Pouke krvavog 17. marta 2004. godine

Pouke krvavog 17. marta 2004. godine

18 marta 2013

VladimirDimitrijevicPiše: Vladimir Dimitrijević

Ove, 2013. godine, navršava se devet godina od pogroma koji su Arbanasi,sa prećutnom dozvolom svojih NATO mentora, sproveli na Kosovu i Metohiji. Pogrom je trajao od 17. do 19. marta 2004, i u njemu je ubijeno 12 Srba, uništeno deset javnih zgrada, od škola do bolnica, porušeno 900 srpskih i romskih kuća i stanova. Iz sela Svinjare kod Kosovske Mitrovice kao i iz sela Slatine kod Vučitrna proterani su svi Srbi. Šest gradova i deset sela je, posle pogroma, postalo etnički čisto, “besrbno“. Uništavana su srpska groblja i matične knjige. Ukupan broj proteranih iznosio je 3870 lica. Preko 900 ljudi bilo je pretučeno ili teško povređeno. Uništeno je i oštećeno 35 crkava i manastira, od čega ih je deset bilo od posebnog značaja: od manastira Deviča, iz 15. veka, preko zadužbine kralja Milutina, Bogorodice Ljeviške, do stare zgrade prizrenske Bogoslovije.

U nasilju je učestvovalo preko 60 hiljada Arbanasa. Uhapšeno je svega 350 Albanaca, od kojih skoro niko nije osuđen.

Kako je izgledalo?

Povod za ovaj pogrom bilo je utapanje dvojice albanskih dečaka u reci Ibar kod sela Čabra, za šta su odmah optuženi, bez ikakvih dokaza, Srbi. Prvo su napadnuti oni u Kosovskoj Mitrovici, a rulja razularenih pogromaša pokušala je da iz južnog pređe u severni deo Kosovske Mitrovice, ali nije uspela u tome. Zatim su napadnuta sva mesta u kojima žive Srbi, pa nisu pošteđene ni bespomoćne starice koje su živele u Đakovici. Kako je sve to izgledalo?

Profesorka Mitra Reljić iz Prištine bila je zarobljena u svom stanu: prethodno je, uprkos molbama Srba, KFOR odbio da dođe po nju i da joj pomogne, a iz šiptarskog logora izbavio je ju je Rus Sergej. Novinar Zoran Đukanović opisuje pokušaj prodora Arbanasa u severni deo Mitrovice: “Vozila su gorela, meci su zujali oko ušiju. Kako mi je dvogodišnja ćerka bila u zgradi, u blizini sukoba, otišao sam po nju. Izgledalo je da će sever Kosova biti zbrisan sa lica zemlje“. Marjan Ilinčić, sportista iz Mitrovice, kaže: “Da je KFOR reagovao energičnije i brže, sigurno ne bi bilo toliko nastradalih, a valjda bi se više od onih 4000 vratilo svojim domovima“. Miodrag Rajović, koordinator za opštinu Peć tadašnjeg Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju, bio je na sastanku sa predstavnicima Međunarodne agencije za perspektivu u srpskom selu Belo Polje. Dogovarana je izgradnja 67 kuća za Srbe povratnike. U tom trenutku, naišla je arbanaška rulja spremna na linč, i Srbi, njih tridesetak prisutnih na sastanku, pobegli su u lokalni parohijski dom. On kaže: “Kosovska policija je posmatrala stojeći sa strane i ne mešajući se. To su nam potvrdili kasnije i vojnici KFOR-a. Gađali su nas stotinama i stotinama kamenica. Bio je to pravi pakao. KFOR nas je spasao linča i sigurne smrti. U bazi KFOR-a smo bili do 30. marta, a u međuvremenu Albanci su opljačkali i zapalili kompletno Belo Polje“.

Apel Srpske pravoslavne crkve

Srpska Pravoslavna Crkva je, posle svega, uputila apel javnosti, u kome je istaknuto: “Jučerašnji i noćašnji nemiri koji su se događali širom južne srpske pokrajine Kosova i Metohije, predstavljaju nastavak organizovanog albanskog terorizma nad pravoslavnim srpskim narodom, koji traje već više decenija,njegovom i svetskom kulturnom baštinom, kao i nad drugim nealbanskim življem na ovom prostoru. Terorizam i nasilje koji su se na poseban način projavili paljenjem konaka Pećke Patrijaršije, 1981. godine, nastavljaju se i kontinuirano traju do 1999. godine, da bi od te godine bombardovanja od strane NATO – pakta i izgona nekoliko stotina hiljada srpskog i ostalog nealbanskog življa dobijali sve više na snazi i intenzitetu.

Plod toga nečuvenog nasilja predstvalja nakoliko hiljada muškaraca, žena i dece kidnapovanih i pobijenih, spaljena sela i naselja sa srpskim življem, oteta i ugrožena imovina naroda i Crkve, uništenje i razaranje više od 115 manastira i hramova. A sve to u vremenu kada je ova oblast bila pod neposrednim protektoratom međunarodne zajednice. Vrhunac svega jeste upravo ovaj najnoviji, očevidno unapred planirani, nezapamćeni pogrom, koji je u toku, nad preostalim srpskim življem i njegovim vekovnim svetinjama. Pri tome, predstavnici međunarodne zajednice, KFOR i UNMIK, svojim činjenjem ili nečinjenjem, sve od 1999. godine do danas, doprinose, voljno ili nevoljno, konačnom istrebljenju srpskog stanovništva i uništavanju njegove kulture i svehrišćanskih svetinja Kosova“.

Kako je, u te dane, zapisao srpski polihistor i humanista, Predrag R. Dragić Kijuk: “Nesumnjivo, genocid nad Srbima (posle svih savremenih pogroma u Hrvatskoj,Bosni i Hercegovini i sada, primenjenom metodom „spržena zemlja“, na Kosovu i Metohiji) mogao je da se dogodi jedino kao eksperiment patološke politike. Shodno tome šef UNMIK-a, Hari Holkeri, doveo je u sumnju reči komandanta NATO za jugoistočnu Evropu, admirala Gregorija Džonsona, smatrajući da je konstatacija o „etničkom čišćenju“ prejaka, jer je uništeno „samo par crkava“.

Ko je stajao iza pogroma?

Dr Aleksandar Raković, dugogodišnji službenik Ministarstva vera Republike Srbije, otkrio je, u intervvjuu datom nedeljniku „Pečat“ 15 februara 2o13. godine, prave nadahnitelje martovskog pogroma. Dr Majkl Holcel, dugogodišnji savetnik za spoljnu politiku američkog potpredsednika Džozefa Bajdena, osvetlio je Rakoviću događaje na Kosmetu: “Sa tadašnjim senatorom Bajdenom u zimu 2oo1. posetio je Kosovu i Metohiju, a jedna od destinacija bio je manastir Visoki Dečani. Holcel mi je kazao da su se tih dana sreli i sa Ramušem Haradinajem koji ih je „impresionirao“. Budući da se znalo kako međuetničke prilike mogu u svakom trenutku da izmaknu kontroli, Bajden je od Haradinaja zatražio da garantuje bezbednost manastiru Visoki Dečani. Iako je tokom pogroma nad Srbima 2004. godine bilo pokušaja da se izvrše napadi na Visoke Dečane i Pećku patrijaršiju, do toga nije došlo. Zašto? Holcel je u avgustu 2004. godine ponovo posetio Kosovo i Metohiju, a na jednom sastanku prišao mu je Haradinaj i rekao :“Kažite Bajdenu da sam ispunio obećanje.“ Dakle, ne samo Visoki Dečani, već i Pećka patrijaršija nisu napadnuti jer su Amerikanci to zahtevali od Haradinaja. Moglo bi se činiti da je to „gest dobre volje“. Međutim, makar i površniji pogled na ovu temu pruža još jedan zaključak: Amerikanci su znali da će doći do sveopšteg napada na Srbe, ali ko bi sa albanske strane trebalo da stoji iza toga“.

Pouke za danas

Devet godina posle pogroma nad Srbima na Kosovu i Metohiji, Srbija je dobila vlast čiji su glavni predstavnici spremni da pogaze ne samo Ustav Srbije (kome se premijer Ivica Dačić maltene izruguje, nazivajući stav o Kosmetu kao sastavnom delu Srbije, zapisan u Ustavu, lažju, iako čak i rezolucija 1244 Saveta bezbednosti UN kaže sasvim drugačije), nego i da se sasvim odreknu Kosovskog zaveta koji je jasan da jasniji ne može biti: “Zemaljsko je za malena carstvo, a nebesko uvek i doveka“. Tomislav Nikolić, koji je u predizbornoj kampanji s proleća 2012. godine, Srbima u Kosovskoj Mitrovici obećao da će svi nelegalni sporazumi Borka Stefanovića sa Briselom biti poništeni (i koji je, u razgovoru za „Pečat“ 17. maja 2012, rekao: “Ako ja pobedim, sprečićemo propast države. Borićemo se za opstanak Kosmeta u Srbiji; dok smo živi ja i svi članovi SNS-a, borićemo se za Kosmet u Srbiji. Preispitaćemo i protiustavne pregovore o sudbini Kosmeta koje je vodio Borko Stefanović“), uoči Sretenja, dana državnosti Srbije 2013, najavljuje da će država Srbija ukinuti svoje institucije na Severu Kosmeta i da će srpski narod prepustiti vlasti arbanaških terorista poput Tačija i Haradinaja. Aleksandar Vučić tvrdi da ga samo smrt može zaustaviti u nastojanju da reformiše Srbiju u skladu s EU standardima (a nema potrebe da se plaši smrti – dovoljno je samo da da ostavku, jer nije dobio izbore pričom o predaji Kosmeta NATO-u, nego patriotskom retorikom Nikolićevom i svojom)…

Čuvati Kosovo u srcu

Srbi su, vekovima, u najcrnjem mraku ropstva, živeli Kosovskim zavetom, znajući da, kako reče Sveti Aleksandar Nevski, Bog nije u sili, nego u pravdi i istini. Nisu hteli da se potčine tuđinu i da uče njegova pravila (kako reče pesnik Rajko Petrov Nogo: “Koji brzo uče, prvi se poturče“). Ginuli su, stradali su, patili su, ali su znali da će Kosovo, kad-tad, biti slobodno. Svakog ko bi hteo da se odrekne Svetinje nad svetinjama, nazvali su Brankovićem, “poganim koljenom“ (Njegoš), a znali su i za kletvu Lazarevu, koju pamti epska pesma: “Ko ne došo u boj na Kosovo, od ruke mu ništa ne rodilo, rujno vino ni pšenica bela, ne imao od srca poroda, rđom kapo dok mu je koljena“. I tu nema nikakvih dvoumica: ko god da su oni koji poriču osnovu srpskog istorijskog trajanja, i koliko god služili lihvarskoj Imperiji silnika koji pokušavaju da svet preurede na antihrišćanskim osnovama (jer, kako zapisa jedan zapadni novinar povodom NATO bombardovanja 1999. godine, reč je o ratu Vol Strita protiv Vizantije), oni se nalaze pred sudom Boga i Srpskog Zaveta. Ma koliko vlast u ovom trenutku imali, po Božijem dopuštenju, oni nikada neće moći da budu jači od Boga otaca naših, Boga Svetog kneza Lazara i Kosovskih Mučenika; a srpski narod, ako se ne odrekne Zaveta, povratiće Kosovo i Metohiju. Samo da ih se u srcu ne odrekne.

(Fondsk.ru)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *