Примат покорности

Primat pokornosti

10 januara 2016

Bosko Jaksic 45Piše: Boško Jakšić

Premijer je poništio sopstveni zavet „Ne dam Gašića” dat u vreme afere „helikopter”, i zbog jedne bizarne afere čiji je ministar vojni bio glavni protagonista, obećao da će ga smeniti.

Ima u ovome obrtu nečeg grotesknog. „Ne dam” je saopšteno u vreme kada je deo javnosti tražio odgovornost Bratislava Gašića zbog pogibije sedam lica. „Dam” je izrečeno posle lascivno-primitivnog komentara nazočnog ministra.

Možda je dara prevršila meru, moguće da je pritisak javnosti i novinarskih krugova učinio svoje, ali ispada da je „masna” opaska sudbonosnija od istinske tragedije.

Bljutavo i otužno. Kakav je to sistem vrednosti stvoren u vrhovima srpske politike? Ko su njegovi protagonisti?

Dok Aleksandar Vučić nastavlja da pažljivo traga za ličnošću novog ministra odbrane, aktuelizuje se jedan stari fenomen: kadrovi, maligno oboljenje koje je od starta zahvatilo naprednjačko tkivo.

Pustite sad ono „svi naši su bolji od njihovih”, ali gde naći novog ministra vojnog. Nije to više onaj Vučić koji je kao v. d. predsednika Srpske napredne stranke nudio položaj šefa diplomatije Milici Delević, kadru demokrata i tadašnjoj direktorki Kancelarije za evrointegracije. Ovaj Vučić hoće da na sednici Vlade odbrusi „tišina tamo”. Od ministra se pre svega očekuje apsolutna lojalnost Velikom šefu.

Primat pokornosti podrazumeva da se različitost ne toleriše. Sujetne vođe ne pokazuju nameru da se odupru kultu ličnosti čiju gradnju poslušni podanici proglašavaju za krunski dokaz stranačke lojalnosti. Takav ambijent isključivi je krivac što je ovdašnja politička scena mučna i opora kakva jeste, što preti autoritarnost i ne postoji poverenje u institucije.

Mnogi se zato klone politike, a imali bi šta da kažu i učine. Ne žele da se ili prodaju ili zaprljaju. Država ostaje uskraćena za znanje, iskustvo, mudrost, toleranciju, sinteze čiji kvalitet isključivo zavisi od širine kruga ljudi uključenih u donošenje odluka.

Upozoravajuće je saznanje da se na tom planu ništa ne menja. Način na koji je Jul regrutovao i nagrađivao svoje kadrove prihvatili su kasnije svi kao sveopštu matricu ponašanja koja je omogućila prodor osrednjenosti, neznanja, kameleonstva.

Iskreno govoreći, ne dajem pet para na priče kako su „žuti” bili pristojniji, lepši i civilizovaniji od ovih koji su sada na vlasti. Tačno je da su, u poređenju s naprednjacima, demokrate imale na raspolaganju širi izbor profesionalaca, ali time je njihov promašaj bio veći. Na kraju se ipak brojao rezultat.

Ambiciozni Vučić je gladan rezultata, mada pretpostavljam da je svestan suženog izbora koji mu je na raspolaganju. Možda i zato vodi gotovo sve resore, hoće da obiđe sve školske i bolničke zgrade, da prisustvuje otvaranjima svih novih pogona koji zapošljavaju tri i više radnika.

Vučić može i da nastavi staru praksu. Da, recimo, imenuje nekog proverenog poslušnika iz krugova Ministarstva odbrane, a da Gašića politički ne ražaluje već da ga sačuva kao „pozadinskog ministra” koji će samo izgubiti TV kamere a sve ostalo zadržati.


Takav otužni epilog ne isključujem. Uostalom, premijer je najavljući Gašićevu smenu rekao ne samo da mu je on „prijatelj”, već i da je jedan od „najodanijih ministara”. Odan? Kome? Pa premijeru.

To znači da ako na rever okačite lentu „jednog od najodanijih”, onda ste završili posao. Tada će Vučić, izbegavajući (nepostojeće) profesionalne argumente, saopštiti ocenu koja se od njega sasvim retko čuje: „Gašić je taj posao obavljao bolje od mene, obavljao je posao deset puta bolje od onih koji ga kritikuju”.

Čini se da bi premijer i jare i pare. Želeo bi da se javnosti predstavi kao lider sasvim jasnih i strogih kriterijuma političkog ponašanja i pravičnosti – što očekuje, traži i ponekad naredbodavno prenosi saradnicima. Kada greše, on ih kažnjava.

Istovremeno bi, pošto nesumnjivo ceni „odanost”, voleo da se sve završi poput nežnog ukora razrednog starešine. Strahuje od negativnih reagovanja unutar svoje stranačke baze, od onih kojima se ne dopada Gašićeva smena jer bi mogla da nagovesti zaista istinsko raščišćavanje naprednjačkih redova.

Dok lupom proučava kadrovske spiskove tražeći ime novog ministra, premijer bio ovo sve vreme trebalo da ima na umu. Moraće maksimalno da se potrudi da pronađe ličnost koja neće brukati sebe, premijera, Vladu i sve nas.

Izbor ministra vojnog je ozbiljan lakmus-test koji će nagovestiti kriterijume za izbor ljudi u neku novu, rekonstruisanu Vladu. Dosadašnji se u velikom broju slučajeva pokazao kao loš.

Pitajte lekare šta misle o svom ministru, šta o svom kažu vojvođanski paori, šta profesori i naučni krugovi o svom, šta novinari o svom. Šta će reći generali ukoliko Gašić ostane „ministar u senci” dok bi novi ministar bio samo ikebana?

Suviše je ozbiljnih znakova upozorenja postavljeno na Vladinom putu da bi premijer smeo da se ogluši i da tako pogazi svoje reči da je „odgovornost preča od svega”. Ali koja odgovornost? Za helikopter ili za seksistički ispad?

Onaj urednik „Informera” je u vreme „priprema za državni udar” grmeo sa ružičaste televizije: Vučiću, budala si ako odeš u Kinu! Ako zoloupotrebim ovu formu direktnog medijskog obraćanja premijeru, onda bih poručio: Vučiću, pamet u glavu. Vreme opasno brzo prolazi.

Ima ona stara istina koja kaže da svaki političar na putu osvajanja vlasti pravi neprijatelje, a kada ostvari apsolutnu vlast onda sam sebi postaje najveći neprijatelj. Zato je izbor novog ministra Vučićev veliki ispit.

(Politika)

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. teletabis says:

    Mislio sam da neću dočekati da pročitam članak ovog G-dina a da je objektivan i da realno opiše stanje. Samo jedna napomena, lako je se potčiniti kultu ličnosti ako je to stvarno ličnost. Potčiniti se Vučiću je samoponižavanje.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *