Повратак маркетиншког Бизмарка!

Povratak marketinškog Bizmarka!

8 februara 2016

vladimir-djukanovic 67Piše: Vladimir Đukanović

„Uspeh se ne meri toliko pozicijom koju je neko postigao u životu, koliko po preprekama koje je prevazišao“.
Buker T. Vašington

Ova misao velikana u borbi za obrazovanje afroameričke zajednice u SAD pala mi je na pamet kada sam čitao nedavni tekst u Nedeljniku u kome se doskorašnji šef srpske diplomatije i bivši šef Generalne skupštine UN glorifikuje do mere kada to zaista neukusno. Apsolutno nekritički tekst, očito marketinški sjajno plasiran, imao je za cilj da građanima Srbije stavi do znanja da bi Vuk Jeremić sigurno bio taj ko bi uspeo da na predstojećim predsedničkim izborima pobedi kandidata iza koga bi stao Aleksandar Vučić.

Ta tvrdnja temelji se na navodnom istraživanju omiljenog Jeremićevog „analitičara“ Đorđa Vukadinovića, koji je ružno ponizio predsednika Srbije Tomislava Nikolića, želeći valjda da ga pokaže kao ikebanu u Vučićevim rukama. Tako da bi Jeremić, ukoliko uđe u trku sa Nikolićem, zapravo ušao u trku sa Vučićem.

KANDIDAT POSRNULE OPOZICIJE

No sve to i nije toliko bitno, koliko činjenica da se lagano ide u priču o pronalaženju zajedničkog kandidata posrnule opozicije koji bi pod velom čoveka koji je umeo da srbuje kao Tadićev ministar bio prihvatljiv širem biračkom telu. Nešto slično kao sa Koštunicom koji je izvučen kao zec iz šešira 2000. godine da bi se pobedio Milošević, s tom razlikom što je Koštunica u odnosu na Vuka Jeremića bio čovek velikog političkog iskustva, progonjen sa Pravnog fakulteta kao disident i koji je zaista u sebi nosio svetosavski nacionalizam, bez obzira na njegova koketiranja sa prozapadnim političkim akterima. Jeremić u svojoj biografiji, osim marketinga da je srbovao više nego što se smelo, nema ni delić onoga što je Koštunica sa sobom uneo kada je stao na čelo koalicije DOS. Koštunica je iza sebe imao opozicioni staž, objavljene naučne radove, knjige, poslaničke nastupe, rezultate u vođenju političke partije koji kakvi god da su bili, ali su ga u Miloševićevo vreme uveli u Skupštinu.




Tu dolazimo na početak teksta i na Vašngtonovu misao. Kakvi su istinski rezultati Vuka Jeremića do sada?

Ako bismo se sveli samo na upravljanje srpskom diplomatijom, Vuk Jeremić ne bi imao ni promil šanse da se nečim pohvali. Za vreme njegovog mandata doživljavali smo diplomatske šamare kao dobar dan, a, kad god smpo o nečemu pregovarali, uvek smo sa pregovora kući odlazili ne samo poraženi već i totalno poniženi. Podsećanja radi, Euleks je svoju misiju započeo baš kada nam je diplomatiju vodio Jeremić, koji je tvrdio da ta misija neće biti tako loša, jer je on lično uspeo da dogovori nekakvih šest principa na osnovu kojih je Srbija prihvatila misiju Euleks. Nijedan od tih principa nikad nije bio ni pomenut, a Euleks je uz našu saglasnost obavio sve što je želeo.

Ne sme se zaboraviti ni činjenica da je tadašnja naša diplomatija prihvatila da se pregovori o Kosovu i Metohiji iz UN premeste u Brisel, čime smo sebi zakomplikovali situaciju koju danas koliko-toliko pokušavamo da opustimo. O teškom porazu pred Međunarodnim sudom pravde, gde je naša diplomatija zatražila kroz krajnje besmisleno pitanje da se ta institucija izjasni da li je Kosovo imalo pravo na jednostrano proglašenje nezavisnosti, puno je pisano, a problem je što se taj poraz uveliko zaboravio.

ČOVEK BEZ REZULTATA

Unajkraćem, suština veoma teške diplomatske pozicije Srbije danas, posebno oko Kosova i Metohije, dobrim delom je pozicionirana tokom Jeremićevog mandata, pa samim tim, ukoliko upotrebimo argumente, njegovo glorifikovanje nema nikakvog smisla, jer njegova politička pozicija nije bazirana na njegovim uspesima, s obzirom da zaista nijednu prepreku nije uspeo da pređe, već je bazirana isključivo na marketingu.

Konačno, red je da se napiše i nešto o njegovom delovanju kroz organizaciju CIRSD (Centar za međunarodnu saradnju i održivi razvoj). Na početku lepo zamišljen projekat da uticajni političari, što domaći što strani, učestvuju u debatama i da pišu tekstove u časopisu Horizonti, koji bi uglavnom čitali ljudi iz sveta diplomatije, pretvoren je u ličnu promociju Vuka Jeremića. On vodi navodne polemike po hotelima širom sveta sa nekadašnjim šefom CIA Petrusom i drugim uticajnim diplomatama, posebno američkim, čime nam stavlja do znanja čiju podršku uživa. Takođe, dovode se u Beograd da diskutuju o spoljnoj polititici određeni američki oficiri ili političari od nekog uticaj. Sve je to lepo, ali poenta je u tome da svuda samo on sa njima ukršta argumente, čime sebe izbacuje marketinški u prvi plan kao čoveka čija je misija tobožnja zaštita srpskih nacionalnih interesa.

Na tim seansama je gotovo nemoguće doći i uključiti se u polemiku ukoliko niste u krugu bliskih saradnika Vuka Jeremića i bez obzira što za kolege novinare postoje daleko važnije teme u državi, one će biti zanemarene, jer će gotovo svi, očito po zadatku, morati da prenesu šta se dogodilo na nekoj od seansi koju je CIRSD organizovao uz obavezno naglašavanje da je Vuk Jeremić taj koji je u toj priči najbitniji.

Istina o rezultatima Jeremićevog rada teško će u nastupajućem periodu dolaziti do naroda. Mi smo kao narod svakako skloni zaboravljanju. Marketing majstori su uveliko spremni da ga prikažu kao savremenog srpskog Bizmarka, velikog rodoljuba, momka koji je srbovao pred Bajdenom itd. Samo o njegovim rezultatima ništa nećemo imati prilike da pročitamo ili čujemo. Marketing projekte poput DOS ili Tadića smo do sada gorko kusali, a zebnja svakako postoji da još jedan takav projekat, ovog puta u liku Vuka Jeremića, ne doživimo ponovo.

(Standard.rs)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *