Позитивно дискриминисање

Позитивно дискриминисање

5 октобра 2019

Пише: Филип Родић

СПОРНА пресуда Апелационог суда у Београду којом је један Ром ослобођен одговорности за обљубу малолетнице у јавности је темељно искритикована са правног и моралног аспекта. Није, међутим, примећена показана склоност друге Србије да док инсистира на „преумљавању“ Срба, то исто не тражи када су други народи у питању.

ЗАТО кажем стално: Кемал паша Ататурк – нема више фесова, цилиндри од сутра ујутру! И ћао. И сад ти причај са цилиндром на глави шта хоћеш. Нема другог излаза – рецепт је за преумљавање српског „народа који наводи на зло“, који је пре петнаестак година изнео велики официр Сувереног војног малтешког реда Ненад Прокић, драматург, један од оснивача Либерално-демократске партије, једна од перјаница друге Србије. Прокић је овде само јасно и недвосмислено саопштио на који начин он и његови истомишљеници, духовна деца Радивоја Константиновића и Латинке Перовић, намеравају да из глава и срца српског народа избију приписану им „филозофију паланке“. Сви знамо колико су далеко у насилном преумљавању Срба ишли њихови претходници, односно преци, па нема разлога да верујемо да би, када би били у прилици и могућности, и сада користили сличне методе.



САДА је судија Апелационог суда у Београду Миодраг Мајић, иначе ведета друге Србије и човек са, чини се, озбиљним политичким амбицијама, потписујући пресуду којом се злочинац ослобађа кривице за обљубу малолетнице само зато што је припадник етничке заједнице у којој је то „нормално“, овај део друштва довео у шизофрену ситуацију у којој не зна да ли да се држи својих декларисаних принципа, или да га брани по сваку цену као што је то до сада радио. Човек који се пре свега десетак дана, по доношењу скандалозне пресуде, за један београдски „недељник“ пожалио да у Србији „закони не важе за оне који су блиски политичкој моћи“, мисли да је добро да закони не важе за једну етничку заједницу и своју пресуду између осталог образлаже проценом судског вештака да се „окривљени културолошки понашао као и већина припадника његове заједнице“. Да ли би судија Мајић исто тако ослободио и неког канибала, јер је у његовом племену то „уобичајена пракса“ те није морао знати да се ради о кривичном делу?

ДОК је Аутономни женски центар принципијелно и разложно искритиковао одлуку судије Мајића оцењујући је „срамотном“, неки представници „прогресивне“ Србије, попут новинара Слободана Георгиева или адвоката Владимира Гајића, упућују подршку судији Мајићу и релативизују скандалозност његове пресуде. Гајић је поводом критика које је на рачун ове пресуде изнео Игор Јурић отишао толико далеко да је написао да би „било добро да тај Јурић престане да лупета о стварима о којима појма нема“. С обзиром на то да је Гајић политички ангажован у оквиру Савеза за Србију и да је Мајић у већ поменутом интервјуу за један „недељник“ изјавио да га „људи моле да се политички (још више) ангажује“ може се наслутити мотив Гајићевог бурног реаговања.

СПОРНО је и лицемерно да људи који се залажу да Срби скину своје „фесове“ и замене их „европским цилиндрима“ мисле да је добро и примерено борити се за очување неких „културних“ образаца када се ради о етничким мањинама које живе на територији Републике Србије. Ово утолико пре што је мета њиховог преумљавања Срба нешто што није само по себи лоше, него је у супротности са њиховим политичко-идеолошким обрасцем као што су традиција, вера, патријархалност, у суштини читав вредносни систем с којим је српски народ живео вековима, ако не и миленијумима. Са друге стране, подржавају неки „културолошки“ образац који је у супротности чак и са вредносним системом присутним и прихваћеним и на божанственом Западу (мада се сада тежи промени и тог друштва). У светионику демократије, Америци, на пример, оптуженик би заглавио робију због обљубе тринаестогодишње девојчице без обзира на њихову „љубав“ или „културолошки“ контекст.

ЗБОГ чега је потребно само преумљавање Срба, али не и других? Због чега се српска традиција мора одбацити с гнушањем и променити, а традиција других мора поштовати? Због чега они који се залажу за заштиту животиња без резерве имају резерву када неки људи, па макар то били и полуинтелигентни десничари, одузму малтретирану животињу човеку који је Ром? Хоћемо ли у име мултиетничности дозволити Ромима да поново терају мечке да играју, јер је то њихов културни образац? Овде се очигледно ради о некаквој „позитивној дискриминацији“, јер нешто што је забрањено једнима може бити дозвољено другима. Традиција једних мора бити измењена, али не и традиција других. Ради се о прихватању различитих закона и различитих принципа, чиме се укида једнакост пред законом за све, за шта се они декларативно залажу. Али треба имати на уму да и позитивна дискриминација на крају крајева није ништа друго него дискриминација.

(Новости)

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u