ПРИЗРЕН: Како мала Милица живи сама међу Албанцима

ПРИЗРЕН: Како мала Милица живи сама међу Албанцима

21 фебруара 2015

milica32425346Када је 4. јануара 2006. године угледала свет Милица Ђорђевић, јунакиња дугометражног документарног филма Драгана Елчића, није знала да ће бити једино српско дете у Призрену где и данас живи у нади да ће се појавити барем једна девојчица или дечак са којим ће делити детињство, играти се и одрастати у друштву вршњака, а не у самоћи.

Дан у коме је Милица угледала свет није јој обећавао Бог зна какву будућност у држави која се тада још звала Србија и Црна Гора и чији је шеф дипломатије Вук Драшковић баш на дан њеног рођења добио званичну позивницу да присуствује такозваном молитвеном доручку у Вашингтону, креатору њене судбине.

Када је Милица рођена, епископ рашко-призренски био је Артемије који је баш тога дана у интервјуу за франкфуртске „Вести“ упозорио јавност на тешку и мучну косовску стварност страхујући од нових напада на Србе. Тог 4. јануара те 2006. године шеф Унмика Сорен Јесен Петерсен поклонио је Приштини два нова атрибута будуће државности – министарство правде и полиције – показујући колико му је стало за преговоре о статусу Косова који су тек предстојали.

Када је Милица рођена Србијом су управљали Борис Тадић и Војислав Коштуница, председник и премијер који су баш тог 4. јануара 2006. године поручили тадашњем председавајућем Оебса Карлу де Гухту, који, иначе, ни о чему није одлучивао, да је Србија спремна да обезбеди суштинску аутономију за Косово и Метохију. На дан када је Милица Ђорђевић угледала свет, у пртљажник аутобуса који је саобраћао на релацији Призрен-Београд убачен је и активиран експлозив, срећом без већих последица по 56 његових путника.

У међувремену је прошло девет година које је Милица Ђорђевић провела у Призрену углавном само у друштву мајке, а касније повремено и уз једног повратника у православље који је загазио у девету деценију живота и уз не тако младог учитеља који само због ње, и то захваљујући ангажовању Епархије рашко – призренске, долази чак из Берана да би малу Милицу уводио у свет знања.

Када се учитељева мисија заврши, а то ће бити чим Милица Ђорђевић добије сведочанство о завршеном четвртом разреду основне школе, ова девојчица и њена мајка наћи ће се пред новим изазовом – како и где даље?!

Та питања муче данас и све друге Србе, житеље творевине чију је самопрокламовану независност признало више од стотину држава, дискриминисане становнике Косова одакле последњих неколико недеља, посебно након Миличиног деветог рођендана, беже и Албанци пут земаља Европске уније. Истих оних чије су им власти обећавале благостање у поклоњеној „држави“ сазданој од злочина над Србима.

„Милица“ је филм о нашој савести, оцењује његов аутор Драган Елчић који се за животну причу ове девојчице припремао две године, колико му је, признаје, требало да скупи храброст да би се суочио са дететом које у 21. веку у Европи нема право на слободу нити на своју безбрижну дечју игру, детету које, као и његови одрасли сународници, тумара у потрази за спасењем.
Приштина ових дана прославља седам година своје такозване државности. Са Србима у изолацији и Албанцима у (е)миграцији!

Исељавају се и једни и други, само што одлазак Срба не прате медији и камере, не испраћа их родбина и не дочекује их „забринута“ европска бирократија. Међу њима је и европски комесар за суседску политику и преговоре о проширењу Јоханес Хан који је Приштини обећао подршку Брисела а (само)исељеним Албанцима – сезонско запошљавање у земљама ЕУ у које су се запутили трбухом за крухом.

Србима нико ништа не обећава, ни у Бриселу, ни у Београду.

Ни у Призрену. Где Милица и њена мајка о(п)стају упркос свему.

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u