Повратак у Прерово

Povratak u Prerovo

5 jula 2015

kul-bajic 4343 rados bajicPiše: Radoš Bajić

Ponovo sam ovih dana u svom zavičaju. Ali i u Dobričinom. Tamo se užurbano sprema povratak velikog pisca u rodno selo, u Prerovo – kako ga je Ćosić nazvao u svom grandioznom delu. Prvog septembra, zajedno sa školskim, u Velikoj Drenovi oglasiće se i crkveno zvono. Na svetkovini u školskom dvorištu okupiće se prvaci i svi đaci, ali i mnogi bivši, seljaci, studenti, profesori, doktori, inženjeri, umetnici, celo moravsko čovečanstvo – kako je on znao da kaže. Počeće nova školska godina u školi u kojoj je prva slova naučio veliki srpski pisac i koja će nositi njegovo ime – Osnovna škola „Dobrica Ćosić”! Da bi priča bila do kraja srpska – neki Drenovci su bili protiv, tražili su referendum, pominjali su streljanja posle drugog rata na Bagdali u Kruševcu. Tvrdili su – bio je komunista na visokom položaju, mogao je to da spreči, bio je dobar s Titom… Drugi su okretali i na gore i na dole njegove zasluge: šta je učinio za selo, šta je mogao a nije? Da je makar kilometar puta napravio! Zašto bi se Drenovci razlikovali od drugih Srba? Kada je to neko postao pop u svom selu?

Imao sam osam godina i spremao sam se da postanem Titov pionir kad sam početkom avgusta 1961. na letnjoj slavi Svetog Ilije, koja se u rodnom selu moje majke slavila tri dana – u gostima kod ujaka, seljaka i tišljera Đole Mutavdžića prvi put video pisca romana „Daleko je sunce”. Pamtim da je bio lep, da se češljao kao Jurij Gagarin, da je nosio perlonsku belu košulju sa velikom kragnom. Sa ujakom Đolom je sedeo za sofrom u hladovini velikog oraha, pili su špricer razblažen sodom – i razgovarali. Dok sam u kratkim pantalonama sedeo na dnu stola i krckao šećerleme i puslice koje je moja ujna najbolje spremala – uzalud sam se trudio da razaznam i razumem o čemu pričaju. Bilo je to iste godine kada je Dobrica nešto više od dva meseca na čuvenom brodu „Galeb” krstario morima i okeanima i obilazio daleke afričke zemlje – gde je sin naših naroda i narodnosti dočekivan kao Bog. Kasnije će u otrežnjenju od komunizma i mitske opčinjenosti Titom govoriti da je na tom putu počeo da razaznaje kataraktu na očima srpskog naroda, da prepoznaje gorčinu zabluda i fanatične opčinjenosti vođom komunističkog režima, čija je i sam bio perjanica. I kada je pet godina kasnije na Brionskom plenumu Josip Broz pustio niz vodu svog kuma Aleksandra Rankovića – optužujući ga da je kovao zaveru protiv njega – čuveni Prerovac će se javno usprotiviti Lekinoj egzekuciji i tako staviti i sopstvenu glavu na krvavi panj Udbe, koja mu je nekoliko decenija nakon toga disala za vrat, prisluškivala ga, proganjala i pratila u stopu, čak i kad je krišom, sporednim puteljcima, kroz vrbake i mlade kukuruze, isključivo noću dolazio u Veliku Drenovu da poseti bolesnu majku.

Sećam se, početkom sedamdesetih, kad sam na očaj svojih roditelja otišao u Beograd da studiram za glumca (deda Mirko je voleo da idem u bogosloviju) – jednog kišnog dana video sam ga na Terazijama dok je u mantilu, pokisle kose, zamišljen iza obaveznih naočara – žurio sa hrpom papira u rukama. Uz osećanje bliskosti, uzbuđen i zadihan, banuo sam pred njega kao da sam negde u dalekom svetu slučajno sreo nekog svog, nekog ko je moj, nekog ko će se isto kao ja obradovati našem susretu. – Čika Dobrice, ja sam iz Medveđe, moja majka je iz Drenove… ja sam sestrić Đole Mutavdžića. Osmotrio me je iždžigljalog i ozarenog kroz mokre naočare, za trenutak se osvrnuo iza sebe i uz blagi smešak tiho me upitao: „Đola ti je ujak, kažeš… ti si znači… Radoš…?”

Zbog gušobolje i bolesnih krajnika često sam nosio obloge i gotovo uvek u svojoj sobi imao flašu rakije komovice za tu priliku, na koju su nasrtali moji cimeri i ilegalci Studentskog grada – pa sam morao da je krijem. Slučaj je hteo da sam prethodnog vikenda prvi put doneo iz sela pleteni balon sa mladim vinom, tek što je prevrelo. Nekoliko dana posle slučajnog susreta na Terazijama, u svojoj kući u ulici Branka Đonovića na Dedinju – primio me je Dobrica Ćosić. Kad me je video sa balonom u rukama, iznenadio se i vidno obradovao. – Ovo je mlado, ali je dobro – znalački je prepoznao, pošto nam je sipao po čašu. Uveo me je u svoju radnu sobu. Radoznalo sam zverao u svaki detalj, u police, knjige, radni sto na kojem su stajale rukom ispisne stranice romana „Vreme smrti“, na kojem je tada radio. Poslužio me je granclama.

– Ti si mlad, možeš da pojedeš koliko hoćeš… I ja volim slatko, ali mi doktori brane.

Pričao mi je o romanu koji piše, o srpskoj kletvi i usudu, o zloj sudbini našeg naroda, o strašnoj žrtvi srpske inteligencije, o 1300 kaplara… Raspitivao se za zdravlje svog prijatelja i ratnog druga, ujaka Đole, zanimalo ga je kako je u našem zavičaju, kako žive seljaci…

Kad sam rekao da mu je kuća veoma lepa, sećam se da mi kazao: „Dugo sam živeo u stanu u Palmotićevoj, a sada sam se preselio ovde na sto metara od Užičke, da budem blizu svom progonitelju.” Mislio je na Josipa Broza. Kad me je ispraćao, sa očinskom brigom me je upozorio da će me sigurno pozvati policija, da će tražiti da im kažem šta sam pričao sa njim, da će me ispitivati do poslednjeg detalja. I dao mi je savet da im kažem da mene nikakva politika ne interesuje – već da sam dolazio samo da isporučim balon vina koji mu je moj ujak Đola poslao. Ništa više. Prolazili su dani, nedelje i meseci. Iščekivao sam poziv. Niko me nikada nije pozvao… Spremio sam šta da im kažem i preslišavao se. A upijao sam da zapamtim svaku reč koju mi je veliki zemljak tada rekao. Hvala Bogu – pamtim i danas…

(Politika)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *