Pravo koje ima Nikola Tesla

Pravo koje ima Nikola Tesla

6 marta 2014

OliverAnticPiše: Oliver Antić

Masovni zločini nacifašizma i komunizma, bacanje ubijenih u jame, u užarene peći, reke, jezera, mora, zakopavanje na neobeleženim mestima, „psećim grobljima” i dr., učinili su da se obnovi jedan varvarski običaj da neprijatelj (vojni, politički, verski) nema pravo ni da se dostojno sahrani. Gotovo je neverovatno da i danas ima onih, bili oni svesni toga ili ne, koji potežu sve moguće argumente, osim etičkih, da ne kažemo civilizacijskih, kako bi odbranili ovaj savremeni varvarizam.

Problem se javio još u staroj Grčkoj kada je Kreont, oličenje krute svetovne vlasti, zabranio sahranu Polinika „da grob mu niko ne spravi ni ožali”, ali se sestra pokojnika, Antigona,usprotivila takvom pravu i pozvala se na dobre običaje i moral kao izraze božanskog nadprava. Ona je za to dala i svoj život.

Ne treba zaboraviti da je ovaj duboki poremećaj etičkog prava donedavno bio vladajući i kod nas. Kada je Brozov režim likvidirao Dražu Mihailovića, pobrinuo se da pokojnik niti bude sahranjen, niti da mu se zna grob! A koliko je takvih varvarskih primera bilo za vreme i neposredno posle Drugog svetskog rata! U našem pravu se grobno mesto donedavno izjednačavalo sa „neizgrađenim gradskim građevinskim zemljištem”, pa se i promet vršio u skladu sa Zakonom o građevinskom zemljištu! Rečju, užas.

Sve civilizacije, i prethrišćanska, i hrišćanska, i muslimanska, i jevrejska i sve druge uzimale su da je pravo na dostojan ispraćaj i sahranu pokojnika osnovno ljudsko pravo (otuda i izreka – o pokojniku ništa osim dobrog ili sve najlepše i sl.). Stari Grci su vršili sahrane na Agori, najlepšem mestu, blizu javnih, kulturnih građevina, jer je za njih smrt bila „menjanje života” i kao što su živi imali svoje pravo na zajednicu – polis, tako su i mrtvi imali pravo na slično jedinstvo. Rimljani su propisali da se stvari po božanskom pravu dele na sakralne i religijske. Mesto na kome je sahranjen preminuli, koji „odlazi precima”, smatra se religijskim mestom i čak ako je neko sahranjen „bespravno”, na tuđem zemljištu, vlasnik nema pravo da ga ukloni, da oskrnavi grob. Ulpijanus, jedan od najvećih pravnika u istoriji, pisao je da umrli ne sme da ostane nesahranjen, a Ovidije je opevao potrebu poštovanja prema grobovima, čime se umiruju i očinske duše. U Vizantiji i staroj Srbiji svako je imao pravo na sahranu i grob, a u crkvi i pored nje sahranjivani su dostojanstvenici, „oni koji nisu umirali ni posle smrti”. Molitva Gospodnja otpočinje rečima „Oče naš” (ne Oče moj), označavajući jedinstvo hrišćanske zajednice, kako živih tako i mrtvih. Hrišćanska ideologija o čovekoljublju (filantropiji) podrazumeva kako pravo na dostojan život tako i pravo na dostojanstvenu smrt i sahranu.

Nikola Tesla, sin pravoslavnog sveštenika, kršten kao Srbin pravoslavne vere, ima pravo da bude sahranjen po običajima svojih predaka. Tesla je do sada bio dvostruko diskriminisan. Prvo, spaljen bez volje izražene u tom smislu, a potom nije sahranjen! To je akt diskriminacije, zabranjen čl. 1 Protokola XII Evropske konvencije o ljudskim pravima, jer i kod nas i u Evropi, svako ima pravo da bude sahranjen. O etičkim aspektima nećemo raspravljati, jer ko to nije razumeo do sada, neće nikada. O tzv. performansu, kada je još 2004. godine (zlo)upotrebljena njegova urna, pri čemu su Teslini posmrtni ostaci bili objekt te predstave, teško je smireno i racionalno govoriti, ali to je samo još jedan od dokaza da zemni ostaci Nikole Tesle moraju biti bez odlaganja dostojno sahranjeni. Ako se 1957. godine, u vreme tvrde Brozove diktature, ovakvo pitanje nije ni smelo postaviti, već se smatralo da je smeštaj urne sa posmrtnim ostacima sasvim prikladan u pomoćnoj prostoriji Genčićeve vile, gde se i danas nalaze, pitamo se, sa velikom dozom nelagodnosti, da li je moguće da je danas o ovome uopšte potrebna rasprava?

Simbolika sa sudbinom posmrtnih ostataka Sv. Save treba da pouči i prosvetli. Ovo tim pre što se naš veličanstveni svetac u svom Zakonopravilu zalagao za svakovrsnu jednakost (pravnu, socijalnu, moralnu), koje je bilo daleko ispred vremena u tadašnjoj Evropi, a pouzdano možemo reći i celom svetu. Teslinom prahu mesto je u Hramu, to jest pored njega. Sama urna u kojoj sada počiva prah velikog svetskog naučnika, Srbina pravoslavne vere, posle dostojne sahrane, možda (pod uslovom da se ne koristi u nedostojne svrhe), može biti predata muzeju posvećenom tom velikom duhu, koji je u materijalnom svetu za života, ali i posle smrti, kao mnogi znameniti Srbi, imao „muke svakojake”. Ne sme se zaboraviti ni da je veliki broj Teslinih srodnika likvidiran u ND Hrvatskoj. Dostojna sahrana i dostojan grob ovog našeg velikana „koji nije umro posle smrti” kod svakog čestitog ljudskog bića može izazvati samo osećanje pijeteta i ostvarenja jednog od osnovnih ljudskih prava.

(Politika)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *