Problem raspodele i nejednakosti

Problem raspodele i nejednakosti

31 oktobra 2014

Nebojsa-KaticPiše: Nebojša Katić

Najbolje čuvana tajna svetske ekonomske krize izlazi na videlo – oprezno, dozirano, lagano. Tek sada, sa zakašnjenjem od sedam godina, upire se prst u osnovni uzrok nastanka i trajanja krize – reč je o problemu višedecenijskog rasta ekonomske nejednakosti. Deformacije u raspodeli koje su dovele do strahovitog socijalnog i ekonomskog raslojavanja nisu samo najvažniji uzrok krize već su i najveća prepreka izlasku iz stanja „sekularne stagnacije“, u kome se svetska ekonomija nalazi.

Na problem nejednakosti ekonomska struka je poslednjih decenija gledala sa visine i sa prezirom. Većina ekonomista koja drži do sebe i svoje reputacije veruje da drama rastuće nejednakosti ne spada u problem kojim ekonomija treba da se bavi. Ekonomija je tobože egzaktna nauka, a problemi raspodele i socijalne pravde, te trice i kučine, domen su političke filozofije ili filozofije morala. Veliki guru neoliberalizma Fon Hajek iskazivao je nedvosmislenu gadljivost prema pojmu socijalna pravda, nazivao ju je fatamorganom, i na svaki pomen socijalne pravde odmah je vadio svoj (intelektualni) pištolj.

Preovlađujući etičko-ekonomski stav, nazovimo to tako, počivao je na tezi o „prelivanju“ (tzv. trickle-down economics) – kada je bogatima dobro, svima će biti bolje, jer će bogati kreirati nova radna mesta i privredni rast. Da bi bogatima bilo dobro, odsudno je važno da porezi za bogate budu što niži. Isto to, samo malo drugačije, sadržano je u tezi po kojoj (ekonomska) plima podiže sve brodove, pa i one male, uboge čunove. Naravno, uvek je reč o variranju teza koje počivaju na tzv. ekonomiji ponude (supply-side economics).

Ovaj nadasve „egzaktan“ ekonomski pristup problemu raspodele i nejednakosti danas je doveden u pitanje. Stručni krugovi se utrkuju iznoseći analize kojima se potvrđuje da su tokom krize socijalne razlike dodatno porasle i da je ekonomska politika, kako je već i (neoliberalni) red, ponovo bila na strani bogatih, s tim da do efekta prelivanja nije došlo.

KAKO SU MMF I FED OKRENULI PLOČU

Nova radna mesta su kreirana, ali armije ljudi rade na slabo, očajno slabo plaćenim radnim mestima, ili rade povremeno i privremeno. Uprkos statističkom rastu broja zaposlenih, budžeti se sporo pune jer se na male plate porezi ili ne plaćaju ili su oni u apsolutnom iznosu veoma niski. Male plate znače i malu kupovnu moć, a mala kupovna moć smanjuje prihode budžeta od PDV i sličnih poreza. I dalje je na sceni fenomen koji smo gledali i u vremenu pre krize i tokom njenog trajanja – države iz budžeta daju socijalnu pomoć i velikom broju zaposlenih, jer su njihova primanja nedovoljna i za najskromniji život.

Problem raspodele i nejednakosti više nije samo moralni već i prvorazredni ekonomski problem.

Koji to stručni krugovi upozoravaju na to da je upravo problem nejednakosti prepreka privrednom rastu? Možda „blesavi levičari“ (loony left), neuki dirižisti, nereformisani marksisti? Ne.

U horu koji sada upozorava da problem nejednakosti jeste prepreka privrednom rastu nalaze se MMF, američka centralna banka (FED), rejting agencija Standard & Poore’s, investiciona banka Morgan Stanley, da pomenem samo neka od poznatih i neočekivanih imena. Mediji koji su se do pre par meseci izrugivali Piketiju sada kao da prelaze na njegovu stranu, i na stranu tanušne manjine, koja odavno upozorava na problem nejednakosti.

Analize koje stoje iza ovakvih upozorenja su jednostavne. Ogroman broj ljudi, njih oko 90 procenata, živi sve teže i sve gore i njihova potrošnja stagnira ili čak opada. Kako je život sve neizvesniji, oni sve manje troše, sve se manje zadužuju ili žure da se razduže. Ukupna tražnja pada, a sa njom i privredni rast. Ovaj problem je najvidljiviji u Evropi, i to ne samo na njenoj periferiji.

Na drugoj strani, bogati plaćaju sve niže poreze, njihove primanja rastu, vrednost njihove imovine (nekretnina i akcija) je sve veća jer su kamate gotovo na nuli. Politika besomučnog štampanja novca i nultih kamata je stvorila veliku špekulativnu tražnju na berzama i na tržištima nekretnina i tako podigla njihovu vrednost.

9902To može biti dobra vest za proizvođače jahti, privatnih aviona, luksuznih automobila, za plastične hirurge, za elitne prostitutke, za trgovce umetničkim predmetima i nakitom, ali za ukupno stanje ekonomije to je nebitno.

Analize koje pominjem su značajan analitički preokret, tim značajniji što dolazi od institucija koje su stubovi modernog kapitalizma. Uprkos značaja ovih analiza i upozorenja, teško je verovati da će ona dovesti i do značajnih praktičnih pomaka u ekonomskoj politici ili do promene vladajuće paradigme. Sile kojima ovakvo stanje odgovara su previše moćne, previše brutalne i amoralne. Ipak i uprkos tome, rast nejednakosti i njen uticaj na ekonomski rast postali su tema o kojoj se konačno ozbiljno debatuje.

A SRPSKI EKONOMISTI APLAUDIRAJU MMF

Šta ovo znači za male i slabe države poput Srbije? Apsolutno ništa. Uprkos pomenutim analizama (svojim i tuđim), uprkos iskustvu, MMF će i dalje insistirati na programu štednje – za balkanske i ine urođenike važe druga pravila.

Srbija će biti ili u recesiji ili će imati slab i nedovoljan privredni rast. Plate će i dalje biti niske, relativna zaduženost građana, privrede i države će rasti. Državna imovina će se prodavati, a Srbija će tonuti u sve veću bedu i beznađe.

A srpski ekonomisti? Oni će nastaviti da jednako očarano aplaudiraju MMF, da se slažu sa njegovim predlozima, da ignorišu sva iskustva i sve analize koje se ne uklapaju u doktrinu koja se propoveda.

A srpski političari? Oni će nastaviti da objašnjavaju kako je sretna budućnost tu, na domak ruke, na liniji horizonta.

Srbija živi mimo sveta i do nje ne dopire ono što se na velikoj sceni zbiva.

(Blog Nebojše Katića)

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. milan says:

    N.Katic je to dobro izanalizirao! Danas, nema budale u nekoj porodici koja budala, ce otici u banku i tražiti kredit, ili možda postoje i takvi. Da, posuditi cu novac ako imam u cilju zaradu od barem 100 posto u nekom razumnom vremenskom intervalu, koji ne sme da bude duži od dva meseca. To je taj rizik koji ajmo reci može nakon svestrane analize, biti prihvatljiv. Kako rade "naši državnici"?! Zadužuju NAS i naše unuke, edabi plačali trošak, financiranje sistema koji trebaju da se ugase, jer takvi kakvi jesu su na veštačkom disanju vec decenijama! Guraju nas u Eu, kao biti ce nam bolje. Da biti ce nam bolje jer ce kompletna država Srbija biti lobotomirana, prestati ce da se misli o samom sebi, jer ce to za državu Srbiju činiti oni bogati, koji kolo u Evropi vode, u Briselu. Smatram da mi kao siromašna, mislim siromašna po kriterijumima, količina dolara koji se obrnu u roku od sad pa do tri meseca, koji su ustanovljeni na čisto financijskoj "uspešnosti", trebamo da živimo pored tih takozvanih bogatih država, niukom slučaju u nakakvoj zajednici u kojoj bi unapred pristali na fikusizaciju naše nacije, države. Jednostavan je to i preki put u kolonijani položaj Srbije, kojega je smer vec danas uočljiv ne samo na političkom, vec i nasvakom drugom području života i rada, u državi Sbiji.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *