Принудно признавање геноцида – нова политичка офанзива на Србију и Републику Српску

Prinudno priznavanje genocida – nova politička ofanziva na Srbiju i Republiku Srpsku

14 decembra 2018

Piše: Stefan Karganović

Na tragu rezolucije Evropskog parlamenta od 14. januara 2009. godine, kada se od Srbije ultimativno zahtevalo da “prizna genocid u Srebrenici,” pa zatim neuspele britanske rezolucije u Savetu bezbednosti UN 2015. godine, kada se pored toga zahtevalo i uvođenje paketa mera za “promenu svesti,” uključujući zvanično prepravljanje istorijskih činjenica i u skladu sa time indoktrinaciju dece u srpskim školama, krajem novembra Evropski parlament se opet aktivirao po ovom pitanju. Po amandmanu slovenačkog poslanika Igora Šoltesa (uzgred, unuka jednog od najuticajnijih rukovodilaca komunističke Jugoslavije, Eduarda Kardelja) koji je parlament usvojio, “priznavanje genocida u Srebrenici temeljni je korak u pristupanju Srbije Evropskoj uniji.”

Nastranu očigledno pitanje, da li je Unija koja se nalazi u dubokoj krizi i čiji je opstanak neizvesan u položaju da bilo čime uslovljava ili ucenjuje državu koja nije njena članica, ovde se pojavljuje još jedna zanimljivost. Autor ucenjivačkog amandmana je niko drugi nego Igor Šoltes, poslanik zemlje u kojoj se nalaze stratišta desetine hiljada 1945. godine pobijenih protivnika režima u čijem sastavu je njegov deda bio jedan od najodgovornijih rukovodilaca. Ako je Šoltesu bilo potrebno da traži dokaze “genocida,” ili masovnog ubijanja, i da te zločine unese u rezolucije parlamenta čiji je član, on nije imao razloga da ide u Srebrenicu. Sve što mu je bilo potrebno da bi se takvim pitanjima uspešno bavio ne samo da mu se nalazi na dohvatu ruke, u Sloveniji, nego čak i u najužem krugu njegove sopstvene porodice.

Uskoro zatim, početkom decembra, na bezobrazluk Evropskog parlamenta nadovezao se zamenik pomoćnika državnog sekretara SAD za Jugoistočnu Evropu, Metju Palmer (radi se, očigledno, o autoritetu koji je formacijski došao na mesto analogno beznačajnog Brajana Hojta Jia, koji je donedavno žario i palio Balkanom i svojim praznim pištoljem zastrašivao prepadnute balkanske poglavice). Sa kaubojskim nebrigom za suptilnosti, Palmer je u vezi sa Srebrenicom izjavio da su „činjenice o genocidu u tom gradu neosporne i priznate od svih relevantnih međunarodnih tela,” pa je „stoga nužno da se Srbija suoči s prošlošću kako bi išla dalje, ali i zbog poštovanja prema žrtvama tog genocida,” pozvavši sve u regionu da “prihvate tu realnost.”

Za odgovor na pitanje zašto se Srebrenica najedanput opet aktualizuje u ovakvoj formi upućujemo javnost na balkanske političare i “analitičare,” kojih ionako ima na pretek. Mnogo važnije od njihovih tumačenja i nagađanja, međutim, je pitanje na kakvim dokazima i podacima počiva teza o genocidu u Srebrenici? Sa kolikim stepenom ozbiljnosti se može posmatrati haški Tribunal, sud koji je tu tezu usvojio i utisnuo joj pečat respektabilnog pravnog zaključka?

Iz jasnih političkih razloga, u središtu promovisanja službenog narativa o Srebrenici, od čega polaze i Evropski parlament i Palmer, nalazi se tvrdnja da je jedina prihvatljiva pravna kvalifikacija za ta dešavanja – genocid, i da su u svetlu presuda Međunarodnog tribunala za bivšu Jugoslaviju u Hagu sve dileme u vezi sa time – izlišne.

Zato je potpuno umesno postaviti pitanje: kako se u haškom Tribunalu dokazuje genocid u Srebrenici? Kakvom se definicijom delikta Tribunal služi, kakve dokaze koristi, a koje – izostavlja?

To je suština kontroverze o Srebrenici, i u pravnom i u političkom smislu. Ali to znači da, ukoliko ne postoji utvrđena genocidna namera, dolus specialis, bez obzira na cifre i okolnosti, ubijanje u Srebrenici se ne može uzdići na nivo genocida. Genocid je znatno više od prostog ubijanja ili vođenja vojne operacije, koliko god bile smrtonosne ili razorne njene posledice. Srž delikta genocida je namera da se fizički uništi jedna od kategorija zaštićenih Konvencijom: etnička, verska ili rasna skupina, kao takva. To nije sporno i svi stručnjaci to znaju i prihvataju.

Pođemo li od pretpostavke da sazrevanje i logistička priprema genocidnog poduhvata iziskuje određeni vremenski okvir, razumno je postaviti i sledeće pitanje: u kojem trenutku i na kakvom vremenskom rastojanju od događaja je utvrđen nastanak genocidne namere u slučaju Srebrenice, pod predpostavkom da je postojala?

Svedočenje glavnog istražitelja Haškog tribunala, Žan-Rene Rueza, u novembru 2001, pred Komisijom francuskog parlamenta za Srebrenicu, baca svetlo upravo na ovu okolnost. Na pitanje Komisije da li je tačno da pre 9. jula nije postojao plan za zauzimanje enklave, uprkos tome da je ta teritorija za bosanske Srbe bila od velikog strategijskog značaja, Ruez je odgovorio:

„Faktički, odluka o zauzimanju enklave nije bila doneta pre 9. jula, kada je general Mladić shvatio da enklava neće biti branjena. Prvobitni cilj je bio da se enklava suzi na teritoriju grada Srebrenice i da se pretvori u ogroman izbeglički logor na otvorenom, da bi se UN na takav način prinudile da otpočnu sa evakuacijom iz te zone.“ 1

Drugi deo Ruezove izjave je nagađanje, ali onaj prvi, o nepostojanju namere na srpskoj strani, pre 9. jula, da se Srebrenica zauzme temelji se na dokumentima u koje je Ruez imao uvid i predočio Komisiji, i zato ima snagu dokazive činjenice.

Ako se ima u vidu tvrdnja da genocid u Srebrenici treba da se dogodio u vremenskom rasponu između 13. i 17. jula, ovo je podatak od kapitalnog značaja, i to iz izvora bliskog Tužilaštvu haškog Tribunala. To znači da namera o fizičkom uništenju stanovništva Srebrenice, ili nekog njegovog dela, nije mogla postojati pre 9. jula, a navodni genocid je počeo samo četiri dana posle toga.

Vojnom veštaku Tužilaštva Haškog tribunala, Ričardu Batleru, dugujemo drugo značajno preciziranje redosleda događaja, opet protiv interesa ustanove za koju radi i utoliko verodostojnije.

Batlerovo svedočenje na suđenju Pelemišu i Periću pred Sudom za ratne zločine Bosne i Hercegovine 2010. u Sarajevu baca vrlo korisno svetlo na kontroverzu u vezi ne samo sa sledom događaja, nego i ključnim pitanjem: genocidnim umišljajem. Ukratko, Batler, koji je u zvaničnom svojstvu imao dostup najosetljivijim i najrelevantnijim dokumentima, na suđenju je izjavio da nije otkrio nikakvu naznaku o postojanju plana da se Muslimani istrebe, bar do 11. jula, kada su srpske snage zauzele Srebrenicu. To Ruezovu hronologiju pomera unapred za još dva dana, potvrđujući da se o genocidu na srpskoj strani nije razmišljalo ni četrdeset osam časova do početka imputiranog zločina.2

U svom svedočenju, Batler je, pored ovoga, izneo još nekoliko stavova koji postojanje genocidne namere stavljaju pod opštu sumnju, da se izrazimo najuzdržanije.

Prvo, on potvrđuje Ruezovu tezu da je izvorni cilj srpske vojne operacije, za koju je planiranje otpočelo 30. juna 1995, bilo samo to da zaštićenu zonu UN svede na gradsku površinu Srebrenice. Drugo, naređenje vojsci da uđe u Srebrenicu predsednik Karadžić je izdao tek 10. jula, ili na samo jedan dan pre nego što se to dogodilo. To znači da je preuzimanje enklave predstavljalo improvizovanu odluku, donetu u svetlu vojnog uspeha operacije do tog trenutka, a ne smišljen potez sa daljnjim ciljem zarobljavanja brojnog muslimanskog stanovništva, da bi zatim bili uništeni. Treće, sve dok neočekivano 10. jula opseg operacije nije bio proširen, da od tog trenutka obuhvati potpuno zauzimanje enklave, operacija je bila vođena isključivo na nivou Drinskog korpusa, bez učešća Glavnog štaba ili drugih viših struktura. Četvrto, Batler kaže da mu „nije poznat“ nijedan primer da je posle 11. jula, datuma kada je enklava već bila zauzeta i kada je operacija bila privedena kraju, VRS vatreno dejstvovala protiv civila u Srebrenici. Peto, što se tiče deportacije civila iz enklave, ni u vezi sa time, po Batleru, „dokumenti ne sadrže dokaze“ prethodnog planiranja od pre 11. jula ujutru, kada je doneta odluka da se uđe u Srebrenicu. Najzad, šesto, Batler je saglasan sa time da u redovima Vojske Republike Srpske nije bilo očekivanja da bi zarobljenici mogli biti pogubljeni, po Batleru, „sve do 12. pa čak i 13. jula.“

Sada se postavlja kritično pitanje: u kojoj meri su ovaj redosled i analiza događaja najmerodavnijih saradnika Tužilaštva MKTBJ uskladivi sa zvaničnom tezom Haškog tribunala da je političko i vojno rukovodstvo Republike Srpske nameravalo fizičko uništenje Muslimana u Srebrenici kao takvih, kao etničke ili verske zajednice? Konvencija o genocidu propisuje da je tako moralo biti da bi genocid mogao biti utvrđen. A ako se u Srebrenici genocid zaista dogodio, ili u najmanju ruku ubijanje masovnijih razmera, da li je to bilo posledica odgovarajuće namere, ili tek nečija naknadna zamisao?

Iz ovog ugla, u potpunosti su razumljiva pitanja koja postavlja istaknuti kanadski pravnik i stručnjak za genocid, Vilijam Šabas, neposredno posle izricanja presude u predmetuKrstić:

„Nema li drugog ubedljivog objašnjenja za pogubljenje 7,000 muškaraca i dečaka u Srebrenici? Postoji li mogućnost da su postali meta zato što su bili vojnosposobni, i samim tim faktička ili potencijalna borbena lica? Da li bi neko ko je stvarno naumio fizičko uništenje jedne grupe, i dovoljno je svirep da bi ubio više od 7,000 nezaštićenih muškaraca i dečaka, uložio potreban napor da organizuje prevoz žena, deca i ostarelih – na sigurno?“ 3

Svim stručnjacima koji se ovom temom bave dobro je poznata činjenica da ni na jednom od sedam srebreničkih suđenja pred MKTBJ nije predočen ni jedan dokaz, sa bilo kojeg komandnog nivoa, koji ukazuje na postojanje namere i gde se naređuje preduzimanje neophodnih logističkih mera sa ciljem uništenja muslimanske zajednice u Srebrenici. Na koji način Haški tribunal ipak izvodi zaključak da se dogodio genocid?

Odgovor na ovo pitanje nalazi se u par. 4 presude generalu Krstiću. Radi se o jednoj vrlo inovativnoj analitičkoj tehnici i pravnoj doktrini MKTBJ:

„Pretresno Veće se oslanja na mozaik dokaza koji u svojoj sveukupnosti prikazuje događaje tokom nekoliko dana u julu 1995. godine.“4

Implikacija otvorene primene ovako neprecizne metodologije je da čvrstih i neposrednih dokaza – nema. Veće potencijalnu dokaznu građu o genocidnom umišljaju tretira kao kockice u mozaiku i spaja ih na način koji bi se najpre mogao uporediti sa crtežom u Roršah testu. Svaki posmatrač u principu crtež može da tumači na različit i subjektivan način, kao što Veće tumači svoj mozaik.

Da bi tumačenje Veća izgledalo minimalno ubedljivo, moraju se unapred eliminisati neke osnovne uvrežene pretpostavke o prirodi operacije koja se smatra – genocidnom. Jedna od tih pretpostavki je postojanje plana. Zato u par. 225 presude generalu Krstiću Veće iznosi iznenađujuću tvrdnju da „postojanje plana ili politike (policy) ne predstavlja sastavni deo krivičnog dela genocida u pravnom smislu.“5 Ako nije bilo plana ili politike, na kakvim se pretpostavljenim uzrocima temelji sugestija da je u Srebrenici počinjen genocid? Bez utvrđenog koncepta imputiranog krivičnog dela, teško je dokučiti za šta je general Krstić odgovarao i dobio tridesetpetogodišnju zatvorsku kaznu.

U par. 26 predostrožno Veće drastično preinačava i sam pojam namere: „Glavni pokazatelj… da su snage VRS nameravale da eliminišu sve bosanske Muslimane iz Srebrenice bio je pokolj od strane VRS svih vojno sposobnih muškaraca iz te zajednice.“ Da li su masakrirali baš sve, to upravo i jeste jedno od otvorenih pitanja. Drugo pitanje je da li je pojam „vojno sposobnih muškaraca“ dovoljno širok da bi se izjednačio sa jednom od zaštićenih grupa koje se preciziraju u Konvenciji? Ali, čak da je u vrhovima političkog i vojnog rukovodstva Republike Srpske i postojala takva genocidna namera, kako se neubijanje Muslimana desetak dana kasnije, tokom i neposredno nakon operacije zauzimanja susedne enklave Žepa, uklapa u scenario?

U predmetu Krstić, Veće začetak srebreničkog genocidnog plana nalazi na sastanku srpskog vojnog i političkog rukovodstva u hotelu „Fontana,“ u Bratuncu, tokom prepodnevnih časova 12. jula 1995, mada priznaje da ni za to nema čvrstih dokaza.6 Da li je onda „genocidna namera,“ koja je navodno tada u hotelu formulisana, predstavljala samo prolazno raspoloženje, koje nije potrajalo više od nekoliko dana? Jer uskoro zatim, pri polasku na Žepu, izgleda da jedolus specialis nestao, da bi bio zamenjen povratkom na uobičajene obrasce vojničkog ponašanja, manje-više u skladu sa odredbama međunarodnog ratnog prava. I haški Tribunal je bio prinuđen da to implicitno prizna. U presudi generalu Tolimiru, u delu koji se odnosi na Žepu, veće izvodi bizaran zaključak da se i u Žepi dogodio genocid ali usled nestanka, odn. ubistva, ne statistički značajnog segmenta stanovništa već tri vodeće ličnosti u lokalnoj zajednici. Veće u presudi tvrdi da su bez ta tri lica održivost i sposobnost preživljavanja žepanske zajednice u celini bili fatalno povređeni.

Kada ste vi jedina ovlašćena instanca koja tumači sopstveni Roršahov crtež, problemi se rešavaju lako. Jednostavno iz slike izbacujete one likovne elemente koji smetaju vašoj koncepciji i istovremeno tvrdite da je ono što drugi ne primećuju – ustvari najočigledniji deo slike.

Na kraju, dva detalja koji uokviruju ovu kontroverzu.

Prvi se odnosi na svedočenje Dražena Erdemovića, „krunskog svedoka“ haškog Tužilaštva i čoveka kome je nepotrebno predstavljanje, na suđenju Radovanu Karadžiću. Karadžić Erdemoviću postavlja direktno pitanje koje se odnosi na srž stvari što se Srebrenice tiče, a to je dolus specialis ili genocidna namera7:

„Da li ste u njih pucali,“ pita Karadžić, „sa namerom da uništite Muslimane u Bosni kao etničku grupu, da ih istrebite kao narod?“ Erdemovićev odgovor je glasio: „Ne, gospodine Karadžiću“. Karadžićevo sledeće pitanje je bilo da li je iko iz Erdemovićeve jedinice imao nameru da istrebi Muslimane.

Na to Erdemović odgovara: „Gospodine Karadžiću, ja se ne sećam, ali ne verujem da smo toga dana raspravljali o namerama da se istrebe Muslimani. Nismo o tome razgovarali. Ne sećam se da sam o tome pričao sa bilo kime iz moje jedinice.“

Toliko o mentalnom sklopu neposrednog izvršioca zločina i nameri koja ga je u trenutku izvršenja motivisala.

Drugi detalj je jedan zaprepašćujući isečak iz izdvojenog mišljenja sudije Žan-Klod Antonetija u drugostepenoj presudi u predmetu Tolimir, u aprilu 2015. godine. Na kraju britke, kartezijanske kritike mišljenja većine, na preko sto stranica, Antoneti iznosi svoj sumarni zaključak, koliko objektivan toliko i šokantan:

„Uloga optuženog jeste definisana ovom presudom, međutim odgovora nema na opravdano pitanje porodica žrtava, koje bi želele da saznaju ko je naredio masovna pogubljenja… Do današnjeg dana, čini mi se, na to suštinsko pitanje porodica žrtava i očekivanje međunarodne zajednice nije moguće odgovoriti… na pitanje, ko je naredio pogubljenje hiljada žrtava, i zašto. Danas, na osnovu predočenih dokaza, ja ne bih znao kakav odgovor da im ponudim.“8

Neka se svako zamisli nad ovim razarajućim komentarom jednog od najuglednijih i najkorektnijih sudija haškog Tribunala. Ako za skoro dvadeset godina istraživanja Srebrenice Tribunal nije uspeo da utvrdi ni najosnovnije činjenice ovakve vrste, mora da je svoj posao radio sasvim pogrešno, koristio metodologiju koja zasigurno ne vodi stručno održivim (ili barem informativnim) zaključcima i rukovodio se agendom uglavnom lišenom pravnog utemeljenja.

O genocidu u Srebrenici, a to je poruka Evropskom parlamentu, Igoru Šoltesu i Metju Palmeru – zato je bolje i ne govoriti.

(Istorijski projekat Srebrenica)

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. Velika Metla says:

    I komunizam i fašizam su stvoreni u istoj "kuhinji",s ciljem da ih konfrontiraju,što su i uspeli,a iza svega stoji prodaja oružja od koje Vol Strit živi već skoro 200 godina!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *