Priča o Lari i Džonu

Priča o Lari i Džonu

17 aprila 2013

Obrad_KesicPiše: Obrad Kesić

Jedna od najvećih tragedija, najsloženijih odnosa i jedan od najtežih problema da se razume i da se reši jeste odnos između zlostavljane žene i muškarca koji je zlostavlja i bije. Na psihološkom fakultetu za vreme studija sam imao priliku da razgovaram sa ženama žrtvama zlostavljanja, a isto tako imao sam priliku da vidim efekat tog zlostavljanja iz jednog prijateljstva iz detinjstva. Lara je bila jedno sedam godina starija od mene, ali se družila sa nama u komšiluku, bila je sitna, vesela i vitka. Uvek je bila raspoložena za šalu i uvek je bila spremna da nekome pomogne. Nikad u životu nije nekome nanela zlo, a bilo je teško zamisliti da bi ovakvoj umiljatoj i veseloj osobi iko želeo da nanese zlo. Kada sam otišao na studije, nisam imao tako čest kontakt sa društvom iz komšiluka, ali sam ponekad za vreme raspusta kada sam se vraćao kući počeo primećivati da se Larino raspoloženje menja i da ona postaje drugačija osoba, povučena u sebe, tužna i često je delovala kao da je uplašena. Saznao sam da je Lara upoznala Džona i da se ludo zaljubila, a da se po komšiluku šaputalo da je Džon tuče i zlostavlja. Nikada nije bilo nekih vidljivih tragova, barem ne za naše zajedničke prijatelje, niti je ona ikada ikome rekla šta joj se dešava sa Džonom. Kada bi neko od naše raje pokušao da pokrene ovu temu sa njom ona bi se brzo setila neke obaveze i nestala.

Posle smo saznali da je njena starija sestra pokušavala da je ubedi da napusti Džona ali Lara je njoj uvek govorila da Džon nije tako loš i da je on voli, da previše radi i da ona mora više da vodi računa da ga ne sekira i ne opterećuje ličnim problemima. Objasnila je kako Džon dobro zarađuje i da zbog toga oni sebi mogu da priušte siguran život za sebe i da ona nikako ne bi mogla sama da izađe na kraj sa računima kada bi ga napustila. Ona je više krivila sebe nego Džona za sve probleme među njima, a njega je opisivala kao spasitelja i ljubav svog života.

Ko god je imao priliku ili da uči o ovom problemu ili je imao nažalost neko slično iskustvo sa zlostavljanim ženama, zna da postoji jedan specifičan sindrom koji se svodi na to da su ove žene ubeđene da je na neki način opravdano to što im njihov partner radi. Takođe, one se drže slamke nade da će jednog dana sve da se promeni i da će on prestati da se ponaša nasilno i da će živeti srećno kao u bajci. One ne vide i ne prihvataju da postoje alternative za bolji i srećniji život. Muškarci koji ih zlostavljaju oduzmu im ponos, samouverenje i na neki način ih dehumanizuju, stvarajući od njih emotivnog taoca i uplašeno biće, koje se u potpunosti usmerava na zadovoljavanje nekoga koga nikada ne može potpuno zadovoljiti. Tako je bilo i sa Larom. Džon je sistematski ponižavao, govoreći joj da je,, glupa, nesposobna i bezvredna”, a istovremeno u drugim trenucima joj je govorio koliko je voli i kako je suđeno da budu zajedno do kraja života.

Ovo vam sve opisujem, jer u poslednjih nekoliko nedelja dok sam pratio izjave političke i društvene elite u Srbiji oko ponuđenog dogovora sa Prištinom i odnosom sa EU, vraćao sam se u sećanjima na svoje studije i na Laru. Prepoznavao sam u izjavama predstavnika srpske elite slične traume, iluzije, želje i strah koji postoji kod žrtava zlostavljanja. Neki od njih su govorili da Srbija ne može da živi bez EU, drugi da Srbija nema izbora i da mora da prihvati ono što je neprihvatljivo s nadom da će negde u budućnosti stvari da se promene nabolje. Neki su takođe za sve krivili sopstveni narod, da li na Kosovu ili u celoj Srbiji, oni su procenili da se ovo sve ne bi dešavalo da je narod bolji ili kad bi prihvatili realnost koja im se nameće od EU i Amerike. Svi oni su govorili o EU i o Americi sa velikom željom da budu prihvaćeni i uvaženi; na neki način da pridobiju onu ljubav koju žele, ali ne mogu da je ostvare. Govorili su o našim,, prijateljima”, a niko nije govorioo tome da se iskreni prijatelji ne ponašaju ovako prema svojim prijateljima. Vidimo da tu postoji velika sličnost između žrtava klasičnog zlostavljanja i žrtvenog mentaliteta političke i društvene elite u Srbiji. Oni prihvataju da budu poniženi i da ne zaslužuju nikakvo uvažavanje sopstvenih interesa, interesa država koje predstavljaju i sopstvenog naroda. Jedino im je stalo da ne izgube ljubav Brisela, nadajući se da će ta ljubav da se završi sa velikom srećom i dugoročnim brakom. I ja se nadam da se ova priča o Srbiji i EU neće završiti kao priča o Lari i Džonu, jer pre osam godina, jedne zimske noći, jedan prijatelj iz detinjstva me je pozvao i rekao da je posle jedno petnaestak godina zajedničkog života i konstantnog zlostavljanja, Džon ubio Laru, premlativši je do te mere da je pala u komu u kojoj je bila dve sedmice pre nego što je preminula.

(Politika)

KOMENTARI



2 komentara

  1. Ilija says:

    Odlican i sveobuhvatan tekst koji kroz taj takoreci banalan i jednostavan ali svakako vrlo tragican i tuzan primer koji pominje autor objasnjava sadomazohisticki i dubiozno perverzan odnos koji postoji izmedju Srba (i njihove razvaljene drzave koja je na izdisaju) i Brisela (neizostavno tu je i Vasington svakako).Stoga i ne cudi sto recimo dosta vidjenijih srpskih intelektualaca koji nisu prodali veru za veceru i postenje za pecenje i svoj dignitet zarad IPA fondova (poput EU lobista po Srbiji po raznoraznim institucijama) pominje da Srbima danas zapravo treba jedan dobar psihijatar. Cudi me da onaj evrofanatik posprdnog odnosa po pitanju svega srpskog patriotskog i drzavnickog Bujosevic dopusta ovakve tekstove u Politici koji ovako ogoljeno opisuju odnos Brisela prema Srbima.

  2. radovan says:

    Svaka cast za analizu, bolje se ne moze opisati.A taj boljusevic, on je clan ds (ldp)?Onda ne cude njegove emisije na tv.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *