ПРАВИЛО ДОСТОЈЕВСКОГ

PRAVILO DOSTOJEVSKOG

24 septembra 2015

t_1542125_fjodor_mihailovic_dostojevski_pinkjeca_cool_vPiše: Lav Pirogov

Kakvo bismo voleli da vidimo političko vođstvo zemlje: ono koje čuva njene interese ili ono koje brine o moralnoj formi?
U analizi Tolstojeve Ane Karenjine (sa podnaslovom Jedno od najvažnijih savremenih pitanja) Dostojevski podseća na epizodu romana u kojoj pametnica-veleposednik Ljevin posle razgovora sa demagogom Stivom razmišlja o tome da li je on dužan da svoju imovinu razdeli siromašnima i pođe da kod njih radi.

Razmišljajući o tome, veleposednik postupa moralno, piše Dostojevski; međutim, ako bi to učinio, postupio bi glupo i neodgovorno. Ne može se mešati moralno rešenje pitanja sa njegovim istorijskim rešenjem. „Ili je to – beznadežna konfuzija, koja se i sada nastavlja, naročito u teoretičarskim ruskim glavama –.i u glavama nitkova poput Stive, i u glavama ljudi čistog srca, poput Ljevina“.

Dijalektika „moralnog“ i „istorijskog“ principa vrlo je prosta: ako želiš da postupaš moralno – žrtvuj interese. S tim smo spremni da se saglasimo, to je jasno. Ali, kao što se kaže – „suprotno je takođe istina“: istorijski ispravan postupak (na primer, neka politička odluka) tera čoveka da žrtvuje moralni ideal.

Ljevin nema pravo da razdeli zemlju zato što na njemu leži odgovornost za nju. Njegova istorijska obaveza je da upravlja tom zemljom na najbolji način, što „sirotinja“ neće biti u stanju da uradi – recimo zbog ograničenosti svog ekonomskog vidokruga. Upravo zbog toga se toliko dugo u Rusiji rešavalo pitanje ukidanja kmetstva: moralno rešenje bilo je svima očigledno, ali praktično rešenje – kako ukinuti kmetstvo a istovremeno izbeći ekonomske, društvene i političke potrese – zahtevalo je mnogo strpljenja.

Moral ne samo da „zahteva žrtve“ – moral je obavezan da i sam bude žrtva.

Kada se prototip Ljevina grof Lav Nikolajevič, koji boluje od probave, hrani crnim hlebom i kiselim pečurkama, da ne bi greškom pojeo meso, sva težina kasnije brige o hirovitom bolesniku pala je na njegovu suprugu. Da možda ipak nije bilo moralnije pokusati od lekara preporučenu čorbu?

* * *

„Jedno od najvažnijih savremenih pitanja“ naših dana jeste situacija u Ukrajini. Ovde je takođe očigledna „dilema“ između njegovog „moralnog“ i „istorijskog“ rešenja. Moralno rešenje za nas je očigledno: hitno okončanje rata putem nanošenja vojničkog poraza kijevskom režimu. Ne može se više gledati kako u donjeckim i luganskim oblastima ginu mirni ljudi, ginu deca.

Da, naravno, pritom će poginuti jedan broj ruskih vojnika i oficira, naših sugrađana, čiji su životi takođe vredni za pobornike ruskog sveta. Ali stvar je u tome što sami zagovornici „moralnog rešenja“ ne veruju u to da će se Rusija odlučno angažovati u ratu, i zato je njihova pozicija u principu uvek dobitnička: nikakvih ruskih žrtava neće biti, a novorosijske žrtve – postoje. Tako se može bezbolno kritikovati kremaljski režim zbog cinizma i ravnodušnosti prema ljudskim životima.

Ofanzivu, preduzetu od strane ustaničkih snaga, bez direktne ruske podrške, vrlo je teško sprovesti: žrtve su velike, a očigledni taktički ciljevi (kao što je naprimer osvajanje uporišta u oblasti Peski – Avdejevka) nisu ispunjeni. Gnev pristalica „neposrednog okončavanja rata“ samo raste. „Severni vetar, o kome su ponosno cvileli državni propagandisti, pretvorio se u tihi, ali nepristojni zvuk i miris“, piše, na primer, novinar Anatolij Nesmijan, poznatiji kao „El Mjurid“. To je duhovito, zabavno, nema šta.

Međutim, prisetimo se „pravila Dostojevskog“: ako želiš da postupiš moralno – žrtvuj interese; ako hoćeš da zadovoljiš interese – žrtvuj moralni ideal. I hajde da se zapitamo – kakvo bismo voleli da vidimo političko vođstvo zemlje: ono koje čuva njene interese ili ono koje brine o moralnoj formi?

A o kakvim je tu interesima reč? Očigledno o tome ko će na sebe preuzeti teret izdržavanja Ukrajine posle njene vojne i političke propasti. Znamo da od ratova ne profitiraju oni koji u njima pobeđuju. „Evo vam 45 miliona gladnih, ogorčenih, naoružanih i buntovnih stanovnika; plus razorena industrija i čitav kilometar nula inostranog duga – to je vaša nagrada, izvolite!“ Zadatak Amerike i njenih „evrosaveznika“ jeste – svaliti na Rusiju njoj nepodnošljivi ukrajinski teret, proglasiti je za sve krivom i samim tim za sve odgovornom. A zadatak Rusije jeste – da ne bude poslednja, da podeli taj teret sa drugima. Zadatak životno važan i nezamislivo težak. Može li se tu raspredati o moralu?

Kada spasavaju davljenika, uhvate ga za kosu, a ne ispod laktova. Kada umirućem pružaju pomoć masažom srca, često mu slome rebro. I kasnije se zbog toga ne izvinjavaju.

I evo o čemu još razmišljam. Istaknuti zagovornici brzog i konačnog rešenja „ukrajinskog pitanja“, kao po pravilu, nisu glupi ljudi, u politiku su upućeni bolje od mene, čitaoca knjiga. Zašto onda njima nije očigledno ono što meni izgleda tako očigledno? Odnosno, preciznije, zašto oni o tome ne govore, nego ćute?

A možda njihov cilj i nije da se zaustavi stradanje civilnog stanovništva i da dođe do dugo čekanog ujedinjenja ruskog sveta, nego nešto drugo? Na primer, kritika „kremaljskog režima“, bez obzira na povod? Zbog čega tako? I čime ponekad odišu ti zvuci, toliko moralni i plemeniti kad ih čujete?

Preveo Ž. NIKČEVIĆ

(standard.rs)

KOMENTARI



3 komentara

  1. mija says:

    Ovakve dileme su normalne i očekivane, ali mislim da nemaju realne osnove. Rusija je namerno dovedena u poziciju "ako uzmeš, kajaćeš se, ako ne uzmeš kajaćeš se". Mogla je da uradi samo dve stvari: ili da pusti da Ukrajina udje u NATO i tako sebi i čitavom ruskom narodu nanese nenadoknadivu dugoročnu štetu ili da udje u vojni sukob sa ukrajinskom vojskom, nakon čega bi kroz žestoku medijsku kampanju bila označena kao agresor. Posledice te etikete bi bile isto onoliko štetne za ruski narod koliko i da nije učinila ništa. Rusija je majstorski igrala svoju ulogu zaštitnika ne kršeći ni jedan medjunarodni propis ili sporazum, a istovremeno ne ugrožavajući bitne interese življa u Donbasu. Ovo je igra strpljenja, borba karaktera i hrabrosti, slična onoj koju amerikanci nazivaju chicken game (igra kukavice). I pobedila. Ovo je završna faza rata u Ukrajini (nadam se da Zapad neće ponovo uhvatiti ukrajinsko ludilo) za koju čitav ruski narod mora da ima strpljenja. Ovo je težak, filigranski posao koji mogu valjano da obave samo majstori kakav je Putin i njegov tim, ali im je potrebno da ih Rusi razumeju i da se strpe. I bez tog strpljenja će oni sve privesti kraju na najbolji način, ali možda malo sporije i s neuporedivo više napora. Nek nam živi bratski ruski narod i njegova mudra glava Putin.

  2. milan says:

    mija Says: septembar 24th, 2015 u 6:14 pm....potpisujem!

  3. Mila says:

    Molicu lepo o kakvom moralu se govori oko pitanja Ukraine.Dali je bilo moralno od strane nekih tamo zagovornika demokratije izvrsiti puc i demokratskog izabranog Presednika Ukraine pokusati ubiti. Po pitanju sadasnjeg trenutnog stanja u Ukraini govoriti o moralu ili interesu je contradictio in adjeto,tema je promasena u uporedbi,jer je Ukraina zivotni prostor ruskog dvorista.Putinov tim igra na duze staze sa asimetricnim odgovorimam.Zna se dobro da je bomba u Ukraini,rusko dvoriste, bila bacena da se Rusiju odvrati od isto tako vitalnog znacaja za nju uplitanje na bliskom istoku,sto bi rekli meki trbuh Rusije.No vreme pokazuje da Rusija igra igru dostojne vele sile na svim stranama sveta,gde god su njeni interesi ugrozeni,mekom silom sto neprijatelja koji gazi sve pred sobom dovodi do ludila,jer upravo to zapad prikazuje kao rusilacku hegemoniju koju je namenio Rusiji.Strpljen spasen ruski tim igra otvoreno i postuje medunarodno pravo. Dobra knjiga umece ratovanja.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *