Prazne priče

Prazne priče

3 novembra 2014

Dimitrije-Vojnov01Piše: Dimitrije Vojnov

U Titovoj Jugoslaviji kinematografija je služila kako bi uspostavila osnovne narative – u rasponu od partizanskog filma koji je opisivao i naglašavao narodnooslobodilačku borbu kao temeljnu vrednost države preko melodrama o izgradnji i emancipaciji koje su govorile o izazovima posleratnog perioda do društveno kritičkih drama koje su prepoznavale devijacije u novouspostavljenom društvu iz kojih će kasnije nastati i slavni „crni talas“.
U današnjoj Srbiji nema filmova koji služe da bi se uspostavili narativi jer kinematografija je istovremeno zavisna od javnih institucija i svedena na svojevrsnu formu kocke, što nas vraća na jednu staru definiciju a to je da kod nas „država nema kinematografiju ali kinematografija ima državu“.
Međutim, hajde da zamislimo kakvi bi to filmovi nastajali kada bi se aktuelni narativi plasirali kroz kinematografiju?
Za početak, trileri o borbi protiv korupcije i kriminala – u širokom žanrovskom rasponu od preciznih akcionih rekonstrukcija praćenja i hvatanja narko dilera u Latinskoj Americi po uzoru na „Minhen“ pa sve do komičnih priča o falsifikatorima dokumenata koji godinama drže firmu na ime premijerovog brata, po uzoru na „Uhvati me ako možeš“. Zanimljivo, oba filma je snimio Spilberg,
Isti reditelj bi mogao inspirisati i film o nastanku „Beograda na vodi“ koji bi poprilično mogao da zaliči na „Park iz doba Jure“, uostalom ovaj bi govorio o stranim investitorima koji su vrlo slični kloniranim dinosaurusima – možda i mogu da se pojave ali se sa njima ne smemo igrati.
Penzioneri koji doživljavaju katarzu kada im se smanji penzija i shvataju da su godinama robovali materijalnim vrednostima mogu inspirisati razne vrste filmova. Od priča o kolonizaciji i naseljavanju opustelih delova Srbije jer su po savetu Kori Udovički prodali stanove da plate račune i otisnuli se u avanturu, poput Linčove „Strejt priče“, pa sve do odlazaka u varošice slične „Tvin Piksu“ istog autora.
Ne smemo zanemariti školovanje, filmove koji pokazuju da se može poludeti od prevelikog učenja kao što je recimo „Blistavi um“ kroz koje bi se objašnjavalo da je bolje kupiti diplomu nego rizikovati zdravlje. Zdravstveni rizici su postojali i kad je reč o medijima, doduše uglavnom 1999. godine, a sada se gubi posao ako novinar ne prihvata da ne treba svako baš sve da zna – neki film po uzoru na „TV mrežu“ Sidnija Lameta u kome neuravnoteženi novinar počne da govori istinu a televizijska kuća to eksploatiše da bi podizala gledanost, čisto da bi građani shvatili da onaj ko kritikuje vlast mora biti lud. O medijima bi fino mogao da govori i neki lep rimejk stare priče o junaku koji zna šta će izaći u sutrašnjim novinama i onda može da spasi ljude koje čeka nesreća – kod nas u poslednje vreme ionako postoje mediji koji znaju za događaje pre nego što su se oni dogodili.
Sigurno bi nam dobro došli i filmovi o našim rukovodiocima koji samopregorno rade na oporavku zemlje. Uzor bi tu mogao biti „Džeri Megvajer“, priča o sportskom menadžeru koji jedne besane noći shvata da je u svojoj trci za novcem zapostavio ljudskost svojih klijenata. Nije li to priča samog vrha naše države, koji su jedne neprospavane noći shvatili da su zbog četništva zapostavili evrointegracije i odlučili da se promene? Doduše, Džeri Megvajer promeni svoj stav a onda dobije otkaz. Naši su promenili svoj stav, dobili podršku stranih sila i dvotrećinsku većinu.
Scenaristi bi morali da se napnu da prepoznaju šta je u priči sa uništenim protivnicima glavnih junaka izazov i gde leži dramski sukob. Ali, moraju i da se čuvaju, kako ne bi napravili film o tome da apsolutna moć apsolutno korumpira.

(Stari kadar, Naše novine)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *