriterijume merenja stepena zaduženosti.

Rekli su da zaduženost ide ovako: do 40% duga u bruto društvenom proizvodu – niska zaduženost, 40-80% srednja zaduženost, a preko 80% prezaduženost. Naravno da nema ni reči o kvaliteti bruto društvenog proizvoda i njegovoj strukturi, obimu izvoza, deficitima i slično.

Umesto toga, što je, po Vama, stvarno merilo stupnja zaduženosti jedne države?

Umesto ovog krajnje neekonomskog, ekonomsko merilo stepena inostrane zaduženosti je u obimu priticanja deviza, odnosno izvoza. Iz izvoza je potrebno podmiriti i inostrani dug i platni deficit.

Kakvi su primeri drugih zemalja u svetu koje su se zaduživale i borile sa istim problemima?

Ekonomija je iskustvena nauka, a iskustvo govori da sve zemlje koje su u inostrani dug ušle s većim iznosom od trećine svog izvoza – da su zapale u trajni dug iz kojeg nisu mogle izaći.

Napomenimo da je 60% posto BDP-a svojevrsna crvena linija: kada javni dug preskoči tu liniju, smatra se da država ulazi u dužničke probleme. U poslednjih pet kriznih godina povećan je javni dug u svim članicama EU, osim u Mađarskoj i Švedskoj.

Podaci Eurostata govore da je ukupni javni dug zemalja EU povećan sa 74% na preko 85% BDP-a.

‘Postoje samo dva načina da se pokori neka nacija. Jedan je pomoću mača, a drugi pomoću duga.’ – John Adams

I sve ovo pod posebnim uslovima. Da zemlja ima vlastitu centralnu banku i vlastitu monetarnu politiku, kada ima mogućnost da upravljanjem deviznim tečajem upravlja svojim vanjskim dugom. Da postupno devalvacijom potiče izvoz, a ograničava uvoz i tako stiče devize za otplatu.

U takvoj, pa skoro mat poziciji, kakva je uloga MMF-a i drugih izvora inostranih kredita?

Potrebno je primetiti da MMF u postupku zarobljavanja putem duga ima ulogu završnog udarca. Vrlo moćni narodi su pokleknuli pod tim udarcima. Krene se s humanitarnim pomoćima, savetima, agencijama za investicije i malim kreditima dugog roka odgode otplate.

Vlast i narod se navikavaju živeti bez rada. Na tuđem novcu. Kako potreba za stranim novcem raste, humanitarna pomoć se smanjuje, a uvećavaju se iznosi kredita, raznih kreditora.

A, onda dolazi MMF sa svojim završnim udarcem. Daju se veliki iznosi kredita s vrlo dugim rokom odgode i vrlo kratkim rokom otplate. Visoke otplatne rate pritišću do nepodnošljivosti. To uglavnom ne preživi ni jedna zemlja. Neće ni naša, ako se ne zaustavimo u zaduživanju.

Pa neke su se, ipak spasile …

Spasile su se samo one zemlje koje su se zahvalile uslugama MMF-a i okrenule se vlastitim izvorima investicija – Koreja, Tajvan, Singapur i slično.

Međutim, BiH, Hrvatska i Srbija nisu usamljene u zaduživanju među zemljama regije; štoviše, njeni susedi su daleko više zaduženi kod međunarodnih kreditnih institucija i takođe se nalaze na rubu dužničkog ropstva … Možete li napraviti poređenje zaduženja BiH i onih koje imaju njeni susedi?

Bosna i Hercegovina je zadužena oko sedam milijardi KM, Srbija oko 60 milijardi KM, Hrvatska oko 100 milijardi KM, a Slovenija oko 120 milijardi KM. Sa ovog stanovišta mi još možemo da dišemo. Mogli bismo se osloboditi duga i krenuti u razvoj.

Ovdje je značajno primetiti i izvore zaduživanja. U povećani dug se ulazi onda kada se ulazi u Evropsku uniju ili kada se u nju uđe. Prilikom ulaska u povećani dug se ulazi ispunjavajući onih 35 uslova. Zahtevajući njihovo rešavanje (zaštita okoline i slično) uglavnom se završi u potrebi novog zaduživanja da bi se problemi rešili.

I onda se završi kao Slovenija ili Grčka …?

Slovenija je imala moćnu ekonomiju s minimalnim vanjskim zaduženjem pre ulaska u EU. A onda, kada je ušla, naglo je upala u ogroman dug, a gospodarstvo joj je oslabilo.

Zanimljivo je da je u Grčkoj dug porastao za 60% posto upravo u vremenu kada su svi ‘skočili na noge’ da joj pomognu, da reše problem duga Grčke. Rešavanje problema dugova se završilo u povećanju duga. U Grčkoj je objavljena kriza onda kada je dug bio nešto veći od bruto domaćeg proizvoda. A onda su ‘spasioci’ povećali dug za još 60% posto. Izlazi da je cilj ulaska u EU u povećanom zaduživanju.

Poznati američki ekonimist Džon Perkins, iznio je u knjizi ‘Prikriveni ekonomski ubica’ tvrdnju, da krediti s Zapada imaju veliku razornu moć, veću čak i od oružja, upravo za zemlje koje se postave kao potencijalna i poželjna žrtva koju treba odvesti u visoku zaduženost?

Zarobljavanje putem duga se pokazalo najdelotvornijim i neprekidno se usavršava. Svoj najsavršeniji oblik je dobilo u globalizmu, gde je gotovo celokupan teret zarobljavanja prenesen na domaću vlast.



Samo je dovoljno upumpavati neograničenu količinu bezvrednog novca (bezvednog u primanju, a vrlo vrednog u vraćanju), njime hraniti i održavati slabe vlade na vlasti, a one su onda spremne zbog ostanka na vlasti u potpunosti uništiti vlastiti narod.

I nemaju grižnje savesti. Nemaju moralnog pritiska. To nije slučaj s Džonom Perkinskom, nekadašnjim delatnikom MMF-a. Kao zapaženi student Bostonskog univerziteta brzo se našao u MMF-u, da bi nakon kratke obuke krenuo u misiju zarobljavanja putem duga.

Svako je morao izabrati određenu zemlju koja je po nečemu ekonomski zanimljiva – šume, voda, rude i slično. Kreće se u nerazvijena seoska područja. Oblači se skromno, kao seoski učitelj. Rečnik se spusti, pojednostaviti.

Pruža se sitna humanitarna pomoć (popravka krova na školi, WC i slično). Postupno se nastoji približiti vlasti, posebno vladi. To je prvi korak. Ako se u tome uspe, stvar se iz temelja mijenja. Oblače se najbolja odela, odlazi ‘ekipa stručnjaka’, rečnik se diže na najviši nivo do nerazumljivosti, na stolovima u vladi se šire karte, projekti, komplikovane formule i izračuni o izuzetnom napretku koji se očekuje.

Ako se u tome uspe, to je kraj misije. To je Drugi korak.

U Trećem koraku nastupaju financijeri, banke, MMF. Uglavnom to završi u nemogućnosti vraćanja kredita i opštem ekonomskom bankrotu.

Ako vlada pruži otpor zaduživanju, kreću sledeće ekipe zadužene za nameštanje izbora i svrgavanje postojeće vlasti.

Ako se iu tome ne uspe, pokrene se proces uvlačenja u kriminal, posebno drogu. Ako se i u tome ne uspe, kreću ‘šakali’ koji vrše likvidaciju onih koji pružaju otpor.

Dok je Džon Perkins bio u misiji MMF-a, ubijeni su predsednici Allende, Arbenz, Che, Roldes, Torilioni, Masadega. Nije više mogao izdržati. Osećao je silan moralan pritisak. Dao je ostavku. Osećao je silnu krivnju za stanje u kojem su se našle zemlje nakon njegove misije u njima.

Na početku sasvim solidno ekonomsko i društveno stanje, a na kraju, posle misije MMF-a, silnih dugova – jad, siromaštvo i beznađe. Povukao se u sobu da piše ‘Ispovijesti ekonomskog ubice’.

Ni supruzi ni kćerki nije rekao što radi. Bio je siguran da će ga ubiti. Rukopis je poslao na objavljivanje širom sveta. Kada je knjiga izašla, nisu ga ubili.

Verovatno je, kako sam kaže, da bi šteta bila veća od koristi. Svet je već ugledao istinu o tolikim prevarama koje se kriju iza projekata o razvoju na osnovi dugova.

I kada sve to sumirati i pogledamo situaciju u kojoj se nalazi naša država, dolazimo do ključnog pitanja – je li uopštee moguć oporavak u zamljama bivše Jugoslavije?

Naše siromaštvo ne potiče iz oskudnosti prirodnih i radom stvorenih bogatstava. Naše siromaštvo potiče od nesposobne, pogrešne vlade koja neće ili ne zna da ta silna posebno prirodna bogatstva spoji s čestitim, vrednim i sposobnim ljudima, da ih zaposli i da iz toga ostvari silna materijalna bogatstva.

Koji je prvi i konkretan korak na putu ka izlazu iz dužničkog ropstva?

Potrebno je zahvaliti se uslugama MMF-a i zaustaviti inostrana investiranja.

Kada su nešto slično učinili ‘Južnoazijski tigrovi’, za dvadeset godina povećali su svoj bruto društveni proizvod za četiri puta.

Približno takav razvoj imali smo i mi u prethodnoj Jugoslaviji. U vremenu od 37 godina (1952-1989) društveni proizvod je uvećan za blizu sedam puta (7X). U vremenu od 1952. do 1972. godine razvoj je bio brži od sadašnjih ‘južnoazijskih tigrova’.

Na kraju, ekonomisti i političari pričaju godinama o oporavku i boljoj ekonomskoj slici, ali se ništa ne događa, i sve je gore i gore.

Izlaz leži u ovome: Promena razmišljanja građana kao pojedinca! Građanin mora početi štediti na lično, nivou. Time bi se svest prenela na zajednicu u globalu. Kapitalizam živi na potrošnji i rasipništvu, koje vodi ka uništenju društva, ekonomije i čoveka.

(Depo portal)

KOMENTARI



4 коментара

  1. milorad 5 says:

    sledi raspoad dužničko sistema i otpis dugova, sve se bazira na dolaru koji je već sada bezvredna valuta i samo je pitanje vremena kada će krenuti hiperinflacija dolara nasvetskom nivou,zlato ili stabilne valute država koje baziraju svoju valutu na zlatu, su jedina šansa dasačuvamo bar deo deviznih rezervi a dugovi će biti otpisani , i ne treb pristajat na neke "konverzije " duga nikako to je automatski otvorena VELEIZDAJA i te političare ako krenu sa takvim akcijama i pregovorima treba odmah svrgnuti sa vlasti i potrpati u ZATVOR jer su autoamtski pokazali da su otvoreni LOPOVI.Ja toplo savetujenm svakoj političkoj garnituri ovde u srbiji da se ne zeza sa time.

  2. Риста says:

    "zaustaviti inostrana investiranja." фала ти Боже милостиви, имамо паметних људи. Људи који знају. Само не знам зашто само на латиници? Колико пута је Риста на овим страницама пљуво по страним инвестицијама, али није прошло. Када сам запљуно и кинеске инвестиције, ко да нисам ништа ни написао. А тек кад сам запљуно Руске инвестиције, а поготово када су отворили тамо неки "тржни центар савремене провенијенције" и кад сам рекао да је то пљачка Србије од стране неког руског олигарха, лопине, ко да сам се каменом бацио на српски род. А све то исто. Е, али Кина нас није бомбардовала. Па није, али роб постајеш и ако ти било ко инвестира лову. Не мора да те бомбардује. Хвала и свака част за објављивање овог паметног чланка паметног човека. Не да сам изненађен, него сам дивно изненађен и мало сам се чак и обрадовао. То је стварност живота Срба данас и ја бих радо читао и проширене погледе овог човека. Овако нешто треба објављивати сваке недеље. А Риста ће да домеће, не секирајте. Алекса Милојевић паметан Србин и сигурно жели добро своме народу. И име му паметно.

  3. Ramonda Serbika says:

    Устајте презрени на свету,сви сужњи које мори глад..............................кад слица земље све исчиле,под сунцем нек заблиста свет.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u