Poziv na odbranu srpskog intelektualnog dostojanstva

Poziv na odbranu srpskog intelektualnog dostojanstva

8 maja 2014

Mila-AleckovicPiše: Mila Alečković Nikolić

U Srbiji je pacovski lavirint u svim domenima izgleda najbolje uspeo. Od kako su bivši udbaši i batinaši u kapitalističkom sistemu prodaje diploma postali “profesori univerziteta”, i to najčešće profesori nekog neidentifikovanog letećeg biznisa ili menadžmenta bez ikakve ranije univerzitetske karijere, obrazovanje srbadijsko svelo se na eksperimentalni lavirint sa mrvama hrane i elektrošokovima. Umesto da u pozne dane nauče barem neki od stranih jezika (barem ruski ako su im drugi jezici preteški), ovi štićenici političkog podzemlja svih vremena i svih boja razmahali su se u paradržavi Srbiji svojim šinjelima takoreći više nego u zemljama bivših vojnih hunti. Jasno je da oni sa naukom niti imaju niti su ikada imali ikakve veze i da su svi samo u “tržišnoj liberalizaciji” beskrupulozno trgovali diplomama i političkim uticajima. Recimo da su takvi profili možda i mogli da se bave nekakvim instruktorskim kursevima (o tome kako i gde postavljati prisluškivače), ali zvanje univerzitetskog profesora im je u sistemu srpskog obrazovanja sasvim nepravedno dopušteno. Ako bi se posle ovakvog poklona, takvi politički sirovi materijali barem naučili akademskom moralnom kodu, akademskoj etici ili univerzitetskom ophođenju, možda ovaj principijelni propust i ne bi bio tako tragičnih posledica. Ali ne, oni su u Srbiju, odnosno u svet univerziteta, čiju himnu Gaudeamus pevamo svakog 27. januara, uneli prljava pravila političkih isleđivanja i tortura, partijskog kadriranja i intrigarenja, saslušavanja, preglasavanja i preslišavanja, isleđivanja i iživljavanja. Tako je srpsko školstvo postalo fenomen novih “logora duhovne smrti”.

DUHOVNI JASENOVAC I GOLI OTOK

Pišem ovo 22. aprila, na dan kada je ostatak jasenovačkih mučenika pokušao da se probije iz najgoreg balkanskog logora smrti. Među ovim jadnicima nalazila se i rođena sestra moga oca, koja slobodu nikada više nije videla. Većina tih ljudskih kostura ubijena je na najsvirepiji način, a samo mali broj njih izašao je iz najvećeg holokausta na Balakanu. A potom su sledili drugi logori, kao, recimo, Goli otok.

Namerno povezujem ova najveća ljudska mučilišta sa naizgled slobodnim najnovijim prevaspitavanjem ljudi u Srbiji jer su upravo te i takve isledničke i kapo-psihološke strukture ličnosti, koje su nekada udarale ljude dok su tucali vreli kamen, danas, u novom srpskom kapitalizmu, preko svojih nastavljača i istomišljenika uspeli da prodru u najodgovornije profesije društva, u politiku i u školstvo. Tzv. liberalno i slobodno školstvo i obrazovanje u Srbiji bilo je i ostalo samo iluzija jer su se bivši batinaši i mučitelji, ni manje ni više, sada bacili upravo na ovo polje. Novina je samo u tome što se u nekadašnjoj jugoslovenskoj represiji javno znalo da su oni samo masni batinaši i ništa drugo, oni kojih se gade i njihovi poslodavci, dok im je današnji opšti simulakrum novčane krado-demokratije omogućio da se uvuku u “nadgradnju i u superstrukturu” društva i da se preobuku u (pre)vaspitače sa titulama. Jer ono što takvi profili najviše vole da rade to je prevaspitavanje, svejedno da li za neku frakciju komunizma ili za atlantistički globalni monopolistički neoliberalizam.

PREDNjAČE BIVŠI I LAŽNI LEVIČARI

Ne samo da je kapitalizam s kraja 18. veka, kakav danas vlada u Srbiji, krajnje nehuman društveni sistem nego je pravo čudo da su se u njemu u novopečenoj Srbiji najbolje snašli upravo bivši nominalni levičari, koji su do juče doktorirali na samoupravljanjima i idejama “humanosti i socijalne pravde”. Uostalom, oni su se prvi u Srbiji još devedesetih godina prošlog veka bacili na prosute Soroševe zlatnike i odmah, prema vrednosti ovih dukata, tematski “udesili svoje projekte”. Zatim su sa fakulteta “očistili” sve nas koji nismo bili za Soroševo “otvoreno društvo” (pojam Karl Popera, koji je Soroš potpuno politički zloupotrebio). Oni koji su pripadali vojsci da bi mogli da se uzdignu do nekakvih upravnika “akademija”, brže-bolje javno su se deklarisali kao NATO pioniri te započeli nekakve NATO studije (kao da su vojnoj severnoameričkoj ratnoj mašineriji potrebne besparačke srpske NATO studije!). Tada su naši jadni studenti bili primorani da slušaju nekulturne i neartikulisane USA-ambasadore kao kobajagi predavače (pogodite o čemu?).

Ali to je sve bio samo očni mig neakademske ljubavi sitnih prema “velikima” i položena kapara za preuzimanje škola i fakulteta. Međutim, možda ni svi oni nisu znali do koje mere će ih nadigrati još lukaviji i još bezočniji kadrovi bezvremenih dremajućih specijalnih policija, uvek spremnih na buđenje i reaktivaciju.

Od nekoliko visokih škola i fakulteta koje u Srbiji poznajem, a gde se, pouzdano tvrdim, vrši maltretiranje nastavnika i profesora upravo na ovaj drevni islednički način na svim tim pozicijama nalaze se bivši “levičarski” profili. Naravno, oni su bili i ostali lažni u svakom smislu i u svakom vremenu.

Tako se i 2014. u neoliberalnoj, kapitalističkoj i okupiranoj Srbiji nastavila Golgota ne samo radnika i opšte globalističke sirotinje (neme narodne mase – kao žrtve svetskih bankstera), nego se posebno nastavilo maltretiranje srpskih profesora i intelektualaca. U ovom prednjači Univerzitet Megalotrend sa svojim rektorom, moguće je, saradnikom svih službi na ovim prostorima, inače potpuno “nekorisnim idiotom” za srpsku zajednicu, ali “korisnim idiotom” za njeno razaranje. Kao da je zadatak ove kreature bio da od početka upravo to da deli i prodaje zvanja (a to znači u papir upakovanu moć) svim podzemnim i nadzemnim kriminalnim likovima, ali i onima koji bi da se bave politikom, a intelektualne sposobnosti im ne bi dozvolile takav luksuz kakav je, recimo, naučni doktorat. Krajnji prizemni cilj svega ovoga smo upravo videli: prodaja borskih rudnika zlata i bakra (čija pljačka je verovatno, kako upućeni tvrde i pišu, bila i početni kapital za ovu Megalo-instituciju). U Francuskoj se, recimo, takva trgovina uticajem i kršenje prave akademske etike kažnjava zatvorom. Ali zato u Srbiji postepeno brojne pevačice estrade, manekenke i svi trećeligaški političari postaju “doktori nauka”. I što je ovakvim likovima lakše da, bez čitanja, bez rada, bez znanja, bez pismenosti, bez ičega, dograbe neku lažnu titulu, to je pravim istraživačima i istinski pismenim ljudima sve teže da opravdaju svoj istraživački rad i samu egzistenciju.

Osim pomenutog i razni drugi privatni fakulteti i tzv. akademije takođe pripadaju ovom spisku falsifikatora obrazovnih ustanova, a zapravo služe samo zato da u današnjem srpskom društvu pojačaju strah, kontrolu, intimidaciju, dresiranje i poslušnost novih robova. Retko koja takva “ustanova” ima nekakav profesorski sindikat, a, ako ga i ima, retko gde on nije lažan, odnosno retko gde on nije potpuna pustinjska fatamorgana.

Sve televizijske emisije socijalnog inžinjeringa o kojima sam blagovremeno pisala (Farma, Veliki brat, Preživeli, Ostrvo Kolonta i sl.) bile su samo psihološka priprema srpskog društva za završnu eutanaziju nad školstvom. Jer propala ekonomija u društvu uništava jednu, dve, ili tri generacije, a propalo obrazovanje u njemu uništava najmanje deset generacija duša.

Kao što rekoh, nauka (ili umetnost) su za ovakve prokuratorske likove bile i ostale nemoguće kosmičke međuplanetarne stanice. Zato oni nisu mogli ni da shvate šta je primena genijalnog otkrića ruskog vojnog lekara Ivana Pavlova i gde se zapravo naučno može primeniti otkriveni nervni sklop uslovnog refleksa. Ne znaju oni ni šta je američka psihološka škola bihejviorizma, ni šta su psihološke teorije učenja, ni šta je instrumentalno učenje, ni šta je potkrepljenje, ni šta je kazna, ni šta su mehanizmi odbrane ličnosti…, jednom rečju ne znaju ništa. Čuli su možda negde tamo u Briselu za izraze “batina i šargarepa”, i to je sve. Ali neko im je sažvakao ovo obimno gradivo i kao Veliki Inkvizitor kratko saopštio: radite tako i tako da dobijete to i to. A, budući da su paranoici društvenog podzemlja uvek bili jako motivisani (kompenzatorno motivisani) da u vodu bace mrežu za “ribarenje ljudskih duša”, ti likovi neostvarenih dželata, sada preimenovanih u profesore sumnjivih programa i škola strasno se baciše na sistem obrazovnih nagrada i kazni. Tako su ove kreature jedva dočekale da u nekakvo polupismeno pravilo privatnih škola i fakulteta u Srbiji uđe to da se učitelji, nastavnici i profesori mogu kažnjavati. Sama činjenica da nekoga mogu da kazne, a da pri tome ne budu Luburići u Jasenovcu ili Kapičići na Golom Otoku, nego “profesori” koji će kažnjavati one druge (prave profesore) jako im se svidela, jer im je omogućila da njihov primitivni životinjski sadizam ostane pokriven kravatom, pa još i nekom titularnom ćagom. Ali zato, ako na Svetosavskom prijemu škola i univerziteta u Srbiji vidite nekog ko se tetura od pijanstva, podriguje, viče i gazi druge po nogama, a pred stranim gostima uzvikuje: „Prevedi im, prevedi im!“, znajte da je verovatno u pitanju neki (i nečega) novopečeni reketor, drekan ili proždrekan.

PRETNjE, KAZNE, NADKOMPENZACIJE

I tako je počela (ili se nastavila) agonija srpskog obrazovanja, odnosno počela je era ludaka, psihopata, paranoika i nasilnika koji su, više nego ikada do sada, unizili časnu profesiju učitelja i pedagoga u Srbiji. Pogrešno je mišljenje da je sve ovo samo iskopina na arheološkom nalazištu komunizma. Ne, ovde je baš novi sistem kupovine i prodaje omogućio falsifikatorima da steknu (zgrabe) ono što nikada nije smelo ni da bude bačeno na “tržište”. Otkako su fakulteti i univerziteti počeli da “skupljaju pare”, od tada partijski šefovi na njihovo čelo uglavljuju svoje nepismene ljude, koji im deo novca svakog meseca odlivaju u stranačke kese. Dok se nekada od takvih ljudi tražilo da budu “politički podobni” (ali, ruku na srce, i da imaju neko obrazovanje), sada se od njih traži samo to da znaju kako se, bez ostavljanja traga, kradu fakultetske pare i kupuju stanovi stranačkim kadrovskim nadama.

Naravno, među dekane, rektore (tj. reket-ore) i pro-reketore, razne prosvetne funkcionere uvukli su se i društveni sadisti, koji su počeli da se svete za sve ono što nikada nisu mogli da pojme ili razumeju. Za njih su profesori bili i ostali samo robovi i pacovi jer se mržnja prema onome što nikada nisu mogli da dostignu (inteligenciju, znanje, stvaralaštvo i um) konvertirala u želju za iživljavanjem i kažnjavanjem. Reč “kazna”, kad već ne može “batina”, označava njihov obod svesti i čitav njihov Weltanschauung, srpski rečeno svetonazor, te oni jedva čekaju da nekoga umnijeg od sebe “kazne”. Još davne revolucionarne i pobunjeničke 1968. godine, jedan politički islednik je govorio: “Jao, što volim da vidim profesorčiće kako preda mnom drhte!” Nećemo se dalje baviti ovim likom, ali recimo samo kratko da ga je posle više decenija stigla zaslužena kazna. Međutim, ovi današnji prevaspitači imaju dodatni kvalitet arogantnosti bogatih poslodavaca i tajkunskih neoliberalnih menadžera, koji su potpuno rehabilitovali pojam “vlasništva” (vlasništva nad čovekovim telom i dušom) iz balkanskog srednjeg veka.

EKSPERIMENTALNI PACOVI

Otud dobronamerni i nadahnuti govor jedne profesorke koji je počinjao normativnim ohrabrenjem “vi ste profesori….” u današnjoj srpskoj praksi znači: vi ste pacovi. Vi nemate i nećete imati novca, a svaki partijski šefić je iznad vas. Vi ste najveća beda u srpskom banditskom kapitalističkom društvu. Kada jedan list kao što je Blic (koji, nažalost, uglavnom živi od golotinje, aviona, kamiona i reklama) vrši naglu i prekomernu (rekli bismo simptomatsku) difuziju ovakvog nadahnutog i iskrenog govora neke profesorke, onda se to u psihologiji opisuje kao: diverzija i pokrivanje tragova realne odgovornosti i krivice. Jer veliki deo reklamerske štampe u Srbiji, koju su otkupile moćne kompanije, ni sa kulturom ni sa naukom više nema nikakve veze. Naprotiv, u takvoj štampi ređe možete da vidite izjave nekog svetskog profesora nego slike i “mišljenja” nepismenih dekana, rektora i prorektora u Srbiji.

Ljudima koji su u svakom duhovnom pogledu za najmanje osam oktava viši od ovakvih protuva kamuflirani batinaši u novim srpskim privatnim ili državnim kvaziškolama prete “otkazima”, “opomenama”, “sankcijama”, “zakidanjima plata” i sličnim inventarom u službi straha i totalne kontrole nad svešću. Pogrešno je misliti da je tu reč samo o prekopiranom modelu ponašanja banalnog kapitalističkog gazde, koji eksploatiše svoju radnu marvu. Ne, ovi batinaši nikoga ne žele da eksploatišu jer oni ni to ne znaju da rade. Eksploatacija ljudi zahteva dozu racionalnog proračuna, a oni ni za ovo nisu sposobni. Njihova jedina želja jeste da prete i da ponižavaju one koje nikada ne mogu da dostignu. Pretnja je ono u čemu oni uživaju jer je ona za njih, prema Adlerovoj psihologiji inferiornosti, kao proteza za organ koji nemaju. A birokratija je samo njihova konfekcijska odeća datog vremena i datog političkog (svejedno kog) trenutka. Oni su odavno mrtve duše, ali su nesrećni dokle god igde ima živih i kreativnih, duhovnih i slobodnih ljudi. Oni se plaše duhovnosti, preziru svaku vrednost, a jedino što žele to je da dominiraju prema neurotičnoj vertikali “gore-dole”. Sa onima koje (pogrešno) doživljavaju kao “niže” od sebe izuzetno su grubi i surovi, a sa onima koje (pogrešno) doživljavaju kao “više” od sebe izuzetno su ljigavi i ponizni.

Budući da ovi lažnjaci sami nisu nikakvi profesori, nego preimenovani udbaši sa nekim sumnjivim kapitalističkim “akreditacijama” njihovih stranačkih drugova na vlasti, oni prirodno ne mogu ni da shvate niti da spoznaju da je status profesora u stvari životno delo. Jasno je da se za život (pun žrtava) naučnika ili umetnika osećamo pozvanim vrlo rano, a ne tek posle propalog policijskog, partijskog ili poslaničkog mandata. Stvaralačko životno delo nastaje posle dugog višedecenijskog rada i istraživanja i na ovako nešto ne može nimalo da utiče “pet minuta zakašnjenja”, neko beznačajno odsustvo ili neka slična administrativna glupost. Ali ovi upravnici logora želeli bi da kazne ne onoga ko zakasni na čas u pačjoj školi, nego onoga ko je uopšte imao snage i uma da postane pravi istraživač ili profesor (što oni nikada nisu uspeli). Jedino ovo poslednje njima smeta i zbunjuje ih jer oni to nikada nisu mogli da dostignu, a, uprkos sirovom i pljačkaškom kapitalizmu koji im je omogućio da se “prošvercuju” na razne “akademije” (najčešće kao profesori nekakvog “biznisa“ ili „menadžmenta”), sami oni ipak, ako ne glavom, a ono zadnjim delom tela, shvataju da to nije to.

Poznat je primer jednog ovakvog gmizavca koji je hteo da “kazni” pravog profesora zbog nekog spornog teksta protiv današnje proMMF vlasti, ali, kada ga je ovaj pitao da mu pred njim navede sporne delove teksta (na stranom jeziku), upravnik-gmizavac nevoljno je odgovorio: „Ovoga puta neka ti prođe, ali sledeći put…“. “Sledeći put naučite da čitate taj jezik”, odgovorila je žrtva, posle čega je žrtvi opet stigla “opomena pred otkaz.”

Ne varate se, ovo se ne događa u komunizmu 1945. godine, nego u liberalnom srpskom kapitalizmu 2014.

POZIV NA POBUNU

Srpski intelektualci koji su se vratili iz rasejanja za takve nove menadžere-prevaspitače poseban su izazov. Donedavno je u ministarstvu nauke za nostrifikacije naučnih doktorata odbranjenih van Srbije sedeo jedan stvor koji nije ni govorio, ni čitao, ni razumevao nijedan strani jezik (čak ni ruski) Od “mišljenja” koje bi ova mrtva duša davala zavisilo je da li će nekom našem povratniku iz rasejanja biti uvažen naučni doktorat ili ne. Srbija se zatim čudila zašto se skoro niko od uglednih naučnika iz rasejanja od pet hiljada doktora nauka koje imamo u svetu nije (ili barem nije definitivno) vratio u Stradiju. Iako smo narod koji je rodio Nikolu Teslu. Milutina Milankovića, Mihajla Pupina i Milevu Marić Ajnštajn, u našim ministarstvima sede ljudi koji za ova imena nisu čuli ili su, još gore, infantilno ljubomorni i zavidni usled ozbiljnog poremećaja sposobnosti percepcije veličina.

Od mnogih pravih i požrtvovanih nastavnika i profesora u Srbiji saznala sam za ovakva brojna maltretiranja, dok sam neka od njih i sama videla. Jedan deo žrtava podlegao bi psihosomatskim bolestima tipa karcinoma, raznih malignih formi, ili infarkta, izazvanih učestalim neizvesnostima, strahovima, stresovima i nervnim slomovima. Sledeći potez će verovatno biti taj da i profesori počnu sami sebi da seku prste.

Po čemu ćete još poznati nove kapitalističke neoliberalne atlantske logorske “kapoe”, koji su se, praštajte na izrazu, uguzili u prodajni, pijačni obrazovni sistem u Srbiji i postali “de(r)kani” ili “rek(e)tori”? Po tome što će, recimo, nekog zaslužnog profesora “pozvati na odgovornost” ako završi čas malo ranije ili ako ne dođe na neku dosadnu i beskorisnu pričaonicu. Poslaće mu gomilu pisama “pretnji” i opomena. Odbiće mu odmah od plate da bi u njegovim očima videli poniženje, zbunjenost i strah. Kazaće, kao što je to na nekakvim beskorisnim “sednicama” govorio reketor već pominjanog “Megalo-trenda”: “Neću da plaćam nerad”; “Hoću da zaradite plate”; ”Platiću koga ja hoću i koliko hoću”. A zatim bi profesoru koji bi se usudio da nešto komentariše, poslao sms sa porukom: “Budalo, nemaš kuda”.

Ali nije samo taj nesrećnik, koji sve do sada (maj 2014) ima podršku vlasti u Srbiji, sebe ubedio da može tako da razgovara sa umnim ljudima. Na rukovodećim funkcijama u ogromnom broju škola i “akademija” u Srbiji, na kojima nema ama baš ničeg akademskog, sede upravo ovakvi novi neoliberalni batinaši i upravnici logora. Oni nikada nisu čuli za akademsku etiku, a i da su čuli, njoj bi se verovatno podzemnim grohotom i osmehom punim zlatnih zuba agresivno smejali.

Da, tako izgleda srpsko visoko školstvo danas, trideset godina posle “izlaska iz komunističke diktature”, kada državni vrh svira muziku o pridruživanju evropskoj uniji. O svemu tome govorila sam u jednoj emisiji mladog povratnika iz rasejanja Borisa Malagurskog, a na njegovo pitanje imaju li gde da se vrate obrazovani Srbi iz sveta, odgovorila istinom: naravno da nemaju.

Poznato je da u Severnoj Americi profesori nemaju gotovo nikakvu političku moć osim ako direktno ne rade za NASA. Ali oni ipak imaju neko profesorsko dostojanstvo i makar ih neko sluša kada dođu u Evropu (najbolji primer za ovo je Noam Čomski, koji je najbolje bio priman kod nas u Parizu). U Francuskoj je profesor univerziteta još uvek značajna ličnost u društvu, čak i kada se redovno suprotstavlja poludebilnoj francuskoj politici (o čemu se u Srbiji, nažalost, gotovo ništa ne zna). Sorošev novac jednostavno nije uspeo da kupi francuske profesore. Najzad, u današnjoj Kini i u Rusiji profesori su izuzetno cenjene ličnosti.

Ali sav ovaj jad u Srbiji događa se posle “demokratskih preokreta”, a da nekadašnja kulturna i naučna srpska javnost, kao mrtvac, uopšte ne reaguje. Ustvari, kako da reaguje kada je obavljena njena svečana sahrana u aleji velikana?

Moja malenkost, Mila Alečković Nikolić, koja pišem i predajem na četiri jezika i imam studente u tri zemlje sveta, odbijam da budem deo ovog mraka i odbijam da budem pacov u takvom podzemnom lavirintu. I zato pozivam sve srpske intelektualce, učitelje, nastavnike, pedagoge i profesore na odbranu intelektualnog dostojanstva, na pobunu protiv najprimitivnijeg socijalnog inženjeringa nepismenih kabadahija koji misle da je moguće biti gazda nečijem umu, u nedostatku sopstvenog. Pozivam preživele iz logora, srpske duhove, učitelje, nastavnike, pedagoge i profesore, sve one koji znaju kakva je žrtva život humanih vaspitača i istraživača, na trajan otpor i odbranu naše zajedničke savesti.

(Standard.rs)

KOMENTARI



3 komentara

  1. ljiljana says:

    Kao što i lavina nastaje od pahulje, madam se da će ovaj poziv uzburkati i pokrenuti sve one koji nisu mrtve duše.

  2. Dragan Tasic says:

    +!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!! G D E? K A D A? K A K O?

  3. danijela says:

    Hvala na ovom sjajom tekstu. Radim u firmi "Megatrash", ili kako je vi nazvate Megalo-trend, te sam svedok potpunog izivljavanja gospodina rektora nad vecinom profesora ove institucije - naravno rec je o profesorima koji ne pripadaju određenim političkim strankama. Lično sam dozivela nekoliko pretnji i prisustvovala obaveznim predavanjima iz nekakvog marketinga (u slucaju nedolaska sledi kazna), kao i nekih sednica na kojima su profesori okarakterisani kao "bezobrazni"i "lenji" pa su uprkos tome sto nisu primili dve plate (u iznosu od 25000 dinara do 42000 dinara) kaznjeni smanjenjem vec mizernih plata. Znamo da je izuzetno tesko naci posao u Srbiji, te se upravo ovo koristi da gospodin rektor velicanstveni, dodatno uterava strah u kosti, onima kojima to moze.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *