Пре избора Путин, после избора Мекејн, и друга тешка питања

Pre izbora Putin, posle izbora Mekejn, i druga teška pitanja

15 aprila 2017

Piše: Aleksandar Pavić

Smešno je uopšte koristiti reč „poštenje“ u odnosu na ovdašnju političku scenu – koja, opet, nije naročito gora od mnogih drugih na svetu. Ipak, moglo bi se slobodno reći da bi rezultat nedavnih predsedničkih izbora u Srbiji bio objektivniji da je Džon Mekejn došao u posetu Beogradu, odnosno vratio se na još jedno mesto svojih brojnih zločina protiv mira i čovečnosti – pre izbora. Recimo neposredno pre ili posle Vučićevog sastanka sa Putinom. Radi kontrasta, ako ničeg drugog. I da je tada rekao, kao što je i rekao u osmi dan posle izbora, posle sastanka sa Vučićem: „Mi ćemo obučiti one koji se bore protiv sirijskog predsednika Bašara el Asada… zatim je potrebno održati mirovne pregovore da Asad i Putin shvate da ne mogu da pobede na ovom ratištu.“ A da se prethodno, na „javnom servisu evropske Srbije“, naveo neki od njegovih ranijih citata vezanih za zločinačku NATO agresiju na SRJ. Kao na primer ovaj: „Nijedna infrastrukturna meta ne bi trebalo da bude izuzetak – fabrike, vodovodne mreže, škole, bolnice, prodavnice, bilo šta. Da, svi mi žalimo zbog civilnih žrtava kao i naših gubitaka, ali one su neizbežne.“ Cela Vučićeva spoljna politika bi tada bila jasno i transparentno predstavljena, u svoj njenoj širini i obuhvatu.

Takođe bi izborni rezultat bio malčice objektivniji da je, dan uoči izborne ćutnje, kada se sa porodicom pojavio kod Milomira Marića na Hepiju, Aleksandar Vučić, u predahu između toplih porodičnih reminiscencija, naciju obavestio kako namerava da, odmah posle izbora, doprinese zdravlju ostalih srpskih porodica i budućih naraštaja tako što će njegovo ministarstvo obrazovanja izdati uputstva za seksualizovanje dece od 3 godine starosti pa naviše, kao i za mas-indoktrinaciju budućih srpskih homoseksualaca, kao bitan doprinos borbi protiv bele kuge. Uostalom, ko još nije, neka pročita uznemirujući tekst Slobodana Antonića na FSK o tome ovde, ako ima želudac. A, i ako nema, neka proguta odgovarajuću pilulu, pa neka ipak pročita, jer zabijanje glave u pesak jednostavno neće biti dovoljno da impresionira organizatore ovog gnusnog napada na dečije psihe o trošku poreskih obveznika, a u režiji Vlade Srbije.

Da li bi, da je znao za ovo skaradno uputstvo, zamenik generalnog sekretara Jedinstvene Rusije Sergej Železnjak dao tako snažnu podršku Vučiću uoči samih izbora? Da li bi, sa tim istim znanjem, ruski patrijarh Kiril ipak čestitao Vučiću na izbornoj pobedi? Pogotovo s obzirom na činjenicu da je u Rusiji zakonom zabranjeno propagiranje homoseksualizma maloletnicima, i na stav RPC o tome? Teško je govoriti u bilo čije ime, ali se bar može reći da bi bilo poštenije da ih je Vučić o tome prethodno obavestio.

No, da se ne zadržavamo samo na Vučiću, već da se malo bavimo i tekućim masovnim, svakodnevnim protestima širom Srbije. Da, na primer, zapitamo zašto su počeli tek posle katastrofalnog poraza opozicije? Jer, ako su izborni uslovi bili nefer, vreme za demonstracije protiv njih, kao i protiv sistema koji ih je iznedrio, bilo je pre izbora. Govoreći u svoje ime, sigurno bih izašao na njih. I znam mnoge druge koji bi to isto uradili. Ali za to nije bilo nikakve zainteresovanosti od strane aktivnih izbornih učesnika i njihovih simpatizera. Čekalo se, očigledno, da se vidi kakvi će biti rezultati. Da je opozicija imala veći uspeh, da li bi to, onda, te iste izborne uslove volšebno učinilo „fer i poštenim“?

Ista je stvar i sa pozivanjem na kršenje Ustava zbog postupka vezanog za glasove sa Kosova i Metohije. Zašto je to u ovolikoj meri zasmetalo tek posle izbora? I, još konkretnije – gde je bio sav taj pravedni gnev kada su Vučić, Dačić i Nikolić pogazili Ustav potpisivanjem prvog Briselskog sporazuma u aprilu 2013? Gde je tada bilo principijelno traženje jednakih prava za sve? Ili sadašnji demonstranti smatraju da to Srbi sa Kosova i Metohije principijelno ne zaslužuju?

Zapravo, bilo je i tada demonstranata na ulici. Ali mnogo manje nego sad. Bilo nas je 10.12.2012, na minus 10, nekoliko hiljada, koji smo tražili od predsednika i vlade da povuku odluku o postavljanju granice između KiM i ostatka Srbije, pozivajući se, napismeno, na Ustav. Sledeći put, na Sretenje, kao simboličko podsećanje na puno značenje državnosti, upola toliko. Nismo imali novca da organizujemo svakodnevne proteste. A nije bilo ni kritične mase za to. Zašto? Da li su oni koji danas svakodnevno protestuju tada smatrali da se to njih ne tiče? Ako jesu, onda su grdno pogrešili. Jer, evo, i sami sad mogu da se uvere da ih se sve to i te kako ticalo. Pošto su onda dozvolili da se gaze Ustav i građanska prava jednog dela nacije, šta je čudno u tome što je vlast pomislila da to može da radi i ubuduće? Da li bi ih iznenadilo kad bi znali da su tada na ulicama bili i neki ljudi koje su danas u manjoj ili većoj meri povezani sa Vučićem i/ili njegovom vlašću? I da li imaju moralno pravo da ih osuđuju što su doneli pragmatičnu odluku da se priklone jedinoj vlasti koja postoji, s ozbirom da se tada ogromna većina ljudi nije dala pomeriti iz svojih ušuškanih ličnih svetova? Sve dok njihovi preferirani kandidati nisu pukli na izborima 2. aprila 2017. Pa je odjednom aktuelizovana „krađa“ na izborima.

A gde je bio beogradski, novosadski, niški krik ka nebesima kada su beogradske vlasti organizovale razbijanje glasačkih kutija u Severnoj Mitrovici 3.11.2013, da bi se ponovili izbori i sakrio blam da je svega nekoliko procenata Srba sa severa KiM poslušalo Vučića, Dačića i Tačija i pristalo da izađe na Jahjagine „izbore“? To je bilo ne samo brutalno kršenje izbornih pravila, već i nasilan pokušaj guranja građana Srbije sa KiM u lažnu državu „Kosovo“. Gde je tad bio Zaštitnik građana, gde su bili ostali građanisti, gde je bila „budućnost ove zemlje“? Baš ih je bilo briga, eto gde su bili.

Bez želje za osudom svih i svuda, valja ipak sagledati širu sliku svega, širi kontekst, dublje korene ove smutnje, kako je situaciju u državi efektno opisao Zoran Čvorović (ovde). Nema nevinih ni na jednoj ni na drugoj strani. Ima li boljeg vremena od Strasne sedmice da se pogleda istini u oči i to spozna?

(Fond strateške kulture)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *