Право лице Сребренице

Pravo lice Srebrenice

18 jula 2015

stefan-karganovic 769Piše: Stefan Karganović

Ako je bilo dileme o stvarnoj nameni srebreničkog narativa, posle obeležavanja dvadesetogodišnjice u subotu 11. jula ona je razvejana. Moćni lokalni i međunarodni interesi od početka su tragičnu priču preoteli (i cinično izokrenuli) od porodica poginulih i ubijenih, koje su sada svedene na puke statiste u politički režiranom spektaklu.

Već oko deceniju i po, svakog 11. jula u Potočarima, taj otužni spektakl se sastoji iz beskrajnih prinudnih deklamacaja regionalnih marioneta i prispelih specijalno za tu photo op priliku međunarodnih aktera – „međunarodnih“, budimo jasni, samo onoliko koliko je to i sama famozna „međunarodna zajednica“, koja se sastoji od dvadesetak vodećih zemalja zapadne alijanse i njihovih najservilnijih satelita. Ti skupovi imaju dva osnovna obeležja. Prvo, da u odsustvu ucena i pritisaka, niko od „visokih zvanica“ ne bi došao. Zatim, među domaćim organizatorima i stranim gostima, niko od okupljenih glavnih ličnosti u predstavi (za okupljeni i, kao obično, zavedeni, demos ne možemo biti toliko sigurni) ne veruje ni u jednu jedinu reč koju u Potočarima izgovara.

Godišnji spektakl u Potočarima nema nikakve veze sa ma kakvim oblikom pijeteta ili žalošću za žrtvama. Porodice i njihovi izgubljeni članovi potpuno su nevidljivi, osim posredništvom šačice godinama uvežbavanih glumica iz organizacije Majke Srebrenice, jedino ovlašćenih da javno govore i ridaju u njihovo ime.

SREBRENICA JE POLITIČKO PITANJE

Još uvek nema dovoljno pouzdanih podataka za trezvenu procenu iznimnog incidenta koji se u Potočarima ovog 11. jula dogodio. Za sada, samo se naziru konture sheme koja je, po svemu sudeći, trebalo da posluži kao izgovor za prekid Dejtonskog primirja i uvod u novu rundu nasilja. Međutim, i pri nepotpunosti informacija nekoliko preliminarnih opaski ipak stoji.

Prvo, otkako je u drugoj polovini 90-tih bio shvaćen dvojni potencijal „Srebrenice“ (pod navodnicama da bi se podvukla razlika između isfabrikovanog i pravog događaja), kao osnivačkog mita i osnovnog kohezivnog faktora nacije u nastajanju, s jedne strane, i kao pseudomoralističkog pokliča („ne dozvolimo da se ponovi Srebrenica“) za vođenje smrtonosnih agresorskih ratova, koji su do sada uništili živote nekoliko miliona muslimana i srušili njihove državne tvorevine, s druge, Srebrenica je strogo političko i više nimalo moralno pitanje.

Drugo, tek u političkom kontekstu uporno insistiranje na pravnoj kvalifikaciji genocida dobija svoj pravi smisao. Nikakav drugi pogled na događaje u julu 1995. niti oblik osude zločina koji se tada dogodio, ukoliko izostavlja tu neophodnu pravnu kvalifikaciju, ne zadovoljava juristički pedantni sarajevski establišment i njegove moralno osetljive partnere iz propagandnog aparata „međunarodne zajednice“. Bez „genocida“ ni jedni ni drugi nisu zainteresovani i nemaju nikakve političke koristi od „Srebrenice“. Niti im je bez toga – na stranu nezaboravni, nemerljivi bol ucveljene rodbine i planetarne implikacije zločina – „Srebrenica“ potrebna.

Treće, odlažući konačni sud o pravoj pozadini i prirodi pokušaja linča, zamišljenog u stilu onog nad Moamerom Gadafijem, prošle subote u Potočarima mogao bi se izvući jedan važan zaključak. Strani inspiratori meteža svakako su imali svoje ciljeve i strateški koncept na terenu. O čemu se precizno radi, vreme će pokazati. Ali jedno je sigurno. U svakom od tih hipotetičkih scenarija lokalni izvođač – sarajevski faktor – sarađujući sa stranim partnerima u implementiranju njihovih maglovitih balkanskih nauma, priprema teren za sopstveno brisanje sa scene. Vrtlog u čijem izazivanju plitkoumno sudeluju ima nesumnjivo potencijal da teško povredi Republiku Srpsku i njen narod. Ali ne fatalno. Međutim, u prekomponovanju Balkana, što je na vidiku i odvijaće se primenom nasilja od strane snaga koje su pod isključivom kontrolom stranih partnera, a nikako njihovom, za sarajevsku elitu u sadašnjem sastavu nije rezervisan ni najmanji politički prostor. Bezceremonijalno i nimalo nežno, oni će biti uklonjeni, kao što se u nedavnoj prošlosti dogodilo mnogim sličnim i podjednako revnosnim imperijalnim saradnicima kada im je rok upotrebe istekao.

ŠTA ĆE BITI SA REPUBLIKOM SRPSKOM?

Što nas dovodi do ključnog pitanja, a to je Republika Srpska. Pred njom se sada nalazi novi talas indukovanih unutrašnjih potresa, „obojene revolucije“, opasniji i kao izazov tromim vlastima neuporedivo složeniji od prošlogodišnjeg. Od oktobra 2014. naovamo, kao što smo predvideli, predah od nekoliko meseci nije bio iskorišćen za podizanje jakih bedema za odbranu Republike usled pogrešne procene da je demokratskom pobedom na izborima, ma koliko tankom, sve rešeno i da je protivnik razoružan ili u najmanju ruku efikasno suzbijen. Svakim danom postaje sve jasnije da od te površne pretpostavke nema ništa što bi moglo biti udaljenije od stvarnosti. Nepreduzimanje proaktivnih mera i apatični povratak na business as usual su kratkovide greške čije će neprijatne posledice uskoro na ulicama i u kuloarima opsednute vlasti početi da dolaze do izražaja.

Prednost Republike Srpske je to što počiva na autentičnom umesto na veštačkom i negativnom identitetu. Uprkos nekreativnosti banjalučke političke elite i nesposobnosti da artikuliše Veliku Ideju oko koje bi se u dubokoj krizi narod mogao zbiti, postoji mogućnost da će u velikoj meri oštećeni kulturološki kod uspeti, po defoltu, da iznese teret borbe za opstanak u ozbiljnim vremenima koja dolaze. Da budemo potpuno jasni: „prenos nadležnosti“ jeste legitimno pitanje od ogromnog značaja za opstanak Republike Srpske i svi koji doprinose zaustavljanju tog razgrađujućeg procesa zaslužuju najveću pohvalu. Međutim, to nije ta Velika Ideja koja mobiliše umove i srca ljudi, o čemu je ovde reč.

Za sada, u iščekivanju daljnjeg razvoja događaja, stavljenih u pogon sa namerom da se izazove novi talas sukoba i nasilja, da se svi postojeći razdori prodube i spreči svaka inicijativa koja preti izbijanjem mira i jačanjem dobre volje i uzajamnog razumevanja, obraćanje islamskog teologa Imrana Hoseina balkanskim muslimanima i pravoslavnima nudi tračak nade. Njegove reči su dova koju bi svi muslimani i pravoslavni dobro učinili da zajedno prouče.

(Standard.rs)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *