Preduslov neutralnosti

Preduslov neutralnosti

21 decembra 2014

prorokovic dusan 7234Autor: Dušan Proroković

Uvodno izlaganje Dušana Prorokovića na okrugom stolu „Srbija mora biti vojno neutralna“ održanom u Beogradu 15.12.2014. godine

Bez obzira na javno proklamovani princip vojne neutralnosti, od 2010. godine smo svedoci svojevrsnog puzajućeg pristupanja Srbije NATO-u. Vojni sistem Republike Srbije se u vojno-tehničkom, organizacionom i svakom drugom smislu prilagođava NATO-standardima, a poslednja potvrda toga jeste potpisani sporazum o pristupanju kodifikacionom sistemu NATO. Naravno, i ovaj, poslednji potez, se obrazlaže kao nova šansa za srpsku vojsku i pre svega njenu vojnu industriju, ali je sve pitanje ugla iz kojeg se određeni procesi i pojave analiziraju. Nesumnjivo, nalazimo se na putu stvaranja sve veće zavisnosti srpskih oružanih snaga od NATO, što će ojačati i uticaj i ulogu NATO-a u Srbiji. Otprilike, sve podseća na puzajuće priznavanje nezavisnosti državolike tvorevine kosovsko-metohijskih Albanaca. Beograd će normalizovati svoje odnose sa Prištinom, de fakto prihvatiti nezavisnost takozvane Republike Kosovo, kojoj će dozvoliti i da legitimizuje svoj status u međunarodnim organizacijama, a kao „smokvin list“ će ostati odluka da Srbija nikada neće to učiniti i de jure. Srbija je, dakle, pred vratima NATO-a, a ostaje samo otvoreno pitanje kako pravno-formalno uokviriti taj njen status. Jedna od ideja koja se spominje po kulaorima, jeste i ulazak u nekakav aranžman sa Višegradskom grupom, ali ne treba sumnjati da će se broj ideja povećavati.

Zbog toga se, pre svega, postavlja pitanje: kako zaustaviti proces puzajućeg pristupanja NATO-u? Razumljivo, najpre je neophodno obrazložiti zašto je ovaj proces štetan po Srbiju. Zašto Srbija nema interes da uđe u NATO?

Prvo, to se tiče odnosa NATO-a prema Srbiji i pozicioniranja ovog vojnog saveza od početka razbiraspada Jugoslavije do danas. Postavljanje NATO-a je bilo na štetu interesa Srbije, a kulminiralo je bombardovanjem položaja bosanskih Srba 1995. i vojnom agresijom protiv SR Jugoslavije 1999. godine. Sa jedne strane, dosadašnji angažman NATO je na jugoslovenskom prostoru izgradio novi, po Srbiju nepovoljan političko-bezbednosni okvir. Ne treba ni spominjati da se taj okvir gradio na razvalinama međunarodnog prava i upornim ponižavanjem Srbije, što su dodatni argumenti protiv ulaska u NATO. Sa druge strane, zbog toga i pretnje po Srbiju upravo dolaze od NATO-a. U dva strateška dokumenta Republike Srbije-Strategiji nacionalne bezbednosti i Strategiji odbrane, nedvosmisleno se ukazuje da se najveća pretnja tiče Kosova i Metohije i mnogobrojnih problematičnih procesa koji se na tom prostoru odvijaju. NATO je ne samo sponzor, već i formalni upravnik takozvane Republike Kosovo, zahvaljujući ovlašćenima koja mu daje Ahtisarijev plan. Bez saglasnosti međunarodnog vojnog prisustva nemoguće je razvijati sve procese koji su pretnja po Srbiju-od jačanja prisustva i uticaja prištinskih struktura u Bujanovcu i Preševu, preko čestih pritisaka na Srbe na Kosovu i Metohiji, davanja podrške legitimizaciji velikoalbanskog šovinističkog diskursa, procvatu narko-biznisa koji danas doseže obim nepojmljiv svega pola decenije ranije, do eksplozije islamskog fundamentalizma i dramatičnog povećavanja broja pripadnika radikalnih grupa. U geopolitičkom i strategijskom smislu, da upotrebim terminologiju vojnog geografa Ljubomira Sekulovića, Srbiji je potpuno otvoreno južno vojište, a uzrok svega treba tražiti u aktuelizaciji „albanskog pitanja“. Ne treba imati bilo kakvu sumnju da ovim procesom upravlja NATO.

Drugo, u uslovima kontinualnog zaoštravanja odnosa SAD i njenih evropskih saveznika prema pre svega Rusiji i Kini, ulaskom u NATO Srbija nepovratno narušava sopstvenu poziciju. Da li je interes Srbije da ulazi u političke konflikte i oružane sukobe sa zemljama koje imaju prijateljsko postavljanje prema njoj, koje predstavljaju istorijske saveznike i od kojih, kada je o Rusiji reč, u velikoj meri zavisi energetska bezbednost zemlje? Ako ne od ranije, onda se sasvim slobodno može konstatovati-od usvajanja strateškog dokumenta „NATO 2020“ tokom Samita u Lisabonu 2010. godine, NATO pokazuje sve izraženiju agresivnost, a SAD sve veću želju da koriste NATO kao sredstvo za svoje ciljeve. Od tada se više gotovo i ne govori o proširivanju institucionalnih mogućnosti „programa Berlin plus“, kojim je osam godina ranije pokušan da se obezbedi manevarski prostor za evropske članice NATO. U strategiji „NATO 2020“ se najavljuju akcije koje se tiču „arapskog proleća“, a koje treba sprovesti u cilju potpunog geostrategijskog ovladavanja mediteranskim akvatorijem, izolacija Rusije i veliki pohod ka Iranu. Utabanom stazom se nastavilo sve do poslednjeg Samita NATO u Velsu, posle kojeg počinje stvaranje snaga za brzu intervenciju koje se očigledno pripremaju za dejstva u Ukrajini. Ovo treba dovesti u vezu sa dugoročnim geopolitičkim interesima anglo-američke talasokratske koncepcije, pri čemu je NATO samo puko sredstvo za njihovo ostvarenje. Rezolucija 758 američkog Kongresa, usvojena 4. decembra, kao i mnogi dokumenti pre nje potvrđuje iznetu tezu. Evropske zemlje su potrebne SAD zarad ostvarivanje geopolitičkih ciljeva, još davno definisanih od strane Mehena, Makindera, Spajkmena ili Bžežinskog. Pored toga što Srbiji šteti da ulazi u takav rat na strani SAD, treba podvući i da je ovaj sukob, koji se već odigrava, velikih razmera, pa će samim tim i njegove posledice biti velike. Svedoci smo konflikta koji će preoblikovati strukturu svetskog političkog sistema, koji će doneti novi veliki zemljotres u međunarodnim odnosima. Da li će NATO uopšte preživeti taj trenutak? I ako preživi-na šta će ličiti?

Svakako, racionalan izbor tera na razmatranje i argumenata koji idu u prilog odluci da Srbija treba da uđe u NATO. Najpre da se osvrnem na segment nevojne bezbednosti. Jedan od razloga zbog kojih je trebalo pristupiti programu Partnerstvo za mir, jeste upravo i traženje odgovora na asimetrične bezbednosne pretnje u multilateralnom okviru. Međutim, i pored dosta analiza i predloga šta učiniti, velikih nadanja i očekivanja, u praksi se pokazalo da NATO nema nikakve odgovore na mnogobrojna pitanja. Čak naprotiv. Kada se radi o brzom odgovoru u slučaju elementarnih nepogoda NATO je potpuno zakazao. Pogotovo u slučajevima reakcije na prirodne katastrofe. Tokom velikih požara u Grčkoj 2008. godine Srbija je pomogla više nego grčki partneri iz NATO-a, a poplave koje su zadesile Srbiju 2014. pokazale su da se više možemo osloniti na pomoć iz Belorusije nego od NATO-a.

Borba protiv terorizma je tek posebna priča, a zbog razvoja situacije u Avganistanu i posebno Iraku, može se postaviti pitanje: da li je dugoročni interes vodeće NATO zemlje da suzbija ili da podstiče terorizam? Na polju takozvane „sajber bezbednosti“ NATO se takođe nije proslavio, pa su dešavanja iz Estonije pokazala kako su članice prepuštene same sebi. Sa druge strane, afere poput „Vikiliksa“ ili dosijea Edvarda Snoudena, potvrđuju da se umesto za borbu protiv „sajber terorizma“, prostor koristi za špijuniranje evropskih saveznika od strane SAD. Toliko se daleko otišlo da od ovoga nije bio obezbeđen ni nemački kancelar! Na kraju, da se osvrnem i na pitanje iz naše svakodnevice, a tiče se vrlo bitne bezbednosti namirnica. Posmatrajući službena dokumenta, ovo nije tema za NATO, ali se od strane ključnih članica, a pre svega SAD, promoviše genetski modifikovana hrana, što dugoročno ugrožava bezbednost stanovništva. Dalje jačanje američkog prisustva na tlu jedne zemlje, a što se dešava zahvaljujući ulasku u NATO, povećava i ovaj rizik nevojnog karaktera.

Drugi razlog zbog kojeg se moglo razmišljati o aranžmanu sa NATO-om jeste stanje na našem južnom vojištu. U našem narodu se kaže: „koga je moliti-nije ga srditi“. Pitanje je, dakle: da li bi Srbija zatvorila južno vojište ukoliko bi pristupila NATO-u? Podrazumeva se da bi u tom slučaju Srbija morala da pristane na sve uslove, a pre svega na priznavanje takozvane Republike Kosovo. Moj odgovor je da ne bi. Južno vojište bi svakako ostalo otvoreno. Sve bi ostalo isto. Zašto? Prvo, ovo je u koliziji sa dosadašnjim zaključcima koji su predstavljeni u donetim državnim strategijama. Ne postoji nijedna analiza nadležnih struktura u zemlji, koja govori kako će se broj pretnji smanjiti ukoliko Srbija uspostavi bilateralne odnose sa takozvanom Republikom Kosovo. Drugo, Srbija bi pristala na legitimizaciju i svojevrsnu legalizaciju nepovoljnog političko-bezbednosnog okvira na Balkanu, koji je ustanovio NATO. Taj okvir je za Srbiju nepovoljan, ne štiti njene interese, finansijski bi je koštao, a ovo je i pre svega-moralno pitanje. Da li Srbi treba da pristanu na nepravdu i samoponižavanje? I: kako se mogu razvijati društveno-politički procesi u sistemu koji legitimizuje nepravdu i samoponižavanje? Treće, iz našeg neposrednog komšiluka imamo nekoliko primera o tome kako legitimizacija i legalizacija političko-bezbednosnog okvira ne donose i zatvaranje vojišta: od BiH, preko Makedonije, do Transilvanije. Četvrto, u istoriji međunarodnih odnosa je toliko primera iz kojih možemo da učimo, da ih nije potrebno ni posebno navoditi. Na isti način na koji nijedan problem na Kosovu i Metohiji nije rešen posle potpisivanja Briselskog sporazuma, i na isti način na koji približavanje Srbije EU nije doprinelo rešavanju sistemskih problema, ne bi se ni zatvorilo južno vojište.

Da ne bi „srdili“ NATO, odnosno pre svega SAD, što nam nije u interesu, dovoljan je i nastavak učešća u ciljano odabranim programima Partnerstva za mir. Takođe, može se nastaviti i sa određenim obimom saradnje sa Nacionalnom gardom Ohaja i sa učešćem u još nekoliko programa koje razvijaju zemlje članice NATO sa kojima Srbija ima dobre bilateralne odnose, a od kojih možemo imati koristi. Međutim, ova saradnja ne sme da bude korišćena za nastavljanje procesa puzajućeg pristupanja Srbije NATO-u. Da bi se osigurali u tom smeru, zato moramo početi i sa intenzivnijom i dinamičnijom saradnjom sa ostalim vojnim savezima i bilateralno sa drugim državama koje nisu članice saveza. Kada se radi o savezima, neophodno je da Srbija pronađe adekvatan okvir za saradnju sa ODKB-om. Na način na koji se sarađuje sa NATO-om kroz Partnerstvo za mir, moguće je i pronaći formu za saradnju sa ODKB-om. Kao što srpski parlamentarci učestvuju u radu Parlamentarne skupštine NATO, mogu isto tako učestvovati i u radu Parlamentarne skupštine ODKB. U drugom redu je i mogućnost institucionalizacije veza sa ŠOS-om, pa samim tim i sa članicama ove integracije. Ovo je moguće na način na koji to čini Belorusija, a što bi doprinelo aktivnijem nastupu Srbije u Srednjoj Aziji, pa se preko vojne saradnje otvaraju vrata i za pristup velikim tržištima na kojima možemo biti konkurentni. Naposletku, nekoliko je zemalja sa kojima se može širiti bilateralna vojna saradnja, a tu pre svega u vidu treba imati Izrael i Južnoafričku republiku. U ovom kontekstu, za Srbiju je vrlo važno iskustvo Jermenije, koja je bila uključena u program Partnerstvo za mir, a istovremeno je započela strateško približavanje ODKB-u, iako se nije teritorijalno graničila ni sa jednom drugom članicom.

Intenziviranje vojne saradnje sa ODKB-om i ŠOS-om poboljšava međunarodni položaj Srbije i povećava našu sposobnost za reakciju, a da pri tome sa sobom ne donosi nikakve preterane rizike. To je način da se dugoročno spreči razvoj nepovoljnih scenarija na južnom vojištu. Time se zaustavlja proces puzajućeg pristupanja NATO-u i garantuje vojno nesvrstavanje.

(Fondsk.ru)

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. FORum LIvii says:

    Odnosi izmedju Srbije i Nato , bili kao posmatraca , partnera , kandidata ili punopravnog clana , moraju biti praceni pravnim aktima.Sve u cilju zastite gradjana i teritorije od incidenata .Moguci su razliciti slucajevi ugrozavanja sa materijalmom i ljudskom stetom.Vojne aktivnosti u redovnim ali i vanrednim situacijama pune su opasnosti.Radi se o utvrdjivanju odgovornosti i krivice za stetu i eventualne odstete.Dosadasnja praksa govori o potpunom odbijanju Nato od SVAKE odgovornosti. Navescu jedan primer iz Italije. 4. NOvembra 1994. godine , u Jadranu, naspram Crne Gore , potopljen je italijanski ribarski brod,, Francesco padre,, iz Pulje.Petorica italijana je otislo sa njim na dno Jadrana. Posle 17 godina istrage , utvrdjeno je da su ga potopili avioni Alijanse.Izgovor je bio da su mislili da prevozi oruzije za SR Jugoslaviju ? Rodbina je pokrenula postupak pred Sudom o odgovornosti i pronalazenju i kaznjavanju izvrsilaca i eventualnoj odsteti. Sud o odgovornosti kaze da je to van njegove nadleznosti a za odstetu , rodbina treba da se obrati americkom Sudu na privatnoj tuzbi protin drzave Amerike i Nato??? Ako je to moguce u Italiji , staroj i vernoj Nato clanici , mozemo zamisliti sta ce biti u Srbiji? Zato, nadlezni: PAMET UGLAVU !!! Nesreca se moze dogoditi i vama ili nekom iz vase porodice ili familije !Dobro pazite STA potpisujete.A ne kao Vuk, tajno i skriveno!!!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *