Прилика за геополитичко освешћење

Prilika za geopolitičko osvešćenje

27 novembra 2018

Piše: Dragomir Anđelković

Albanci na Kosovu i Metohiji ponovo divljaju. Na to smo već skoro pa navikli. Sve će se opasno tresti a onda će se na neko vreme smiriti. Za nas je sada bitno da konačno ozbiljnije razmislimo o široj poziciji u kojoj se nalazimo. Važno je da se ne gubimo u sekundarnim pojavama, već da se fokusiramo na suštinu. U tom smislu svrsishodno je da krenemo od brutalnog fakta – a ne od aktuelne albanske provokacije kojom se naši mediji usiljeno bave – da tek što je okončana bitka u vezi sa prijemom naše secesionističke južne pokrajine u Interpol, iz Brisela su nam stigle poruke da dijalog između Beograda i Prištine mora da se nastavi. Portparol Evropske komisije Maja Kocijančič pozvala je – što je vrlo cinično – obe strane da što brže obezbede potrebne uslove za to, uz svojevrsnu konstataciju da je nedopustivo da se nesporazum oko članstva Kosova u Interpolu projektuje na sve ono što ima veze za EU integracijama tzv. Zapadnog Balkana.

IZAZOVI I DILEME

Za Brisel nije bitno što kosovsko-albanska strana do sada nije ispunila ništa ili gotovo ništa iz svog paketa ustupaka u kontekstu dijaloga koji se odvija od 2013, dok je Beograd, čak i naglašeno mazohistički, jednostrano povukao niz dogovorenih poteza sebi na štetu. Nije od značaja za EU ni poslednje, i sada aktuelno, kosovsko drakonsko kršenje Centralnoevropskog ugovora o slobodnoj trgovini (CEFTA) iz koga proizlazi funkcionisanje zone slobodne trgovine na prostoru Balkana koji je van EU. Priština ga je bahato pogazila već i uvođenjem takse od deset procenata za proizvode iz ostatka Srbije. I nikome ništa!

Tako će, plašim se, biti i sa najnovijim drakonskim potezima Prištine koje u svetlu posledica koje proizvode možemo da nazovemo „kristalnim danima“, kada se po uzoru na nekadašnje uništavanje jevrejske imovine (ali i proganjanja ljudi) od strane nacista jedne novembarske noći 1938. godine, krenulo – posle dizanja taksi sa deset na 100 odsto – u spaljivanje srpske robe južno od Ibra. Tu je stvorena atmosfera pogroma koja, nedajbože, lako može da se sa komercijalnih predmeta prelije i na naš narod.

Separatistički albanski lideri na Kosovu doneli su odluku da potpuno blokiraju poslovanje srpskih firmi na prostoru naše zemlje koji je po Rezoluciji 1244 dospeo pod protektorat OUN, nakon čega su ga evroatlantski centri moći u narednim koracima prepustili kontroli Albanaca. Možda će u predstojećim satima i danima otići i mnogo dalje. Uporno provociraju i krše dogovore a onda Zapad – tako je do sada bilo a ne verujem da će se išta promeniti – od njih i nas, ne ulazeći u to ko je stvorio probleme, traži da ih zajedno prevazilazimo (i tako se od Srbije sukcesivno izvlače nove „koncesije“).

Pritom se sa Prištinom sve radi u rukavicama i napadno uzdržano, dok se Srbiji na posredne i neposredne načine poručivalo i poručuje da će ona – ukoliko se u birokratsko-političkim strukturama EU proceni da nije dovoljno posvećena dijalogu – imati niz problema. Od kočenja daljeg toka evropskih integracija do povlačenja drugih poteza koji bi, za početak ovdašnjim oficijelnim strukturama, zagorčali život. Da li sve to treba da nas plaši? Uveren sam da je odgovor – gle paradoksa – ne! Štaviše, za nas može da bude samo pozitivno. Možda će nas konačno naterati da uistinu geopolitički progledamo.

BUMERANG SANKCIJA

Od dešavanja u Siriji do Južnokineskog mora, mnogo toga nam pokazuje koliko se svet izmenio. Nadigravanja oko Interpola ali i niz povlačenja priznanja Kosova – od strane država koje su ranije, po inerciji ili usled direktne prinude Zapada, prihvatile prištinski secesionistički akt – demonstrira nam da se gore rečeno polako projektuje i na nas. Nismo više zatočenici zapadne hegemonije. To govore činjenice, a ne puke želje! Daleko od toga da Zapad ne može da nam napravi probleme, ali ne treba zaboraviti da oni koji su na liniji antisrpske politike ionako već rade protiv nas, od RS do Kosova. Razlog što to ne rade još više isključivo je rezultat činjenice da su zaokupljeni drugim stvarima, kao i toga da mi više nemamo globalni značaj kao nekada.

U takvim okolnostima, racionalno gledano, nema smisla da se uznemiravamo što nam sa Zapada poručuju da nas neće primiti u EU ako ne budemo kooperativni i ne nastavimo – i to po bilo koju cenu – pregovore sa prištinskim ekstremistima. Ni tako nas neće primiti u Uniju. Uostalom, ni ona nije ono što je nekada bila. Tako je u mnogim aspektima, ali sada govorim o potencijalnoj koristi koju od članstva mogu da izvuku nove siromašne članice. Sa druge strane, mogu da imaju više štete nego ranije, zbog obaveze da svoju spoljnu i bezbednosnu politiku usaglase sa EU. Dovoljno je reći da su članice EU, protivno svojim interesima, morale da uvedu razne vidove sankcija Rusiji. Njihovi efekti su vrlo štetni, kako za velike tako i za male EU zemlje.

Sankcije EU protiv Rusije i recipročne mere Moskve, prema odmerenim procenama Austrijskog instituta za ekonomske studije, prouzrokovale su privredama članica Unije štetu koja se meri desetinama milijardi evra. Prema nekim, doduše pre novinarskim nego naučno utemeljenim ocenama, šteta je i znatno veća, te se meri stotinama milijardi evra. Ali i da nije tako, i prvi podatak – kao i sa njim povezana činjenica da su sankcije protiv Rusije koštale EU gotovo pola miliona radnih mesta – vrlo je zabrinjavajući. Razne industrijske grane su ozbiljno pogođene, od auto-industrije do proizvodnje opreme za energetski sektor.

O tome koliko su negativne posledice antiruskih sankcija i za poljoprivredu Evropske unije vidimo i po opsežnim merama koje je usvojio Brisel kako bi koliko-toliko bila nadoknađena šteta koja je iz toga proistekla po evropske poljoprivredne proizvođače. Te kompenzacione mere se produžavaju na insistiranje Komiteta za poljoprivredu Evropskog parlamenta, ali ipak imaju privremeni karakter, i veliko je pitanje da li će u jednom momentu izgubiti sadašnji obim, usled čega bi evropski farmeri bili prepušteni sami sebi, sa velikim cehovima koje treba da plaćaju zbog neodgovorne politike briselske administracije i svojih nacionalnih vlada, koje, uz svo negodovanje zbog narušavanja nacionalnih interesa, na kraju poslušno slede smernice koje im zadaje Vašington.

NUKLERANI PROFIT

Tako je bilo i biće i u bezbednosnoj sferi. Da se ne lažemo, EU je ipak civilno krilo NATO-a, iako sve članice Unije nisu u njegovim redovima. Stvari se na kraju svedu na to da su na neki način deo Evroatlnantskog bloka. To je i te kako opasno. NATO se u interesu unutrašnjeg kruga svojih gospodara agresivno ponaša prema Rusiji i logično je da ona na to traži odgovore. Uz konvencionalnu, to ima i onu mnogo opasniju dimenziju, nuklearnu. Pod zastorom naivne laži da se razvija mehanizam odbrane od iranskih raketa, na granicama nekadašnjeg SSSR-a instaliran je američki antibalistički sistem. Da stvari budu gore, on sutra ne mora da bude (defanzivan), iako danas formalno jeste. Na iste rakete vrlo brzo mogu da budu montirane nuklearne bojeve glave, čime bi odbrambeni sistem postao ofanzivni.

Rusi to odlično znaju i uspešno iznalaze efikasne odgovore na tu pretnju. To izaziva frustracije zapadnih planera koji kao da su mislili da će Kremlj autistično sedeti skrštenih ruku. Pošto je pokušaj antibalističke prevare neutralisan legitimnim jačanjem ruskih nuklearnih kapaciteta i razmeštanjem konvencionalnih sistema kojima pretnja može da bude eliminisana, Vašington je povukao sledeći potez. Priteran uz zid, naizgled je reagovao iracionalno. Najavio je povlačenje iz Sporazuma o raketama srednjeg i kratkog dometa zaključenog 1987. godine.

Tako Evropa preko noći može da se pretvori u veliku američku nuklearnu bazu. Naravno, kao i sa sankcijama Rusiji, usledile bi surove uzvratne mere Moskve. Nema tog značajnijeg EU grada koji se ne bi našao na meti ruskih raketa sa nuklearnim bojevim glavama. To Amerika i hoće! Do nuklearne kataklizme verovatno neće doći, ali hoće do mnogo većih vojnih troškova. Iz tog ugla da se vratimo pitanju zašto SAD povlače potez koji deluje iracionalno. Odgovor nije složen: neće povećati svoju vojnu moć, ali hoće profite svog vojno-industrijskog kompleksa.

Ne samo da će on dobiti nove narudžbine, već će njih, kao i neke postojeće, drugi plaćati. Mnoge NATO članice biće prinuđene da, navodno zbog svoje odbrane, izdvajaju novac za američke rakete srednjeg dometa. Nema veze što je Vašington bez stvarnog razloga stvorio problem čiji oni postaju deo. Ko će o tome smeti da govori a da ne izazove bes Bele kuće? Malo ko od lidera NATO zemalja i EU država koje nisu u tom paktu ali su mu i te kako podređene.

HRVATSKA USLUGA

Kako je neko svojevremeno rekao, često ispadne da je opasnije biti američki saveznik nego protivnik. Vašington neretko uvlači svoje „partnere“ u igre iz kojih za njih nastaje samo šteta. S obzirom na to, i da nemamo problem sa Zapadom u vezi sa antisrpskom politikom tamošnjih vodećih faktora kada se radi o Kosovu i Republici Srpskoj, valjalo bi krajnje hladno razmisliti da li ima smisla srljati u EU. To je takođe jedan – samo mekši – vid evroatlantskih integracija. Takvu dimenziju joj daje obavezna spoljna i bezbednosna politika koja je plod evropskih integracija.

Još kada uzmemo u obzir da se po pitanjima naših vitalnih nacionalnih interesa od strane niza zapadnih činioca protiv nas i dalje sprovodi politika agresije – samo ovaj put mirnodopske, a ne oružane – a da nam je Rusija ključni faktor podrške u odbrani srpske stvari (što se videlo i u kontekstu odmeravanja snaga u Interpolu), logično je upitati se čemu sterilne a opterećujuće EU integracije? Stigli smo na tom putu do neke tačke, i to je možda u redu, ali zašto bismo za ništa davali mnogo kako bismo dalje nastavljali EU stranputicom?

Otuda, možda nam Hrvati, Bugari i drugi koji su sada iznova od svojih NATO šefova dobili zadatak da koče naše EU integracije – kao i histerična Priština koja je mislila da će volšebno od nas dobiti baš sve što je poželela pa besni kad čuje da se to nije desilo – čine veliku, veoma veliku uslugu! Neka svi oni plaćaju račune za NATO politiku sankcija prema Rusiji i – mnogo većeg nego do sada – uvlačenja EU u finansijsku i širu nuklearnu arenu, a mi ćemo ostati po strani.

(Vidovdan)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *