Prikaz knjige „Ketrina Iluzija“: Crnkina iluzija

Prikaz knjige „Ketrina Iluzija“: Crnkina iluzija

15 oktobra 2014

10614031_10203686938888238_883086763_n-620x330Knjiga sačinjena od pedeset dva poglavlja, od samog početka ostavlja čitaocu poširok izbor da, kao u pasijansu, a sa jednim špilom, pokuša da raspoložive karte složi po zamišljenom (očekivanom, korisnom) redosledu i da tako pokrije sve ono “što je pisac hteo da kaže”.

Za početak, dok bude prebirao po približno prvoj trećini svoga špila, čitaocu se može učiniti da se nalazi u relativno mirnoj detektivskoj priči, u priči koja se bavi jednim ljubavnim trouglom, naznačenim samo u konturama, više-manje platonskim. U toj ranoj istražnoj fazi prepoznatljivi su jedna mlada žena, prćonosa lepotica “duge plave kose i tamnih očiju, u kojima se ogledaju talasi Dunava”, jedan lekar nesumnjivog crnogorskog prezimena, čiji otac radi u Vladi Srbije, i jedan stranac, Rus (bar do tada), koji se sa “ključnim temenom” toga trougla ljubi u obraz, i koji bi to “teme”, našu lepu “Trojanku”, na službi u Ministarstvu pravde, kod lekarevog oca, mogao dovesti u neku još uvek nevidljivu i neodređenu opasnost. Doda li se tome i bojazan da bi isto to “teme” moglo biti označeno kao “izdajnik”, ali samo “radi jedne ostavljene žene”, svaki oprezniji čitalac mora početi da preispituje dotadašnje svoje sopstveno rasuđivanje: pojava uniformisanih lica koja će glavnu junakinju ove priče odvesti u rusku ambasadu nužno će predstavljati i nagoveštaj da bi se iza brda ipak mogla valjati nekakva drukčija “ljubav”.

A kada čitalac vidi da je već pomenuti Lekar više zabrinut za “svoju Jelenu” nego zbog pretnji da bi ga “ostavljena devojka, prevarena glupača”, mogla ubiti, on sebi nameće pitanje da li će Lepa Jelena do poslednje karte biti “izdajnik otadžbine” ili će ona, u međuvremenu, uspeti da između Rusa i Lekara odabere ljubav kojoj se nije dalo da bude “na prvi pogled” ali koja će biti “na večito i neopozivo”.

I sve tako dok se ne otkrije da je sentimentalnost uvodnih stranica tek izmagličast paravan (ne računajući Minu koja se na sredni priče pojavljuje nakratko, kao pristalica “slobodne ljubavi, bez ikakvih obaveza”, i Nevenu, alias Enu, namenjenu da, u već skoro odmotanom klupku, bude možda i žrtva šiptarskog terora) i da se svi dotadašnji susreti i razgovori i glavnih junaka i “glavnih kukavica” tiču visokih srpskih nacionalnih interesa. Onako kako nam to nudi dvadeseto poglavlje:

“Silni su mi Crnogorci. Uništili su našu Srbijicu i zaposeli gde je šta moglo da se zaposedne. Jebo ih Tito koji ih je dovezo”. Reči iz upravo datog navoda imale bi smisla da ih je izgovorilo neko od lica iz romana, možda onaj “stari sedi čovek” koji je na 55. strani čitao “Bibliju crnogorsku”, čovek iz službe, otac onoga koji je drugo (ili treće) teme u trouglu s početka. Ovako, kada te reči izgovori sam autor, u čitaocu se može roditi sumnja da je neka od ličnosti opisana pristrasno, navijački a druga neka neopravdano zlobno, zlonamerno. Već u narednom pasusu postupljeno je razložnije: tamo je “stari sedi čovek” izgovorio da “mi znamo ko smo i šta smo, i nikada nismo morali da naglašavamo koliko smo veliki jer smo srbijanski Srbi”. A oni, Crnogorci, koji takođe znaju kolike su ništarije, samopotvrđuju se “kroz to najveći” i “traže još prava u Srbiji. Malo im je što poseduju pola Beograda. Osim toga i cela služba je njihova”, barem do tog trenutka, pošto nas mladi sagovornik tog starog čoveka, njegov sin (treće, ili drugo teme onoga nešto ranije pominjanog trougla, “modifikovani” Rus) uverava da su “domaći” “uradili više nego što je iko mogao zamisliti” i da treba sačekati samo “još malo i sve će opet biti u našim rukama”.

Verovatno tako, pošto iz jednog razgovora Jeleninog sa verenikom saznajemo da “unutar UDBE, odnosno BIE”, postoji “srbijanska služba”, pomalo zabrinuta i za zbivanja na Kosovu i Metohiji, gde se “danas, ta zemlja, to srce Srbije”, bez ijednog ispaljenog metka predaje u ruke koljačima srpskog roda”. I saznaje Jelena da u nekom od ministarstava u Srbiji postoji služba “koja ni zvanično ni nezvanično nije postojala… drugim rečima služba stranih ambasada koje su bile tvorci kako unutarnje tako i spoljne politike njene zemlje”.

Odatle pa dalje, čitaocu nije potrebno da bude ni Erkil (Poaro), ni Agata (Kristi), a bogami ni Vesna (Veizović), pa da klupko razmota do kraja: na spisku “naših” nalaze se svega četiri autohtona Srbina, sve ostalo su Crnogorci… Oni su ti koji ovu zemlju rasturaju već čitav vek. Od cetinjskog unu četa na vlast, pa do danas, Crnogorci, Hrvati, Crnogorci, Hrvati… Samo se smenjuju… Bilo je više Srba, bar do sada. Srbijanaca… Ili su uposleni na drugom mestu ili su ovi bolji od nas? Nisu. Pomrli su. To je bio onaj komunistički ološ. Isteklo im je vreme. Jedna generacija Srba iz Srbije, čistih Srba, može da poklekne, ali deca i unuci im se uvek vraćaju na pravi put”.

Preostaće čitaocu da ovu pripovest gospođe Vesne Veizović (pod naslovom koji kao i da nema neposredne veze sa temom, pošto nam nije rečeno ko je ili šta Ketrina, ili Ketra) iščita do kraja i shvati kao oprezan i tajnovit, nedorečen i pomalo jednostran pokušaj da svoje saplemenike (ili sunarodnike), dok hode stazama neistoricizma, s izbrisanim pamćenjem, otuđene od sopstvene prošlosti i opijene samozaboravom, podseti na srpske slabosti i nesrpske (antisrpske) podvale i upozori ih da njihovo vreme dolazi, možda istiha, neosetno, ali neminovno. Da oni moraju zameniti (smeniti) kadrove zatečene “u samom vrhu piramide” koje, u ovoj pripovesti predstavlja otac onoga lekara prepoznatljivog prezimena, čovek koji, kao i svi “veliki Srbi sa rezervnom otadžbinom… kao i svi Crnogorci uostalom, pa Ličani i ceo taj titovsko-komunistički lobi koji je opustošio ovu zemlju i koji joj vampirski i dalje isisava životne sokove”.

Ako se nekome učini da u svemu tome ima preterivanja ili barem neodmerenosti, i to se mora prihvatiti kao autorska pesnička sloboda: neke se stvari, ili pojave, naročito društvene, da bi se prepoznale, moraju istaći hiperbolično, do iskrivljenosti, karikaturalno.

A našim srpskim savremenicima, naročito Srpčićima i Srpkinjicama, valja ponuditi i takvu sliku sopstvene nacionalne pripadnosti, u Zemlji predodređenoj da bude “Biser Balkana. Ono što je bila, i ono što treba da bude – Bela Tvrđava Valjanih”.

(Ilija Petrović / Vaseljenska TV)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *