Pristanak na propast

Pristanak na propast

29 октобра 2013

pol-marina-ragusPiše: Marina Raguš

Upitao je 2004. godine uoči pokrajinskih izbora na Kosmetu Patrijarh Srpski gospodin Pavle u otvorenom pismu državnom vrhu Srbije: Predsedniku Republike i Predsedniku Vlade (B. Tadić i dr V. Koštunica). Te, ne tako davne 2004. godine bilo je potpuno jasno da takozvana međunarodna zajednica neće uraditi apsolutno ništa u korist garantovanih prava Srbima, ali da će uraditi sve da legitimizuje entitet nastao na terorizmu i organizovanom kriminalu koji danas prepoznaju kao tzv. Kosovo. Ovo je bilo jasno i mnogo pre i posle 2004 svakome ko se potrudio da razume velike ratne igre na delu srpske teritorije na kome su se tradicionalno odmeravale snage Istoka i Zapada. Nije samo bilo jasno na koji način obezbediti živote Srba koji svojim postojanjem štite vekovna ognjišta na Kosovu i Metohiji. Baš u tim nejasnoćama veliki je Zapad pripremao i najveće prevare. Pod izgovorom „standarda i statusa“ u okviru vladavine „prava“ Srbe su delili, svađali i njima manipulisali svi oni koji su u stvari prihvatali EUropsku putanju. Za Srbe kako na Kosmetu tako i u ostalim delovima Srbije to je značilo samo jedno: ropstvo po najvišim EUropskim standardima.

„U kojoj državi na svetu se može zahtevati izlazak na izbore pod uslovima u kojima su ljudi lišeni ne samo elementarne bezbednosti i osnovnih ljudskih prava, pa i prava na slobodu kretanja, nego i samog prava ne život? Roba treba najpre osloboditi ropskog položaja koji mu je nametnut i izvesti ga iz tamnice da bi se on mogao slobodno ponašati i slobodno birati ili biti biran“, podsećao je tada Patrijarh Pavle koji je kao episkop Srpske Pravoslavne Crkve na Kosovu i Metohiji proveo tridesetčetiri godine i izvanredno poznavao svaki ugao nevolja i neprilika koje su Srbe sačekivale u kontinuitetu decenijama. Samo do tog oktobra 2004 uoči pokrajinskih izbora: desio se martovski pogrom (dobro organizovan i podržan iz mnogih „kuhinja“ koje su prekrajale etnički sliku KiM decenijama) koji se pamti po spaljenim i uništenim srpskim srednjovekovnim svetinjama; „gotovo svi zločinci su i dalje (bili, prim. aut.) na slobodi, a prognanici manje-više zaboravljeni, da ne kažem otpisani“, podsećao je srpski Patrijarh. Srbima sa Kosova i Metohije i dalje se nudila iluzija o „boljem“ životu u okvirima entiteta kojim su rukovodili oni isti koje su Srbi prepoznavali kao vođe terorističke OVK i arhitekte projekta Žuta kuća. U okviru entiteta koje je NATO agresijom na tada suverenu evropsku državu SRJ izgradio kasetnim bombama i osiromašenim uranijumom.

Danas, devet godina kasnije Srbija je izgubila najboljeg među nama Patrijarha srpskog Gospodina Pavla i na korak je da izgubi šansu da pitanje svog okupiranog dela teritorije vrati u okvire Rezolucije 1244, za početak.Trećeg novembra tekuće godine održavaju se lokalni izbori na Kosmetu koji su raspisani od strane tzv. Kosova prema tzv. kosovskim zakonima uz tzv. fer i demokartske uslove. Ta „fer i demokratska“ atmosfera uoči novembarskih lokalnih izbora koji imaju samo i jedino za cilj da se legitimizuje NATO tvorevina tzv. Kosovo, izgleda baš onako kako smo očekivali i upozoravali:

Prvo-prema rečima Nenada Rikala koji je imenovan u Centralnu izbornu komisiju (CIK) tzv. Kosova „Pre nekoliko dana usvojen je konačni birački spisak protiv kojeg sam ja glasao, jer je na tom biračkom spisku bilo samo onih 6 500 raseljenih koji su ranije prihvaćeni, a ostalih 32 000 koji imaju pravo žalbe nisu u njega uključeni“. Kako tvrdi Rikalo, 16 150 žalbi na birački spisak stiglo je na Panel za žalbe CIK, od toga je procesuirano 10 606 žalbi: 3 968 je prihvaćeno, odbijeno je 6 363, dok je 275 žalbi u postupku. Tzv. Kosovo tvrdi da su posredi „tehničke greške“ i da Srbi mogu da se žale. Kome? Naravno, tzv. Vrhovnom sudu tzv. Kosova. S druge strane, prema nekim izvorima negde oko 600 000 više Albanaca upisano je u biračke spiskove.

„Moje duboko ubeđenje je da je to jedna velika nameštaljka“, tvrdi Rikalo i nastavlja „ ne želim da moja izjava ispadne kao politička, pa zato navodim svoj primer: Moji otac i majka podneli su istoga dana identičnu dokumentaciju. Otac je prihvaćen, a majka nije na biračkom spisku“ podsećajući da i njegova supruga koja je popunula formular prema njegovim instrukcijama nije u biračkom spisku.

Drugo-S jedne strane, srpskim nosiocima vlasti dozvoljavaju se samo „verske posete“ kako je bila objašnjenja poseta Premijera Srbije i izdaju se poternice za hapšenje kako je tzv. osnovni sud u Mitrovici odlučio prema zahtevu tzv. tužilaštva a povodom daljih poseta srpskog ministra bez portfelja u Vladi Srbije zaduženog za Kosovo i Metohiju. S druge strane, kampanju za novembarske lokalne izbore s kosovske strane podržavaju ni manje ni više nego premijeri Turske i Albanije. Izjava turskog premijera Redžepa Tajipa Erdogana „Ne zaboravite, Turska je Kosovo, Kosovo je Turska“ pokazala je samu prirodu svih izbora koje bi Srbi trebalo da podrže svojim izlaskom trećeg novembra. Bez reči osude od strane te „demokratske“ zapadne Evrope, makar u njenom najjačem delu, Srbi sada treba da razumeju šta ih čeka već 4. novembra. Samo ova dva primera dovoljno govore o atmosferi u kojoj se provode izborne radnje i odgovaraju na sve nedouimice i dileme koje su se s razlogom našle pred Srbima sa Kosmeta. Izbori koji će se održati trećeg novembra su antisrpski na prvom mestu, a onda antiustavni pa tako i antidržavni. I nema nijednog drugog validnog razjašnjenja. Ove izbore raspisala je tzv. predsednica tzv. Kosova a ne Republika Srbija koja prema svom vrhovnom zakonodavnom aktu jedina ima pravo na to. Ili, je Ustav Srbije stavljen van snage, a svi mi nismo upoznati s tim.

Ovi izbori imaju za cilj legalizovanje: nasilja nad Srbima, NATO agresije iz 1999. godine, otimanje srpske teritorije i ukidanje srpske državnosti koju garantuje Ustav na celokupnoj teritoriji a to znači i na Kosovu i Metohiji. Zato su predstojeći novembarski izbori pitanja opstanka Srbije i srpskog naroda. Gledano šire i ne samo na delu srpske teritorije Kosmeta. Od nas građana Srbije se očekuje da to ponizno prihvatimo. Od nekih tako što će pozvati Srbe sa Kosmeta da izađu na izbore, od drugih tako što će na tim izborima glasati. Naravno, da očekujemo mnoge kontraargumente poput: lako je iz Beograda mudrovati. Pitamo: a šta je to u Beogradu drugčije? Da li se u Beogradu živi bolje ili u pravom dužničkom ropstvu? Da li građani Srbije bilogde danas u Matici osećaju pun kvalitet života, ostvarenje ljudskih prava, ravnopravnost ili bilo koju tekovinu demokratski uređenog društva? Da li se osećaju građanima uopšte? Sve ovo daje za pravo da jasno definišemo svoj stav, a on je vrlo jasan i formulisan samo s pozicija prava i pravičnosti. Ništa više i ništa manje. S namerom smo ostavili po strani istorijske, kulturne i druge argumente koje bi naš apel da se NE IZLAZI na antisrpske novembarske izbore samo dublje cementirali. Ovde smo samo predstavili pravne i političke razloge (tek deo njih) koji bi trebalo u savremenom demokratski uređenom društvu da budu dovoljni. Srbiji je oteta teritorija i sada se od Srbije traži da je se i zvanično odrekne. I ne samo teritorije, već i naroda. To je, uostalom, nama svima i vrlo jasno poručio turski premijer Erdogan. Izostanak reakcija Brisela kao i ostalih najjačih zapadno evropskih centara moći, samo su potvrda prethodnog.

Novembarski izbori su tako STATUSNOG karaktera, kako za tzv. Kosovo tako i za onaj deo međunarodne zajednice koji spada u arhitekte ove NATO tvorevine: oni se održavju po raspisivanju tzv. predsednice tzv. Kosova; provode se prema tzv. kosovskim tzv. zakonima. Konačno, njima se ukidaju srpske institucije na severu KiM koje su još jedino predstavljale atribute državnosti Republike koja je spremna da se giljotinira i osudi sebe na tek geografski pojam kako se danas sve češće može čuti u raznim „panelskim“ krugovima.„Otkud na bini premijer Albanije Edi Rama? Da li je Kosovo, pored toga što je Turska, već i Albanija“? Postavlja pitanje Darko Tanasković čuveni islamolog i izvanredni poznavalac neoosmanizma povodom aktualne izborne kampanje za novembarske izbore. Odgovora nema. Uostalom, da li je i bitan? Postupci govore dovoljno. Valja primetiti da osim demarša i zahteva za izvinjenje otkazivanje gostoprimstva diplomatskim predstavnicima dve države nije usledilo od strane zvanične Srbije a bilo je neophodno-premda nije se, nažalost, ni očekivalo. Zvanična Srbija je kapitulirala Briselskim sporazumima pošto je zbog EU Himere nivo pregovora s Prištinom podigla sa tehničkog na najviši državni nivo. I to je to.

U ovim danima presudnim za opstanak Srbije nema osobe koja ne promišlja o svemu iz najrazličitijih uglova pokušavajući da sagleda najbolje rešenje. I svaki put kada smo pred ovakvim raskršćima ne možemo da se ne prisetimo nekih ranijih događaja: Da li treba podsetiti da su Albanci na Kosmetu decenijama ne ignorisali izbore već i celokupan državno-pravni poredak države čiji su stanovnici bili. Da li su trpeli pritiske sa bilo koje ili čije strane? Ne. Zar čak i Boris Tadić nije izrazio negodovanje povodom izlaska Srba sa KiM na novembarske izbore 2007. godine pošto je shvatio da njegov poziv za izlazak na izbore 2004, nikakvo dobro Srbima nije doneo. Naprotiv. Da se podsetimo: „Pre nekoliko godina pozvao sam Srbe da učestvuju na kosovskim izborima, uz jasne uslove da se ispune sva prava u kontekstu decentralizacije, zdravstva, policije, sudstva, prosvete, bezbednosti…nažalost nijedan od tih uslova nije ispunjen i ja danas nemam prava da pozovem kosovske Srbe da izađu na pokrajinske izbore“, rekao je Tadić.

Konačno, u ovakvim i ovim danima naš jedini putokaz mogu da budu samo najbolji među nama. Jedan od njih je i blaženopočivši srpski Patrijarh Gospodin Pavle srpski svetionik u najtežim vremenima koji nije zaobilazio prilike da upozori na sablazni koje su se nadvijale nad Srbijom:

„ Za ime Boga, ne pozivajte ostatak progonjenog i mučeničkog srpskog naroda na Kosovu i Metohiji na izbore za organe tamošnje vlasti! Ne pozivajte ga, pa ma ko vas na to nagovarao ili prisiljavao!“ rekao je srpski Patrijarh te ne tako davne 2004. godine. Ukoliko sve ostalo napisano i ne znači puno u ovo smutno vreme, ovo poslednje a moglo bi sasvim sigurno da bude i prvo, treba da nam bude mapa puta. Čemu tolika stradanja, ako na kraju ponizno stavimo glavu na panj? Izbor je uvek samo u nama, a opravdanja za pogrešne odluke i život posle njih, nikako ne možemo tražiti izvan nas samih, zar ne?

(Fondsk.ru)

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u