Прави заокрет

Pravi zaokret

24 januara 2019

Piše: Bojan Bilbija

Beloruski predsednik Aleksandar Lukašenko poklonio je ruskom kolegi Vladimiru Putinu za Novu godinu – četiri džaka krompira. Tačnije, po jedan džak od svake sorte poznatog beloruskog proizvoda, uzgajanog u Lukašenkovoj bašti, bez pesticida. Ruski lider je zahvalio i zagrlio predsednika bratske države. Posmatrači, međutim, nisu tako blagonaklono videli ovaj Lukašenkov gest. Pojedini analitičari skloni su da u tome primete i znak prezira, tipa: Rusija je izolovana, na ivici gladi, pa ćemo Putinu poslati simboličnu poruku sa džakovima krompira, da prehrani narod. Lukašenkova saradnica je morala i potom da objašnjava da je to čuveni Lukašenkov krompir, a svaka njegova sorta pogodna je za različita jela, poput dranjika, pirea, ili za pečenje, prženje… Dodala je još da je krompir donet po Putinovoj molbi, jer on baš voli ove proizvode, pa podsetila da je ranije Lukašenko u Kremlj donosio i belorusku slaninu „sapunjaru“, kao poseban specijalitet zapadnog ruskog suseda.

NEIZGOVORENE „STVARI“

Ali otkud potreba da se u gestu beloruskog predsednika vidi nešto rđavo, a da zatim Minsk mora da objašnjava svoj postupak? Veliku buru izazvala je Lukašenkova izjava od 10. januara, da će, ako Rusija ne kompenzuje gubitke Belorusiji zbog promene metoda obračunavanja poreza u naftnom sektoru, to označiti „gubitak jedinog saveznika na zapadnom pravcu“! Moskva je najavila da će narednih godina izvesti „poreski manevar“, novi način obračuna poreza na naftu: umesto da se kao dosad plaća carina za izvoz, biće povećana renta za eksploataciju. Na taj način povećaće se i cena nafte za Belorusiju, koja dobija od Rusije carinske povlastice prilikom uvoza. „To je njihov izbor, mi ne možemo da ih nateramo“, rezignirano je zaključio predsednik Belorusije. Koliki su to gubici koje Moskva treba da kompenzuje Minsku? Reč je o 400 miliona dolara godišnje, precizirao je i dodao da za njegovu zemlju to nije problem da plati. Zašto je onda 400 miliona razlog da „Rusija ostane bez jedinog saveznika“? Pre će biti da je „cena“ ovog pitanja kudikamo veća, ali da mnoge stvari ostaju neizgovorene…

Lukašenkove jadikovke oko cene ruskih energenata već su postale tradicionalne, ponavljaju se decenijama. Obično se ovo pitanje zaoštri uoči sklapanja novog energetskog aranžmana, polemika potraje tri-četiri meseca, a zatim obe strane pomalo popuste i stvar legne. Međutim, to nisu zdravi „saveznički odnosi“. Kako u Moskvi primećuju, Minsk se poziva na savezništvo samo u ekonomskoj sferi, ali kada na red dođu politička pitanja – tu nastupa svako za sebe. Kada treba priznati Krim kao sastavni deo Rusije, ili nezavisnost Abhazije i Južne Osetije, ili solidarno uvesti neke sankcije Zapadu, tada se Lukašenko ponaša kao da je Moskva već „izgubila jedinog saveznika na zapadnom pravcu“. A onda uslede priče iz Minska kako će Belorusija svojim grudima „zaustaviti tenkove“ koji sa Zapada krenu na Moskvu – i traži nove kompenzacije, popuste, kredite… I to tako funkcioniše već četvrt veka, koliko je Lukašenko predsednik.

U Rusiji su tim povodom podeljena mišljenja u ekspertskim krugovima. Jedni smatraju da je nekoliko milijardi dolara godišnje, koliko „košta beloruska lojalnost“, sitna cena naspram geopolitičke koristi koju Moskva dobija na zapadnom pravcu. Oni imaju u vidu vojnu alijansu ODKB čiji je Belorusija član, a što omogućava da ruska armija bude makar simbolično prisutna na granici EU i NATO. Drugi tvrde da Rusija ne dobija ništa, jer ne može u vojnom smislu da koristi belorusku teritoriju kao da je svoja, već i za najmanji vojni potez mora da traži odobrenje. Tako „nije odobrena“ ideja da Rusija na zapadu Belorusije izgradi manju avio-baza sa stalno raspoređenim avionima. Lukašenko je objasnio – šta će Rusima doneti raspoređivanje nekoliko aviona, kada NATO može lako da ih obori.

BELORUSIJA U VELIKOM PLUSU

I onda se čudi što Moskva nema razumevanja za njegove energetske i ekonomske potrebe. Šta će njemu 400 miliona dolara, kada oni mogu lako da se potroše? Ruski eksperti su izračunali da su za poslednjih 20 godina ruske dotacije, olakšica i preferencijali Belorusiji – iznosili čak 126 milijardi dolara! S druge strane, Minsk ove tvrdnje ne odbacuje, ali procenjuje svoje gubitke u energetskoj saradnji s Moskvom na čak 11 milijardi za poslednjih šest godina. Čak i da je tako, očigledno je Belorusija i dalje u velikom plusu. Začkoljica je u tome što Lukašenko životni standard Belorusa podiže koristeći se olakšicama na ruskom tržištu, od čega Moskva ima gubitke, ali odbijajući uporno da usklađuje svoju spoljnu i bezbednosnu politiku s Rusijom.

Drugim rečima, on bi da ubira dolare i sa Istoka i sa Zapada, da gradi tuđim novcem svoje „ekonomsko čudo“, ali da pri tome „čuva nezavisnost“ i ne podržava spoljnopolitičke akcije Rusije. Zašto, na primer, Minsk nije poslao nijednog vojnika, makar bolničara u Siriju, da pomogne u ratu protiv Islamske države? Ako je Amerika na tom području okupila koaliciju od preko 50 država, zašto se onda sakrio „jedini ruski saveznik na zapadnom pravcu“? A kad treba „kompenzovati“ 400 miliona dolara, onda se odmah javlja – i preti raskidom savezništva. Lukašenko tvrdi da Belorusiju očekuju teški izazovi. „Sledeće dve godine će nas snažno iskušavati, da li smo dostojni te nezavisnosti o kojoj stalno i svuda govorimo“, poručio je beloruski lider i dodao da će 2019. biti „zanimljiva“, ali da će njegova zemlja pronaći „dostojan odgovor“ na predstojeće izazove.

Ovako sročene formulacije, zajedno s pretnjom „gubitka jedinog saveznika“, deluju dramatično. Pogotovo kada se ukrste s informacijom koju je objavio američki „Forin polisi“, da su se beloruski šef diplomatije Vladimir Makej i pomoćnik američkog državnog sekretara za Evropu i Evroaziju Ves Mičel dogovorili da će Minsk ukinuti postojeća ograničenja u broju američkih diplomata koji mogu da rade na teritoriji Belorusije. U Stejt departmentu su to nazvali „velikim korakom“ i početkom otopljavanja odnosa, prenosi američki list. Kako se navodi, odluka je doneta posle više meseci „pojačane interakcije“ Minska sa administracijom Donalda Trampa, u svetlu pogoršanja odnosa s Kremljom.

KAKO DO „PRAVILNOG“ ODVAJANJA

Beloruska diplomatija je demantovala ove navode, ali gde ima dima, ima i vatre. Stručnjaci u Moskvi nisu skloni da olako odbacuju signale o promeni političke klime u Belorusiji. Smatraju da se Minsk u mnogo čemu ugleda na postmajdanski Kijev, o čemu svedoči i činjenica da je Lukašenko u ukrajinskom konfliktu formalno zauzeo „neutralan stav“, ali mnogi u tom ponašanju prepoznaju očiglednu podršku predsedniku Petru Porošenku. Takođe, u Rusiji vide da Belorusija koristi zapadne i ukrajinske sankcije Moskvi za jačanje svojih ekonomskih pozicija, snabdevajući Ukrajinu ruskim energentima, a izvozeći Rusima proizvode koji su pod embargom Kremlja, menjajući samo etiketu i stavljajući belorusku. I to u Moskvi dobro znaju, ali često žmure i na oba oka, zarad „jedinog saveznika“.

Čak i ako izvorna namera Lukašenka nije takva, svojim postupcima on realno udaljava Belorusiju od Rusije i svakako sprečava dublju integraciju. Pojavila se verzija da Minsk smatra da se Ukrajina „nepravilno“ odvojila od Moskve i okrenula Zapadu, a da će Belorusija to učiniti „pravilno“ – bez gubitka ruskog tržišta za svoje proizvode i privilegovanog pristupa jeftinim ruskim energentima. U beloruskom rukovodstvu gde, navodno, više nema nijednog proruski orijentisanog predstavnika, možda veruju da će im to poći za rukom. Mnogi od njih smatraju da je Rusija izolovana i slaba, i da je sad pravi trenutak da povuku potez. Da li izjave Aleksandra Lukašenka najavljuju tako dramatičnu budućnost? Da li njegove reči o predstojećim iskušenjima u naredne dve godine i testiranju „dostojnosti za nezavisnost“ predviđaju baš takav scenario? Na Zapadu snažno navijaju za takav rasplet.

Daleko ipak da je to gotova stvar. Pre svega, Lukašenko, koji će se uskoro „boriti“ za šesti uzastopni predsednički mandat, teško može na Zapadu da bude prihvaćen kao demokratski lider. „Demokratije“ kakvu je on izgradio u Belorusiji ni u jednoj zapadnoj državi naprosto nema. Dakle, zaokret ka Zapadu neminovno bi bio praćen i okretanjem leđa Lukašenku. Maksimum koji bi mogao da izvuče od Zapada jeste da mu se omogući mirna predaja vlasti, bez nasilja i sankcija prema njemu, porodici i saradnicima. Ali – i tu bi morao da veruje Zapadu na reč i strepi da se ne predomisle. Ako neko u Belorusiji misli da je Zapad spreman, kao Rusija, da im poklanja 5-6 milijardi dolara godišnje, dovoljno će biti da pogleda Ukrajinu gde su prosečne plate pale ispod 200 dolara, pa da se odmah razuveri. Dakle, stezanje kaiša će biti neminovno i belorusko „ekonomsko čudo“ će nestati.

Međutim, nema tog čuda koje može održati Lukašenka na vlasti u slučaju gubitka ruske podrške. Naivno je verovati da postoji „pravilan“ način da se Belorusija odvoji i time bude ugrožena ruska enklava Kalinjingrad. Belorusija je isuviše važna za bezbednost Rusije, da bi bilo ko odgovoran u Kremlju dopustio da ona pređe u NATO sferu. Zato treba očekivati ruski odgovor u više pravaca. Moskva će i dalje delimično – ali ne i bezgranično – zadovoljavati sve veće ekonomske apetite Lukašenka, istovremeno mu stavljajući do znanja i s kakvim posledicama bi mogao da se suoči. Neće, bar ne odmah, graditi političku infrastrukturu kao alternativu Lukašenku – ali se neće ni stideti da povremeno odašilje takve signale.

I ono najvažnije, insistiraće na produbljivanju integracije dve zemlje. Nedavno su i formirane radne grupe za ovu integraciju – i u Moskvi i u Minsku. S beloruske strane, predvodi je ministar ekonomije Dmitrij Krutoj, dok je na čelu ruskog tima potpredsednik Vlade i takođe ministar ekonomskog razvoja Maksim Oreškin. Grupe imaju zadatak da izrade predloge o daljem razvoju rusko-beloruske integracije, u okviru postojeće Savezne države Rusije i Belorusije, koja nikad nije profunkcionisala u punom kapacitetu. Ali nije ni ukinuta, niti je to iko predložio. Radna grupa sarađivaće i s drugom, ranije formiranom, ruskom Radnom grupom za pitanja rusko-beloruskih odnosa.

PRIBLIŽAVA SE TRENUTAK ODLUKE

Očito je, dakle, da Moskva planira dosta „rada“ na beloruskom pravcu. Putinov pres-sekretar Dmitrij Peskov istakao je da Rusija i Belorusija sarađuju u formatu Savezne države i nazvao Minsk „saveznikom sa velikim slovom“. Peskov je još dodao, kako prenosi ruska agencija RIA Novosti, da tema ujedinjenja dve zemlje, s kasnijim prelaskom Vladimira Putina na mesto predsednika zajedničke države „nije na dnevnom redu“. To je odgovor na spekulacije da je krajem decembra, dan uoči susreta s Putinom, Lukašenko održao sastanak sa svojim državnim rukovodstvom, gde se razmatrala „nezavisnost u uslovima pritiska ruske strane“ i da su se učesnici složili da treba „do kraja stajati za nezavisnost“.

Da li su ovi „ruski pritisci“ samo suptilna poruka Lukašenku da mora da spusti durbin kada je u odnosu prema Moskvi, ili je u Kremlju zaista doneta odluka da se pristupi realizaciji „plana B“, nije u ovom trenutku ključno pitanje. U oba slučaja, od Belorusije se traži isto: da svoj pogled mnogo više usmeri ka Rusiji i Kremlju. Verovanje da je moguć nekakav „pravilan zaokret“ ka Zapadu bez uvažavanja interesa Moskve ne može biti u interesu Belorusije koja je još više od Ukrajine povezana s Rusijom etničkim, kulturnim, ekonomskim, političkim, bezbednosnim i svim drugim vezama. Savezna država Rusije i Belorusije postoji, kao neka vrsta labave konfederacije, ali odnosi, prava i obaveze dve članice nisu ispunjeni i konkretizovani pravno-obavezujućim sadržajem, pre svega zbog uporne, decenijske opstrukcije Minska.

U Moskvi dosad nisu žurili, težeći najpre ekonomskom prožimanju, ali je ta faza sada okončana i Belorusija se približava trenutku odluke – šta i kako dalje. Da li će, kao poslednja u redu za zapadnim stolom, pokušati da kopira ukrajinsko iskustvo, ili će konačno preuzeti sva prava, ali i obaveze najvažnijeg ruskog saveznika i prijatelja – Lukašenko će morati da odluči. I ne samo on već i mnogi oko njega. Dok ne bude kasno, kao što je okasnio svrgnuti ukrajinski lider Viktor Jankukovič, koji je dobio čvrstu i napismenu „časnu reč“ Zapada za mirnu tranziciju vlasti u Kijevu. Četiri dana kasnije bežao je spasavajući živu glavu. I on je, možda, dok je bio na vrhuncu moći, verovao u teoriju o „pravilnom zaokretu“. Jedini pravilni zaokret koji Minsk može da učini jeste u pravcu funkcionalne Savezne države Rusije i Belorusije. A Lukašenko da odbaci ambicije da on treba da bude predsednik, oko čega se još od 90-ih sukobljava s Kremljom.

(Pečat)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *