ПОТПУНИ ХАОС У НЕМАЧКОЈ – ЉУДИ СВЕ ЧЕШЋЕ ДИЖУ РУКУ НА СЕБЕ

POTPUNI HAOS U NEMAČKOJ – LJUDI SVE ČEŠĆE DIŽU RUKU NA SEBE

13 juna 2024

Autor: Marina HAKIMOVA-GACEMAJER

POČETKOM maja moj prijatelj Nemac, 31-godišnji Ben, došao sa posla, napisao devojci da je umoran, da će naručiti picu i otići u krevet, ali nije je naručio i nije legao.

Izvršio je samoubistvo.



„Zašto je to uradio? Za šta?“ – pitali su jedni druge njegovi najbliži. Pametan, talentovan, vredan, simpatičan, radio je u dobroj firmi, a u slobodno vreme svirao je u rok-bendu.

Nekoliko nedelja kasnije, njegova devojka nam je pokazala snimak njihove februarske prepiske uz kratku rečenicu: „Umoran sam od svega. Sve je nezanimljivo i glupo.”

„Nisam nizašta“, rekao je moj prijatelj iz Drezdena, ruski Nemac Tolja koji se vratio u svoju istorijsku domovinu jer je želeo da živi u Nemačkoj, ali je i on izvršio samoubistvo.

Nemački mediji gotovo da ne pišu o talasu samoubistava koji je zahvatio zemlju.

Na internetu na nemačkom jeziku nisam našla nijednu stručnu analizu na ovu temu. Ali postoji statistika.

Berliner Telegraph je objavio da se pretprošle godine broj onih koji su dobrovoljno oduzeli sebi život povećao za 10%, u 2023-oj – za još 4,2% i da je tako završilo oko 1,07 miliona ljudi. Dakle: da svaki osamdeseti Nemac.

Mislim da se masovno ubijaju zbog besmisla života.

„Letimo na Majorku za vikend, pijemo dok se ne onesvestimo, vratimo se, radimo pet dana, pa opet na Majorku. Da se zaboravimo“, napisao je jedan od Benovih prijatelja povodom njegove smrti, prilažući svoju fotografiju sa plaže. Drugi je dodao: „Nije jasno kome treba saučešće – nama ili Benu“.

Alkoholizam je u Nemačkoj – norma.

Gledajući obične nemačke muškarce, došla sam do zaključka da je njihov gotovo univerzalni svakodnevni alkoholizam pokušaj da se prilagode neprirodnom načinu života koji se godinama promoviše u njihovoj zemlji, da se pomire sa tim.

Možda je kneippen jedina nemačka tradicija koja je preživela od davnina, a to je – pijenje posle posla.

Vredni radnici i inteligencija troše litre alkohola, a vlasnike Knajpa (pivnica) zovu „moj psihoterapeut“.

Što se tiče lakih droga, nisu sve zvanično dozvoljene, ali je njihova nabavka u Nemačkoj laka stvar.

Uveče se čak i u školskim dvorištima oseća miris „trave“.

Moralno stanje nemačkih građana me podseća na ono što je bilo u Rusiji devedesetih. Alkoholizam, narkomanija, svedozvoljenost, propadanje, dekadencija…



Dekadencijom to zovu isami Nemci. Imaju u vidu osećaj beznađa, pustoš u glavama, razdor u duši.

I u Rusiji su u ono vreme talentovani, pametni, ljubazni ljudi umirali jedan za drugim od droge, od alkohola, u samoubilačkim uličnim tučama.

Igor Rasterijajev iskreno peva o njima:

Takav put su za sebe

Momci sami birali.

Ipak ih je neko, bogami,

Na taj put gurnuo.

Droga, alkohol, kriminalne bande i krv na asfaltu oduzimaju živote sve više Nemaca.

Zbog besperspektivnosti i besmislenosti života, nedostatka važne stvari i ljudi za koje žive.

Pitanje nije „zašto je Ben izvršio samoubistvo“, već „zašto je Ben odlučio da je bezvredni“.

Danas tačno znamo ko je devedesetih nas u Rusiji i zašto „gurao“.

Da li nas je tada Bog spasio od smrti? Ili je pomoglo, moža je ovo pobunjenička misao, siromaštvo?

Tada smo bili fokusirani na goli fizički opstanak. Bili smo na to usredsređeni u gladnoj, uništenoj Rusiji. Nismo imali vremena za dekadenciju.

Uhranjenom Evropljaninu borba za goli život je nepoznata, pa se odaje potrošnji, kupuje nepotrebne stvari, davi se u kreditima, hvali se novim psihičkim bolestima, raspojasava se na pomodnim paradama tolerancije i postaje izopačen.

Kako se ne prisetiti pada Rimskog carstva, gde je vladajuća elita imala sve, ali nije razloge za život.

Što je čovek pametniji i iskreniji, to mu je nezanimljivije da živi samo za sebe.

Materijalno bogatstvo je premalo za njega. Ali u potrošačkom društvu postoji samo: putovao po svetu, vozio najbolji auto, kupovao sebi skupe stvari, jeo samo organske proizvode..

Kao i svi dobrostojeći Nemci, Ben je imao sve osim dostojnog razloga za život.

U ateističkoj Nemačkoj se vera u Boga smatra zastarelom i često čak sramotnom.

U liberalnoj Nemačkoj trijumfuje individualizam: voli sebe, radi šta hoćeš, ne uskraćuj sebi ništa.

Zasićenje se nužno završava pustošenjem.

Znamo ko danas gura ljude u provaliju, terajući svakog ko se usuđuje da razmišlja i sumnja u ispravnost mizantropske postmodernističke agende.

Fundamentalni koncepti – rod, porodica, vera – sve se više nagrizaju, a vekovima stare tradicije se uništavaju.

Ne čudi me što sve češće saznajem da razumni Nemci beže iz Nemačke i kupuju još uvek jeftine stanove u Latinskoj Americi, u Turskoj i UAE, gde nemačke zajednice najbrže rastu.

„Nemačka više nije moja zemlja“, čula sam ove reči na nemačkom više puta u odmaralištu Egipta, u koji se useljavaju hiljade i hiljade Nemaca.

I, upravo ti ljudi danas dobro razumeju Ruse koji ratuju za svoje pravo da ostanu ono što jesu.

Kad se završi rat, takvi Evropljni će doći nama u Rusiju.

Samo Ben više nigde neće otići.

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. Đoka Paklar says:

    Ameri to bolje odrade, uzmu automatsku pa u tržni centar DRRRRRRRRRRR 😋

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *