Примат покорности

Примат покорности

10 јануара 2016

Bosko Jaksic 45Пише: Бошко Јакшић

Премијер је поништио сопствени завет „Не дам Гашића” дат у време афере „хеликоптер”, и због једне бизарне афере чији је министар војни био главни протагониста, обећао да ће га сменити.

Има у овоме обрту нечег гротескног. „Не дам” је саопштено у време када је део јавности тражио одговорност Братислава Гашића због погибије седам лица. „Дам” је изречено после ласцивно-примитивног коментара назочног министра.

Можда је дара превршила меру, могуће да је притисак јавности и новинарских кругова учинио своје, али испада да је „масна” опаска судбоноснија од истинске трагедије.

Бљутаво и отужно. Какав је то систем вредности створен у врховима српске политике? Ко су његови протагонисти?

Док Александар Вучић наставља да пажљиво трага за личношћу новог министра одбране, актуелизује се један стари феномен: кадрови, малигно обољење које је од старта захватило напредњачко ткиво.

Пустите сад оно „сви наши су бољи од њихових”, али где наћи новог министра војног. Није то више онај Вучић који је као в. д. председника Српске напредне странке нудио положај шефа дипломатије Милици Делевић, кадру демократа и тадашњој директорки Канцеларије за евроинтеграције. Овај Вучић хоће да на седници Владе одбруси „тишина тамо”. Од министра се пре свега очекује апсолутна лојалност Великом шефу.

Примат покорности подразумева да се различитост не толерише. Сујетне вође не показују намеру да се одупру култу личности чију градњу послушни поданици проглашавају за крунски доказ страначке лојалности. Такав амбијент искључиви је кривац што је овдашња политичка сцена мучна и опора каква јесте, што прети ауторитарност и не постоји поверење у институције.

Многи се зато клоне политике, а имали би шта да кажу и учине. Не желе да се или продају или запрљају. Држава остаје ускраћена за знање, искуство, мудрост, толеранцију, синтезе чији квалитет искључиво зависи од ширине круга људи укључених у доношење одлука.

Упозоравајуће је сазнање да се на том плану ништа не мења. Начин на који је Јул регрутовао и награђивао своје кадрове прихватили су касније сви као свеопшту матрицу понашања која је омогућила продор осредњености, незнања, камелеонства.

Искрено говорећи, не дајем пет пара на приче како су „жути” били пристојнији, лепши и цивилизованији од ових који су сада на власти. Тачно је да су, у поређењу с напредњацима, демократе имале на располагању шири избор професионалаца, али тиме је њихов промашај био већи. На крају се ипак бројао резултат.

Амбициозни Вучић је гладан резултата, мада претпостављам да је свестан суженог избора који му је на располагању. Можда и зато води готово све ресоре, хоће да обиђе све школске и болничке зграде, да присуствује отварањима свих нових погона који запошљавају три и више радника.

Вучић може и да настави стару праксу. Да, рецимо, именује неког провереног послушника из кругова Министарства одбране, а да Гашића политички не ражалује већ да га сачува као „позадинског министра” који ће само изгубити ТВ камере а све остало задржати.


Такав отужни епилог не искључујем. Уосталом, премијер је најављући Гашићеву смену рекао не само да му је он „пријатељ”, већ и да је један од „најоданијих министара”. Одан? Коме? Па премијеру.

То значи да ако на ревер окачите ленту „једног од најоданијих”, онда сте завршили посао. Тада ће Вучић, избегавајући (непостојеће) професионалне аргументе, саопштити оцену која се од њега сасвим ретко чује: „Гашић је тај посао обављао боље од мене, обављао је посао десет пута боље од оних који га критикују”.

Чини се да би премијер и јаре и паре. Желео би да се јавности представи као лидер сасвим јасних и строгих критеријума политичког понашања и правичности – што очекује, тражи и понекад наредбодавно преноси сарадницима. Када греше, он их кажњава.

Истовремено би, пошто несумњиво цени „оданост”, волео да се све заврши попут нежног укора разредног старешине. Страхује од негативних реаговања унутар своје страначке базе, од оних којима се не допада Гашићева смена јер би могла да наговести заиста истинско рашчишћавање напредњачких редова.

Док лупом проучава кадровске спискове тражећи име новог министра, премијер био ово све време требало да има на уму. Мораће максимално да се потруди да пронађе личност која неће брукати себе, премијера, Владу и све нас.

Избор министра војног је озбиљан лакмус-тест који ће наговестити критеријуме за избор људи у неку нову, реконструисану Владу. Досадашњи се у великом броју случајева показао као лош.

Питајте лекаре шта мисле о свом министру, шта о свом кажу војвођански паори, шта професори и научни кругови о свом, шта новинари о свом. Шта ће рећи генерали уколико Гашић остане „министар у сенци” док би нови министар био само икебана?

Сувише је озбиљних знакова упозорења постављено на Владином путу да би премијер смео да се оглуши и да тако погази своје речи да је „одговорност преча од свега”. Али која одговорност? За хеликоптер или за сексистички испад?

Онај уредник „Информера” је у време „припрема за државни удар” грмео са ружичасте телевизије: Вучићу, будала си ако одеш у Кину! Ако золоупотребим ову форму директног медијског обраћања премијеру, онда бих поручио: Вучићу, памет у главу. Време опасно брзо пролази.

Има она стара истина која каже да сваки политичар на путу освајања власти прави непријатеље, а када оствари апсолутну власт онда сам себи постаје највећи непријатељ. Зато је избор новог министра Вучићев велики испит.

(Политика)

KOMENTARI



Један коментар

  1. teletabis says:

    Мислио сам да нећу дочекати да прочитам чланак овог Г-дина а да је објективан и да реално опише стање. Само једна напомена, лако је се потчинити култу личности ако је то стварно личност. Потчинити се Вучићу је самопонижавање.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u