ПРИЧА О ЗАПАДНИМ и источним плаћеницима

PRIČA O ZAPADNIM i istočnim plaćenicima

15 marta 2015

nvo-natasa-kandic-sonja-biserko-jelena-milic-nato-placenici-izdajnici-fasisti-zene-u-crnomKada god neko počne priču o zapadnim abonentima u Srbiji, potpisnik ovog teksta se priseti posete centrali medijske imperije Slobodna Evropa koja se dogodila u jesen 2002. godine u Pragu. Dok su nam ljubazni domaćini zabrinuto objašnjavali da se gase servisi za istočnoevropske države kada se u Vašingtonu proceni da je zemlja u dovoljnoj meri demokratizovana, ali da će naši građani imati tu čast da prate programe Slobodne Evrope sve dok traje kosovska kriza, na dnu hola pojavila se grupa jednolično obučenih ljudi, orijentalnog izgleda i zbunjenog ponašanja. Na polušaljivo pitanje nekog od prisutnih gostiju iz Srbije iz kojeg su servisa ovi ljudi koji koračaju ka nama, domaćini su odgovorili sasvim ozbiljno – iz novog servisa, iračkog. Nekoliko meseci kasnije, počeo je napad na Irak, koji se izgleda još nije dovoljno demokratizovao jer se na sajtu Slobodne Evrope i dalje, 13 godina kasnije, na informativnom meniju nalazi irački servis, kao što se nalazi i devet programa na ruskom jeziku jer je, možda, Rusima demokratija devet puta potrebnija nego Iračanima. Ili nama.

Desetak novinara koji su svi izgledali kao mlađi rođaci Sadama Huseina, nezadovoljni što ih je irački lider izbacio iz testamenta, nisu naravno nikakav veliki argument, oni su samo jedna slika, jedna poruka, koja za nekoliko sekundi gledanja objasni više nego nekoliko ozbiljnih socioloških studija o bogatim „intelektualnim misionarima” u siromašnoj zemlji.

Pomenuta poseta Pragu bila je samo jedna tačka u moru seminara, radionica, programa koji su krajem prošlog i početkom ovog veka organizovani za političare, nevladine aktiviste, novinare i ostale zabrinute intelektualce iz Srbije sa plemenitom namerom da se objasni da je lepše živeti u bogatstvu nego u siromaštvu, kao i da je humanije poštovati ljudska prava dočim nije demokratski ako se ista ne poštuju. Ali čitava gomila tih zaslađenih, tautoloških parola nekako se pri kraju seminara utopi u priči da su države, nacionalni interesi, a posebno granice, nekakav relikt prošlosti i da je spas u velikom otvorenom društvu. Koje doduše treba neko da zaštiti od svetskih tirana, ludaka i ostalih zagovornika zatvorenog društva. Recimo, NATO.

Nekoliko godina posle demokratskih promena u Srbiji, zapadne demokratije su nekako neosetno prestale da finansiraju nevladine organizacije jer je čitav korpus civilnog društva postao diskretan podizvođač brojnih državnih projekata, tribina, edukativnih radionica. Od pripadnika vlasti se moglo čuti da je tu bilo dosta korisnih projekata, ali i onih radionica koje su, ispod fraza o civilnom društvu, zapravo krile samo potrebu da se budžet Srbije oslobodi viška novca. Ako oko korisnosti tih projekata postoje suprotna razmišljanja unutar vlasti, oko transparentnosti finansiranja postoji sušto jedinstvo – niko nije uspeo da sazna, sabere koliko je to novca državnih obveznika otišlo na projekte nevladinih organizacija proteklih godina.

Cinici će reći da brojni prvoborci NVO divizije imaju zaista dobre argumente da se vatreno bore za svoje stavove jer zapravo od devedesetih godina do danas oni i živeli u velikom zapadnom snu, nekoj čudnoj mešavini otvorenog društva i zatvorenih finansijskih konstrukcija. Lider koji bi svakom građaninu Srbije mogao da obezbedi takav status, mogao bi da vlada barem kao Milo Đukanović, ali bez pomoći trgovaca proizvodima koji štete zdravlju. Ali, to ne biva u Srbiji.

Taj veliki nesporazum između elita i običnih ljudi u Srbiji zasniva se jednoj neopisivoj tragikomediji zabune – jedna klasa živi znatno bolje nego što po svojim sposobnostima zaslužuje i poručuje ostatku Srbije, koji živi gore nego što zaslužuje, da se strpi koju deceniju pa će i onda svi zajedno živeti taj san.

Sociolog Slobodan Antonić prvi je upotrebio termin fasadna demokratija, ali je taj izraz uskoro postao politička dijagnoza za društvo u kom građani izlaze na izbore u veri da će njihov glas možda nešto značiti, ali se nekako ispostavlja da glas ambasadora ili nekog nepristojnog bogatog čoveka koji češće finansira partije od svojih radnika vredi više od čitave Šumadije. Tako su se u Srbiji menjale vlasti, ali na nekim ključnim mestima u društvu ostajali kadrovi jer bi se naljutili Amerikanci, Soroš ili ostali prijatelji demokratije.

Ali, ako smo već navikli da „prozapadna elita” otvara kišobrane u Beogradu svaki put kada pada kiša u Briselu i Vašingtonu, nismo još upoznali prorusku elitu koja se oblači znatno toplije kada u Moskvi počne prava zima. O angažovanoj zapadnoj eliti u Srbiji smo već saznali dosta, ako ne od ovdašnjih nezavisnih medija, onda od Vikiliksa ili od samih američkih donatora, koji imaju taj nastrani običaj da svake godine objave kome su pomogli i s koliko dolara. Ali o proruskoj eliti u Srbiji ne znamo ništa. Možda zato što je ima znatno manje, možda zato što nije na državnom budžetu ili, još jednostavnije, možda zato što se njena zalaganja ne kose sa onim što većina građana oseća.

Rusija nije bombardovala. Nije uvodila sankcije, nije priznala Kosovo. I nije instalirala kleptokratsku elitu od čijeg privatizacionog učinka ne može da se oporavi današnja Srbija. Zato bi i povlačenje bilo kakve simetrije Zapada i Istoka, u duhu nikada neprežaljenog Maršala, delovalo kao obična medijska provokacija, ali bi svaka ozbiljna država ipak pokušala da napravi neki elementarni red. U Srbiji će znatan deo elite s lakoćom oprostiti Vladi Srbije ustupke oko Kosova, ako ne bude uvodila sankcije Rusije. Čitava armija javnih ličnosti s pravom govori da su naše vlade ponašaju servilno prema zapadnim silama, ali isti ljudi smatraju da je sasvim normalno da Rusija prekine projekat „Južni tok” a da o tome zvaničnici Srbije, jedine evropske zemlje koja nije ulazila u organizovanu hajku protiv Rusije, nisu ni neformalno obavešteni.

Nije jasno da li je u aktuelnom rusofilstvu u Srbiji jača ljubav prema majci Rusiji ili Vladimiru Vladimiroviču ili, možda, mržnja prema zapadnim demokratorima, ali je sasvim izvesno da se to računa kao neka linija očuvanja nacionalnog dostojanstva, zemlje koja je kroz istoriju svoju decu slala na školovanje na Zapad, ali je od Rusije uvek očekivala zaštitu. Ali, čitava priča mogla bi samo da pomogne srpskom društvu, barem onom koji nije već udavljeno u korupciji, da ustanovi ista pravila za sve. Zvuči suviše banalno, ali u tome je glavna prednost demokratije, jer bez preciznog odgovora na to ko finansira partije, medije, nevladine organizacije nikada nećemo postati uređeno društvo.

(Politika – Batić Bačević)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *