Повратак Југе

Повратак Југе

31 марта 2015

Capture 45879Пише: Давор Криле

Предсједник Жупанијскога суда у Загребу и кандидат за будућег министра правосуђа изишао је недавно у јавност с племенитом иницијативом да се у Лијепој нашој изнова легализира лов на државне непријатеље.

Нису то они, ако сте се којом срећом понадали, што су нашу једину државу покрали, до грла задужили и учинили колонијално овисном о сваком страном трептају, па нам Ангела Меркел данас свисока пријети да у нашој властитој кући не смијемо сами градити инфраструктуру за широкопојасни интернет него тај посао мора добити њезина, њемачка, твртка.

Погибељ опстанку

Далеко било: највећу погибељ хрватскоме опстанку по господину Турудићу данас производи свакакво малигно лапрдање о тзв. карактеру Домовинског рата, па би по његову приједлогу казна од три до пет година затвора била крајње скромна санкција за онога који се усуди јавно изланути да задњи рат није био амо обрамбени, него примјерице и договорни, или да је имао елементе грађанскога рата и, не дао бог, етничкога чишћења.

Организирана је прије неку вечер и угодна ТВ дебата у којој је суцу Турудићу снажну идејну подршку пружао и бивши Туђманов шпијун у Херцег Босни, повјесничар Иво Лучић. У име напокон остварене слободе и демокрације вртио се поносно помно науљени ражањ за термичку обраду те исте слободе.

Интонација угодне ћакуле вратила ме у рану младост, недостајало је само да након дуго времена с малога екрана изнова чујем оне славне слогове у нешто модернијем аранжману: “Ми смо море крви пролили за братство и јединство наших народа, и никоме нећемо дозволити да нам дира, рује изнутра и да нам руши то братство и јединство!“

Као некад СУБНОР

Не знам за вас, али прва асоција ција на Турудићеву иницијативу мени је на уста излетјела сасвим спонтано: „Југославијо, добар дан!“ Наравно, као и у бројним другим случајевима, ми баштинимо искључиво најгоре аспекте некога појмовног комплекса, сустава или узора.

Стриктно тактички узевши, план заправо уопће није лош: под паролом „1991. против Југославије, а 2014. против
Југославена“, читав хрватски домољубни спектар заправо изнова предано гради своју властиту Југославију. Свим својим акцијама – од Карамаркових најава да ће се ликови и дјела Фрање Туђмана и Гојка Шушка убудуће моћи некажњено критизирати у кући и иза затворених шкура, али не и у јавности, преко славног војног логора у Савској и њихових захтјева, па све до споменуте Турудићеве иницијативе о законскоме увођењу вербалнога деликта, добар број државотворних Хрвата заправо суставно доказује да, успркос бројним жртвама и декларативној промјени Устава, грба и заставе, дух репресивне Југославије овдје још нипошто није мртав.

Оно што је некад био СУБНОР, многим шаторским милитаристима је особни еротски сан. Оно што је некад био вербални деликт који се гонио по службеној дужности – вријеђање Народноослободилачког рата, маршала Тита или тековина социјалистичке револуције – данас се у име тобожњег опонирања истима покушава изнова успоставити као врхунаравни правни и демократски стандард.

Трагичнија од спознаје да тамница народа у многим домољубним срцима и те како живо бије само је свијест о томе да она већини новодобних политичких комесара, укључујући и некадашњега предводника „ослободилачког покрета“, суштински заправо никад није ни сметала: одувијек их је жуљао само и искључиво властити положај у томе репресивноме поретку.

Пусти, проћи ће…

Неслобода као феномен ни у сновима није била њиховом генералном критичком метом, него тек њезини идеолошки критерији и људи на које се она примјењује.

Пучко искуство вели да најситније душе најгласније гракћу. Бит ће да је тако и овом приликом. Патриот у мени склон се забринути над поривом да правосудне перјанице номинално демократског друштва без срама машу гулазима у славу посве имагинарних, шупљих и фразеолошких вриједности, но циник с десног рамена му увијек каже: „Пусти, проћи ће. Пропале су досад већ двије Југославије, неће ни ова горјети до зоре.“

П. С.

У “Слободној” од четвртка се у писмима читатеља у вези с мојом прошлом колумном огласио проф. Вице Профаца из Задра, спочитнувши ми да не могу издалека судити о непостојању погибељи за предсједника Туђмана у Бенковцу 1990., јер тамо тада, за разлику од њега, нисам био.

Драги професоре Профаца, нисам био ни у Далласу 1963., као ни у Wасхингтону 1981., али добро знам да је на првој локацији Ј.Ф. Кеннедy сигурно убијен и да је Р. Реагана Јохн Хинцлеy Јр. збиља покушао смакнути.

Дубоко разумијем снажну потребу хадезеоваца и њима сродних Хрвата за неким својим „Десантом на Дрвар“ – подмуклим и страшним, но насрећу неуспјелим покушајем душманскога смакнућа вољенога вође. Без такве епизоде у пучкој ће предаји довијека живјети сумња како су Фрањо Туђман и Слободан Милошевић координирали политичке акције и – док је сиротиња гинула – стално имали изравну телефонску везу.

Моја једина примједба на ту жељу гласи да за ту причу морате смислити увјерљивији сценариј, јер овај бенковачки није у стању импресионирати ни дјецу.

Пуних 25 година хрватски Агитпроп фатално гријеши. Зашто упорно настојите увјерити јавност да је пиштољем играчком с приличне удаљености било лако насмрт преплашити неустрашивог и непоновљивог првог хрватског предсједника?

(Слободна Далмација)

KOMENTARI



Један коментар

  1. Ankica says:

    Ako rigoroznim zakonskim kaznama moraju braniti dignitet Krivoustog i tzv. domovinskog rata od vlastitog naroda tako sto mu doslovno prijete hapsenjima, zatvaranjima i prosekucijom, onda to vise nego mnogo govori o tome kakav je i sta je bio taj rat; i tko i sto je bio Krivousti. To se ni sa YU, nit sa SUBNOR-om nikako usporediti ne moze. Partizani nisu radili etnicka ciscenja niti prodavali vlastitu zemlju nego je ujedinjavali. Uostalom borili su se protiv fasista pa je usporedba koju navodi Krile apsolutno neprimjerena. Mogao je naci prirodnije i primjerenije primjere, npr. iz doba NDH. Bolje bi ocrtao stanje u danasnjoj Hrv. Pametnome dosta.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u