Povratak Vojvode

Povratak Vojvode

16 novembra 2014

Dimitrije-Vojnov01Piše: Dimitrije Vojnov

U antologijskom intervjuu datom „Vremenu“ Stanko Cerović kaže: „Sve ovo ne znači da su nacionalisti loši ili uvijek štetni ljudi. Štetni su, skoro uvijek, samo kad uđu aktivno u politiku. I to zato što nemaju blage veze o čemu se u politici radi. Ali su korisni kao konzervativni čuvari tradicija i nezavisnosti, naročito u vremenu kao što je današnje, u kome se narodima prodaju površne i glupe mode kao velike vrijednosti i ideje. Ovako, kad izađu iz politike, a ostanu vjerni svome narodu, ja za njih imam mnogo više razumijevanja nego za raznorazne mondijaliste, u bilo kom vidu.“

Cerovićev odgovor, doduše inspirisan slučajem Dobrice Ćosića, važi i za Vojislava Šešelja. Slobodan Milošević, iako političar krajnje sumnjivog nacionalnog kredibiliteta, na kraju je u svom minulom radu ostavio Dejtonski sporazum i Rezoluciju 1244, svojevrsno „međunarodnopravno zlato“ današnje srpske diplomatije i borbe za suverenitet i teritorijalni integritet. Šešelj je bio protiv tih dokumenata iako je veliko pitanje da li bi politika koju bi on vodio donela veće rezultate ili bi navela JNA da se okrene protiv Srba, a ne protiv ostalih.

Međutim, izmešten iz politike i poslat u Hag, Šešelj je upravo preuzeo društvenu ulogu nacionaliste koju Cerović podržava. Uprkos tome što se može reći da je lično opstruirao proces protiv sebe iako je argumentacija haškog tužilaštva bila klimava i verovatno najpolitizovanija od svih slučajeva (uostalom, i sama Karla del Ponte svedoči o molbi Zorana Đinđića da sud skloni Šešelja iz Srbije), svojim držanjem nastavio je tradiciju hrabrih antikolonijalnih aktivista i revolucionara koji nisu priznavali institucije imperijalističkih sila. Za razliku od svojih prethodnika, Šešelj je sam otišao na sud i u samom procesu nije bio u beznadežnoj situaciji, pa samim tim i njegov gest deluje još hrabrije.

Konačno, teško obolevši u Hagu, Šešelj je zadao i završni udarac samom sudu koji ga je toliko dugo držao zatvorenog, onima koji su izmolili njegovo izručenje i ostalima koji nisu činili dovoljno da se brani sa slobode.
Svojom haškom epizodom Šešelj se u priličnoj meri iskupio za sve ono što je radio dok je bio na slobodi, a to je upravo period njegovog bavljenja politikom u kome je mahom imao štetan uticaj, i to na način koji Cerović opisuje. I sadašnja vlast nosi „Cerovićev pečat“, a sva je prilika da će i oni poslužiti kao potvrda njegovih reči.

Međutim, čini se da neki ljudi iz vlasti, poput Vulina i deo medija koji su im lojalni, pokušavaju da dokažu kako je Šešeljev povratak iz Haga zapravo njegov ponovni prelazak iz nacionalističkog bdenja u politiku, i to ne kao kandidata već kao poluge kojom zapadne sile žele da vrše pritisak na premijera. Nezavisno od toga da li je ova procena tačna ili ne, ona pokazuje barem dve potresne istine – jedna je neprikrivena arbitrarnost Haškog tribunala i njegova potčinjenost imperijalističkim interesima – što smo znali – koju naša vlast priznaje, ali sa njima i dalje sarađuje: a druga je da Vojislav Šešelj, koji je proteklih jedanaest godina bio u zatvoru još uvek može da predstavlja politički faktor iako je njegova ideologija u ovom trenutku potpuno deplasirana kao politički program.

Kad je reč o Hagu, njegova politička uloga u okrivljivanju Srba za sve što se desilo na prostoru bivše Jugoslavije, kako bi se ceo sukob sveo na sprečavanje zločina i potpuno depolitizovao, dobro je poznata. Međutim, Srbija nije imala čak ni minimalnu korist od Haga u smislu čišćenja svog javnog prostora od toksičnih uticaja. Čak naprotiv – po mišljenju mnogih najlogičniji kandidat za Hag – Vuk Drašković – ne samo da je na slobodi već je i u prozapadnim koalicijama.

Jedno od objašnjenja suđenja za ratne zločine u Hagu bila je nesposobnost lokalnih sudova da vode takve slučajeve. U redu. Ako nam Ujedinjene nacije zaista do te mere žele dobro, zašto ne osnuju Haški sud za lopove pošto te slučajeve procesuiramo još slabije? Možda je razlog u tome što ćemo na kraju podvući crtu i videti kako su stranci zapravo mnogo veći lopovi od domaćih tajkuna i tihe ubice svih naroda bivše SFRJ. Šešelj jeste uticao na raseljavanje nesrpskih sela, ali je tek prozapadna ekonomska politika učinila da čitavi predeli opuste.

Kad je reč o Šešeljevoj političkoj potenciji, ona razoktriva još bolnije istine. Ruku na srce, ceo svet robuje ideologijama iz devetnaestog veka i mi se po tome u osnovi ne razlikujemo, ali konkretni politički programi kod nas su zarobljeni u početku devedesetih prošlog veka i od tada se nisu odmakli, nisu se pojavile ni ličnosti ni ideje koje bi ih zamenile.

Činjenica da se Vojislav Šešelj, uprkos jedanaestogodišnjoj robiji može smatrati političkim faktorom, znači samo jednu stvar – to što nismo u Sheveningenu, ne znači da smo na slobodi.

(Stari kadar, Novine novosadske)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *