Преиспитивање евроатлантске окупације | INTERMAGAZIN

Preispitivanje evroatlantske okupacije

13 juna 2018

Piše: Dragomir Anđelković

Kako se približavaju opšti izbori u Bosni i Hercegovini, sve intenzivnija je kampanja zapadnih i prozapadnih medija i drugih propagandista, kako u toj zemlji i našem regionu tako i u evropskim razmerama, protiv Rusije i Turske, odnosno BiH političara koji se smatraju njima bliskim. Kada se radi o suzbijanju onoga što se doživljava kao odraz ruskog uticaja tu se ništa bitno, osim donekle intenziteta delovanja, nije promenilo. Antiruska akcija traje gotovo dve decenije. Novitet je to što se sve negativnije tretira Ankara i u izvesnoj meri njeni muslimanski partneri u BiH. Poruka onih koji se, dok pozerski pričaju o demokratskim vrednostima, zapravo bore za očuvanje klasičnog evroatlantskog protektorata nad državnom zajednicom kojom se bavimo, glasi: nećemo dopustiti da BiH postane ruske gubernija ili turski pašaluk. Na stranu sada zabrinutost vodećih zapadnih faktora zbog gubitka neprikosnovene dominacije u BiH, ali da li postoji više-manje istine u njihovim strahovima da jačanje ruske i turske uloge vodi destabilizaciji te složene državne zajednice?

KAVKASKA INICIJATIVA

Rusija je tokom građanskog rata u BiH, uz izvesna odstupanja od zapadnog kursa u prilog srpskih interesa, ipak vodila politiku kompatibilnu sa Vašingtonom i njegovim saveznicima. Uz ublažavanja istog pristupa, tako je bilo sve do sredine prve decenije novog milenijuma, kada je u svetlu svestranog jačanja i vraćanja na globalnu scenu, Moskva krenula i putem autentičnog, po Srbe mnogo povoljnijeg, pristupa bosansko-hercegovačkoj (geo)političkoj zbilji. Kada se radi o praćenju zapadnih političkih putokaza, slično je bilo i sa Turskom. Doduše, s tom razlikom što se oslabljenja Jeljcinova Rusija pred Zapadom povijala i na Balkanu neretko nevoljno ali pokorno vukla za njim, dok je Turska poletno doprinosila njegovoj politici.

Muslimanima, i to agresivno u prilog, NATO aktivnost na prostorima nekadašnje Jugoslavije nailazila je, što je i razumljivo, na velike simpatije Ankare. Nije imalo nikakvog značaja to što je tamošnji režim u to vreme bio sekularan. Stari sentimenti zaborava nemaju, a veze između Turske i balkanskih muslimana – od etničkih do duhovnih – uz to su u mnogo čemu vrlo vitalne. Tako da su, suštinski, Turska i zapadni činioci atlantskog bloka i po pitanju BiH bili homogeni. Paradoksalno je da po pitanju jedinstvenog a forsiranog pristupa podršci muslimanima na Balkanu do raskoraka među njima dolazi sa Erdoganovim učvršćivanjem na vlasti i sa institucionalnom revitalizacijom islamskog nasleđa u Turskoj. Ispostavilo se da je takva Turska mnogo manje sklona evroatlantskom islamizmu u BiH od one sekularne.

Sve je na vidljiv način u tom smeru krenulo od posete aktuelnog lidera Turske Putinu 2009. godine. Tokom majskog susreta sa njim u Sočiju, Redžep Erdogan je podvukao posebnu odgovornost Turske i Rusije za razvoj događaja u oblasti Kavkaza i Balkana, kao i na Bliskom, odnosno Srednjem Istoku, te potrebu da u svim tim osetljivim a za obe sile bitnim zonama, one deluju usaglašeno. Na to se uskoro nadovezala izjava tadašnjeg turskog ministra spoljnih poslova Ahmeta Davutoglua da bi u rešavanju krize u Bosni i Hercegovini veću ulogu trebalo da imaju Ankara i Moskva. Posebno je istakao: „Srbi se osećaju mnogo ugodnije kada vide da je Rusija prisutna. Bošnjaci bi se, takođe, osećali sigurnije ukoliko bi Turska bila uključena u taj proces”.

MALOAZIJSKA PUKOTINA

Iako uz izvesne zastoje pa i regrese, proces otopljavanja rusko-turskih odnosa traje od tada, što se manifestovalo ako ne i kroz veću saradnju u vezi sa pristupom BiH – ograničimo se sada samo na taj deo našeg regiona – onda makar kroz nesumnjivo povećan nivo razumevanja za tamošnje pozicije druge strane i nastojanje da se izbegnu direktne konfrontacije. Ne treba šire objašnjavati zašto je za Rusiju sve to povoljno, ali otkud takav zaokret u Turskoj i da li je on iskren ili se radi samo o perfidnom, uz sve ideološke razlike ipak dogovorenom, geopolitičkom manevru Ankare i Vašingtona?

Jačanje turske uloge na prostoru Balkana dugo je bilo deo imperijalne politike Vašingtona. Ona je – što je kod nas u svojim tekstovima i knjigama argumentovano analizirao novinar i publicista Milorad Vukašinović – bila sračunata na stvaranje treće velike zone američke hegemonije (za razliku od nekadašnje prve, na prostoru Latinske Amerike i druge, hladnoratovske, koja je obuhvatala Zapadnu Evropu) na prostoru koji se proteže od evropskog (jugo)istoka do Pakistana, sa epicentrom na području Persijskog zaliva. U tom kontekstu se na Bosnu gledalo kao na zapadnu granicu američke istočne imperije (od BiH zapadniju zonu dominacije SAD ipak više ne možemo svesti na neokolonijalni nivo koji bi, čak i uslovno, nazvali baš imperijalnim područjem).

Uz svu svoju veličinu i snagu, sa ugrađenim atlantističkim „osiguračima“ u vojni vrh i u specijalne službe kao i političku, ekonomsku i administrativnu elitu, Turska je doživljavana kao specifičan ali ipak integralni deo te američke „istočne imperije“. Sa trijumfom snažnog lidera inspirisanog turskom nacionalnom i otomanskom državnom veličinom – čiji je islamsko nasleđe ipak, ma koliko bitan element, ali ne i ekskluzivni orijentir – tome je morao doći kraj. Ili je, da stvari obrnemo, Erdoganova sudbina morala je da bude takva da on doživi politički ako ne i još gori sunovrat. U tom svetlu treba gledati i na pokušaj, nema dileme uz američku asistenciju, puča u Turskoj 2017. godine.

KONTRAPRODUKTIVNI SNOVI

Prevrat je propao a iz njega je Erdogan izašao jači. Rusko-turski odnosi su – posle pokušaja od strane američke „pete kolone“ u turskom sistemu da ih lukavo uruše sa obaranjem ruskog aviona 2015. godine – dobili novi uzlet. Tu je stavljena i tačka na dileme da li na približavanje Ankare Moskvi treba gledati iz perspektive turskog Trojanskog konja. Ne treba! Pri tome odmah da naglasim, daleko da te sile nemaju interesnu koliziju te da ima mesta očekivanjima da njihovi odnosi u našem regionu i šire imaju samo ružičaste perspektive. Štetno je imali takve iluzije ali je činjenica da je stvoren mnogo veći prostor za saradnju Rusije i Turske te osnov za izbegavanje negativnih usijanja među njima i za bar asimetrično kompromisno razrešavanja sporova. Ili, gde to nije moguće, trasiran je put pronalaženja modela vivendi. I to je već povoljno za Srbe i druge narode BiH.

BiH je, u duhu devetnaestovekovne kolonijalne politike, u posleratnom periodu sistematski redefinisana u protektorat SAD i EU. Pod izgovorom da je to nužno radi prevazilaženja ratnih rana i očuvanja jedinstva te zajednice, ona je stavljena pod svojevrsnu okupacionu upravu. Srbi, u startu svesni da se radi o uspostavljanju kolonijalne administracije i odbojni prema onima koji su u ratu podržavali drugu stranu, sa stabilizovanjem Dodika na vlasti (koji je u fazi uspona i sam morao da igra na zapadnu kartu) i vraćanjem Rusije u igru, uspeli su da u okviru svog (kon)federalnog entiteta Bosne i Hercegovine, održe kakvu-takvu autonomiju.

Što se tiče tzv. Bošnjaka, oni su postali žrtve iluzije da je moguće stvoriti unitarnu Bosnu. Na nivou državne zajednice, kao i Srbi, umnogome se nalaze se pod uzurpatorskim suverenitetom svemoćnog visokog predstavnika i drugih eksponenata neokolonijalne uprave. No, za razliku od Srba, nemaju svoj entitet, već žive podeljeni u više kantona, u federaciji sa Hrvatima. Izvesno zadovoljstvo nalaze u dominaciji koju su umnogome uspostavili nad njima, ali tu se pre radi o psihološkoj satisfakciji „malih ljudi“ i ličnoj političkoj i materijalnoj koristi bošnjačke političke kaste. Nefunkcionalan okvir u koji su na entitetsko-kantonalnom nivou BH muslimani smešteni, ne omogućava im da zaokruže i konsoliduju svoj državni prostor. Niti da okončaju, što je za taj mladi narod vrlo bitno, proces etnogeneze. Bošnjaci i dalje, stiče se utisak, pre znaju šta nisu nego šta jesu, odnosno pre sanjaju o državi nego što je imaju.

GEOPOLITIČKA LOGIKA

Prevazilaženje rešenja koja su ih osudila na lagano trunjenje, uz pomoć Turske i Rusije, za tzv. Bošnjake predstavlja spas ništa manje nego za Srbe i Hrvate. Ako oni to još dubinski nisu uvideli, čini se da Ankara jeste. Ona shvata da su za Vašington i EU njeni balkanski štićenici obično topovsko meso. Ipak, to pretpostavljam nije noseći stub novog turskog pristupa Balkanu. Moćne države su surovo pragmatične. Da bi suštinski oslobodila sebe, odnosno da bi izašla iz evroatlantskih stega koje je pritiskaju i sa zapadne (balkanske) i sa istočne (bliskoistočne) strane ona mora da pokuša da oslabi i koliko je god moguće razmontira američku „istočnu imperiju“ čiji je BiH, uz Kosovo, najvažniji evropski deo.

Male države mogu da budu lojalni sledbenici moćnih pokrovitelja, ali države sa velikom vizijom i realnom snagom, to ne ostaju čim im se ukaže prilika da se emancipuju. Čak i Nemačka i Japan – države koje su 1945. okupirane od strane SAD i uz pomoć američkog biznisa, medija, kulture, a uz posvećen rad američkih specijalnih službi (direktno i u sofisticiranom vidu) svestrano preparirane – u domenu vidokruga svoje identitetski modifikovane elite probaju koliko-toliko da se otrgnu punoj kontroli. A Turska nikada nije bila okupirana i na istovetan način „ideološki“ obrađena, ma koliko da je prožimana zapadnim petokolonaškim elementima. Zato je njen novi geopolitički kurs logičan. Pre ili kasnije posle propasti SSSR-a koga se plašila (posle kratke faze oslanjanja na njega po okončanju Prvog svetskog rata), morala je njim da krene. Da nije bilo Erdogana našao bi se neko drugi lider i jedino bi njegov pristup, verovatno, bio manje energičan i drugačije ideološki obojen.

Na prostoru Bliskog istoka kao i Kavkaza, kao i na Balkanu, Ankari se ne isplati da bude slepi američki sledbenik. S druge strane, Ruska Federacija nema ambicije da se prema Turskoj postavlja kao stariji partner. Moskva dosledno i energično štiti svoje interese, ali uvažava i pravo drugih da tako postupaju. Ne negira im ga u ime licemernih priča o nekakvim vrednostima čiji je ekskluzivni čuvar i interpretator. Drugim rečima, ne nameće stav, kao što to čini Vašington, da su njeni interesi nešto sveto i za sve narode i zemlje samo po sebi dobro, dok su tuđi oličenje sebičnosti pa i zla, već realistično prihvata da je normalno da se svako bori za sebe. Otuda, suštinski sada postoji mnogo veći prostor za saradnju između Moskve i Ankare, nego Ankare i Vašingtona. A Turska i Rusija znatno više svojih interesa mogu da zašite uz saradnju nego ako se direktno sukobljavaju.

EVROATLANTSKA ASIMETRIČNOST

To nesumnjivo shvataju i evroatlantski stratezi, odnosno njihovi balkanski pioni. Zato su nervozni ali i vrlo opasni. U Republici Srpskoj sada već forsirano – svesni da je spoljni pritisak samo kontraproduktivan jer homogenizuje Srbe – sa akcentom na predstojećim izborima, preduzimaju sve što mogu kako bi oslabili i po mogućnosti srušili Dodika koga percipiraju kao ključnu prepreku za realizaciju njihove politike u BiH (a to je kreiranje haosa kroz nefunkcionalnu centralizaciju koja učvršćuje evroatlantsku prevlast). U Federaciji BiH ili muslimansko-hrvatskom entitetu, postupaju nešto kompleksnije.

Ako po delu hrvatske političke elite koji stigmatizuju kao suviše blizak Srbima i Moskvi, skoro kao i po Dodiku otvaraju baražnu vatru, sa BH muslimanima postupaju višeslojno. Nijednu opciju tu još ne tretiraju kao potpuno neprijateljsku već se trude da u svakom taboru u svoju mrežu ulove što više političkih „duša“. Nije im milo što Bakir Izetbegović govori da je Erdogana poslao sam Bog i optužuju ga za vazalni odnos prema Ankari, ali ga ipak ne odbacuju. Još manje njegovu partiju. Ne treba se zavaravati da je suprotno te da su njihovi napadiprimera radi, na njega istovetni delovanju protiv vrha RS. Jedno su packe a drugi pokušaj političkog „ubistva“. Uostalom i Izetbegović se u okolnostima kada nije imao kud više priklonio Turskoj, a radije bi ostao, da je mogao, u poziciji između nje i Zapada. Štaviše još nije spalio mostove koji njegovom SDA omogućavaju da pređe na zapadnu stranu.

Tako stvari stoje među BH muslimanskom političkom elitom, a na Turskoj je da, ne primarno u našem, već u som interesu, učini nešto da ojača i učvrsti premoć u BH muslimanskom korpusu. Ako uspe u tome stvoriće osnov da ruku pod ruku sa Rusijom, u saradnji sa konstitutivnim narodima BiH, doprinese napretku te državne zajednice kao i sa uspehom na tom polju skopčanom jačanju svog međunarodnog prestiža. Kada se radi o Rusiji ona je mnogo manje od Turske u Federaciji, uključena u politički život RS. Srbima je dovoljno da Moskva sprečava prekomerne evroatlantske pritiske i potencijalne narandžaste udare na Banjaluku. Ne treba im više. To je već dovoljan okvir da među Srbima i na okobarskim izborima nepokolebljivo trijumfuje nacionalno odgovoran i državotvoran duh. Uzgred, tu mnogo više mislim da na izbegavanje atmosfere destruktivnih međusrpskih podela i konsenzus oko odbrane RS, nego na puka partijska nadigravanja.

FUNKCIONALNO REŠENJE

Izbori u BiH će doći i prići. Stari problemi će ostati. Zapad, uveren sam u to, nema snagu da nametne srpskom narodu ono što on ne želi. Tako je bilo i dok je delovao usaglašeno sa Turskom, kamoli sada kada, bez obzira na slogu Berlina i Vašingtona na primer oko potiskivanja turskog i ruskog uticaja u BiH, u mnogo čemu ni pomenuti centri moći nisu usaglašeni. S druge strane saradnja Moskve i Ankare i te kako može da dovede do relaksacije stanja u BiH. Do toga je realno da dođe samo ako se eliminiše okupaciona oprava koju oličava OHR i u duhu autentičnog dijaloga konstitutivnih naroda BiH krene putem delotvorne afirmacije dejtonskih principa. Do sada pravog dijaloga nije bilo već se radilo o simuliranju pomirenja dok su sa strane kreirana i nametana rešenja koja nikome u BiH nisu odgovarala.

Uz saradnju Moskve i Ankare moguće je pronaći ako ne više onda modus vivendi između Srba i Bošnjaka, i udahnuti život BiH dok tamošnji narodi drugačije ne odluče, naravno bez ugrožavanja suštine dejtonske konstrukcije. Više iracionalne centralizacije pokazalo se da je dovelo do manje BiH, pa bi valjalo probati da se do više sreće u državnoj zajednici dođe funkcionalnom decentralizacijom po izvornom dejtonskom receptu. Nije problem u Dejtonu već u njegovom sabotiranju, a Rusija i Turska mogu da doprinesu da se takvo stanje prevaziđe.

Kada smo kod toga korisno je da se ovde podsetimo što je na Erdoganov predlog iznet u Sočiju pre tek nešto manje od deset godina Putin odgovorio. Rekao je da u kriznim regionima rešenje treba da bude pronađeno od strane tamošnjih naroda, a druge zemlje mogu da budu samo posrednici i da tako podrže proces prevazilaženja problema, odnosno da budu garanti realizacije dogovorenog rešenja. Ako Turska i ima imperijalne ambicije na Balkanu, Rusija ih očito nema. Pa ako Ankara istinski želi da u našem regionu izađe iz senke Vašingtona pa i Berlina – a kao što sam rekao uveren sam da nema više sumnje da je u tome ozbiljna – i na održiv način postane autentičan faktor, moraće da makar ograničeno uvažava volju svih BiH naroda, odnosno da odustane od naivnih geopolitičkih floskula i sentimentalnih stavova o dobrobiti osmanlijskog poretka za Balkana. Inače, sve Turske priče o harmoničnoj ulozi te zemlje ostaće puka priča, od koje ni Ankara neće imati naročitu korist. Kamoli da će je imati oni kojima, kako kaže, usled istorijski uslovljene bliskosti, želi da pomogne.

SALDO USPEHA

Da bi Turska postigla gol u BiH, znači nužno je da konačno pokaže dobru volju i prema RS, a kada se radi o drugom entitetu, da se aktivno uključi u proces otrežnjenja BH muslimana da ne mogu u miru da ostvare svoje ratne ciljeve. Njihova elita dobro razume da u novim svetskim geopolitičkim okolnostima od toga nema više ništa, ali vreme je da izađe iz štetnih okvira zavaravanja svog naroda radi sticanja političkih poena. Ako to nije moguće pre ovogodišnjih izbora, na Ankari je da radi da se to desi posle njih. Samo Sarajevo neće biti u stanju da racionalizuje svoju politiku, a to je za stabilizaciju prilika u BiH jednako važno kao i uspeh koji se očekuje da sa svojim političkim saborcima u RS postigne Dodik, odnosno oni Hrvati koji shvataju da je izlazak iz sadašnjeg okupacionog stanja jedini put da njihov narod opstane u BiH.

Posle svega rečenog da u par redova eksplicitno odgovorim i na početku teksta navedene optužbe zapadnih propagandista da se nad BiH nadvija senka pretvaranja u rusku guberniju ili turski pašaluk. Jasno je da su u pitanju obične gluposti. Niti Turska ima potencijal da nametne svoju prevlast u RS, niti Rusija to može da postigne i da kojim slučajem hoće među BH muslimanima i Hrvatima. Eventualno bi deo BiH mogao da postane ruska zona prevlasti a deo turska, ali iz objektivnih razloga nikako cela ta državna zajednica ne može da potpadne pod hegemoniju jedne od tih sila. Uz to je, iako teorijski moguć, u praksi isključen i ekskluzivitet Rusije i Turske u RS odnosno FBiH, jer se tamo ukrštaju snažni interesi i poluge za njihovu podršku Srbije, Hrvatske, SAD, V. Britanije, Nemačke, drugih EU činioca, niza arapskih država i Irana.

Rusija i Turska, kako u svom tako i u interesu naroda BiH, samo mogu da doprinesu da se definitivno razbije zapadni okupacioni okvir a ne da makar parcijalno, a tim pre celovito, u BiH uspostave analogni svoj! To su dokazive činjenice za razliku od iracionalno utemeljenih, sračunatih na raznovrsne strahove BiH, regionalne i šire javnosti, evroatlantske laži. One se šire da se istina koja, ako se hladne glave razmisli, svima u BiH koristi, ne bi čula i na pravi način razumela!

(Pečat)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *