Procesi Karadžiću i Mladiću u bosanskom kontekstu

Procesi Karadžiću i Mladiću u bosanskom kontekstu

13 marta 2014

iskenderovPiše: Petar Iskenderov

Procesi dvojici najvažnijih optuženika u Međunarodnom krivičnom sudu za bivšu Jugoslaviju u Hagu su sve sličniji farsi. Glavni događaj u vreme najnovijih zasedanja trebalo je da budesvedočenjegenerala Ratka Mladića, bivšeg komandanta armije bosanskih Srba, u procesu protiv bivšeg predsednika Republike Srpske Radovana Karadžića. Tužioci su računali da će svedočenje generala moći da iskoriste za unakrsno ispitivanje optuženika, te tako da „uhvate“ oba srpska lidera u protivurečnostima ili čak da ih isprovociraju da optuže jedan drugog.

I advokati Mladića i Karadžića su napravili svoje planove. Izjava koju je general pripremio uz pomoć njegovih branilaca trebalo je da sistematično izloži događaje koji su se dešavali u Bosni i Hercegovini u periodu 1992. – 1995.god, između ostalog i u vezi sa zauzimanjem Srebrenice uleto 1995.g. od strane armije bosanskih Srba. To izlaganje bi bilo prvi dokumentovani dokaz generala Mladića o ondašnjim događajima, što bi od toga napravilo ne samo najvažniji pravni, već neprocenjiv istorijski materijal. Jer, osim kažnjavanja krivaca, međunarodne pravne institucije uvek igraju najvažniju ulogu u određivanju istorijske istine, u objašnjavanju svih detalja događaja koji zaista spadaju u najbitnije svetske događaje.

Međutim, Haški tribunal se u vezi s tim nije poneo na visini zadatka koji mu je postavljen. Uprkos postojećim propisima, tradiciji i proceduri, sudsko veće nije dozvolilo generalu Mladiću da čita pripremljeni iskaz. Kao odgovor, general je odbio da odgovara na pitanja u okviru procesa po Karadžićevom predmetu. A obzirom da su u spisku navedenih pitanja bila i ona koja je pripremio lično predsednik Republike Srpske zajedno sa svojim advokatskim timom, nije čudno što se proces ponovo našao u ćorsokaku.

Šta je razlog za takvu koliziju? Tu je učestvovalo nekoliko faktora. Prvo, sam krivični sud za bivšu Jugoslaviju je upao u primitivnu zamku koju je postavio sam sebi. Stvar je u tome da je u početku optužnica protiv Radovana Karadžića i Ratka Mladića bila zajednička – zbog inkriminisanja obojici optuženih da su učestvovali u „zajedničkom zločinačkom poduhvatu“ čiji je cilj bio između ostalog i da se nasilno otera nesrpsko stanovništvo sa teritorije Republike Srpske. Ne ulazeći u sadržinu optužnice treba priznati logičnost ovakvog njenog građenja, ako se pođe od jedinstvene arhitekture političkih i vojnih organa vlasti kod bosanskih Srba u periodu etno-građanskog rata u Bosni i Hercegovini.

Međutim, neposredno posle toga su počele pravne i političke igre. Težeći da što pre podvuku crtu u procesima Srbima i da pri tom Srbima budu izrečene maksimalno oštre presude, Haški tribunal je u toku postupka uneo izmene u sopstvenu proceduru. Tužilaštvo je podelilo jedinstvenu optužnicu tako što je pripremilo odvojene tekstove za Karadžića i Mladića – mada je njihova sadržina, u suštini, bila istovetna. Ali i bez toga je objavljivanje samo tri zvanične verzije optužnice protiv Radovana Karadžića trajalo skoro pet godina – od jula 1995. do maja 2000.

Ova lukava procedura je bila potrebna kako bi se iniciralo sprovođenje postupka čim se u tribunalu nađe bar jedan optuženi. To je bio Radovan Karadžić, i sudska mašinerija Haškog tribunala se zavrtela oko njega.

Pri tom, sudeći po informacijama kojima raspolažemo, tužilaštvo je u prvom trenutku bivšem predsedniku Republike Srpske nagovestilo da će biti moguća izvesna popuštanja ukoliko on, koristeći odsustvo generala Mladića, u svojim izjavama odgovornost za događaje iz rata u Bosni prebaci na njega.

Radovan Karadžić nije prihvatio taj predlog. Zato se posle hapšenja i predaje Hagu Ratka Mladića tužilaštvo ponadalo u sledeće: u zdravstveno stanje generala, koji je dotle već preživeo nekoliko insulta i kome je, kako to smatraju nezavisni lekari, neophodna stalna efikasna medikamentozna terapija. U takvoj situaciji unakrsno ispitivanje Karadžića i Mladića bez prethodne pripreme trebalo je da postane glavni argument za sudsko veće Haškog tribunala, jer je kod oba optuženika moglo da se pretvori u uzajamno nerazumevanje, prepirku i optužbe. Poslednji argument u korist takvog razmišljanja su postale izjave prevodioca koji je bio određen da Tribunalu prevodi Mladićeva izlaganja. Izjave tog prevodioca su Tužilaštvu dale razlog da napravi zaključke ne samo o sadašnjem stanju Generalovog zdravlja, već i o sadržini njegovih susreta sa advokatima. Doneta je ekstremna odluka da se Generalu ne dozvoli da pročita unapred pripremljeni tekst odgovora na Karadžićeva pitanja i da se pokuša da se on natera na usmeno izlaganje, kako se to kaže – „iz beleške“, a tačno – da se, uz učestvovanje Karadžića, odmah pređe na unakrsno ispitivanje. I to bez obzira na činjenicu što je pre toga sudsko veće Haškog tribunala odobrilo ne samo da se Mladiću unapred daju pitanja koje je za njega pripremio Karadžić, već i da on izvrši pripremu odgovora na njih.

Pokušaji haškog tužilaštva da od bolesnog Generala naprave igračku u rukama sudija i tužilaca diktirala je još jedna okolnost. Prema podacima kojima raspolažemo – odbrana Radovana Karadžića može da postane neverovatno jaka kako po broju pozvanih svedoka, tako i po nivou i sastavu argumenata. Drugim rečima – može da prevaziđe čak i odbranu pokojnog predsednika Srbije i Jugoslavije Slobodana Miloševića, koji je takođe uspevao da ubedljivo razbija argumente optužnice i izjave svedoka koje je pozvalo haško tužilaštvo. Da podsetimo da je Karadžić, kao i Milošević, kada se prvi put pojavio pred sudom u julu 2008.godine, odbio da prizna da je kriv i zahtevao da mu se dozvoli da sam sebe brani, te je zbog toga Sud morao da mu preda kompletne materijale optužnice.

Međutim, bez obzira na važnost procesa generalu Mladiću, za Haški tribunal i njegove pokrovitelje, odnosno zapadne centre moći i islamske zemlje, od životnog značaja je bilo da doneta presuda bude maksimalno oštra upravo za Karadžića, i to ne samo za vojne zločine, već i za činjenje genocida.

Razlozi su, opet, geopolitičkog karaktera i povezani su ne samo sa procesima koji se danas dešavaju na prostoru Bosne i Hercegovine, već i sa namerama Zapada da izvrši demontažu „dejtonskih“ osnova te bivše jugoslovenske republike. Politička presuda Radovanu Karadžiću kao prvom predsedniku Republike Srpske koja će biti zasnovana na „zajedničkom zločinačkom poduhvatu“ će omogućiti da Sarajevo, Brisel i Vašington zacementiraju srpski entitet kao proizvod „etničkih čistki“ i ostalih međunarodno-priznatih zločina, uz sve posledice koje iz toga proizilaze. Nije slučajno da se baš Karadžiću (a ne samo generalu Mladiću) inkriminiše ubistvo 8 hiljada stanovnika Srebrenice.

Prvi korak na navedenom političkom putu treba da bude ubacivanje spoljnog faktora u izbore u Bosni i Hercegovini, koji su predviđeni za oktobar ove godine. Konkretno – u odnosu na Republiku Srpsku zapadni plan predviđa da se kao najpopularniji srpski političar smeni aktivni predsednik Milorad Dodik. U njegovom nedavnom intervjuu lokalnim medijima on je saopštio da se u Republiku Srpsku na račune nevladinih organizacija koje postoje u njoj sliva novac iz zapadnih fondova i centara, sve u skladu sa klasičnim scenarijem „revolucija u boji“ – između ostalog i po modelu svrgavanja Slobodana Miloševića iz oktobra 2000.godine. Ideološku bazu za Dodikovo uklanjanje sa vlasti može da čini tendenciozna izjava Valentina Incka, visokog predstavnika međunarodne zajednice u Sarajevu, objavljena još u novembru 2012.godine u Savetu bezbednosti UN, o tome da je upravo sadašnji predsednik Republike Srpske, kaže on, „najaktivniji pobornik raspuštanja Bosne i Hercegovine kao jedinstvene države“. Da podsetimo da je Incko ona osoba koja se danas bori da se u Bosnu i Hercegovinu pošalju vojni kontingenti EU.

Jedina realna alternativa Miloradu Dodiku i njegovom Savezu nezavisnih socijaldemokrata u današnjoj Republici Srpskoj je Srpska demokratska stranka (SDS) koja je na vlasti u Republici Srpskoj bila u periodu 1991 – 1998, i koju je predstavljao upravo njen prvi predsednik Radovan Karadžić. Kao rezultat – zatvorio bi se antisrpski krug: optužni verdikt Haškog tribunala protiv Karadžića će u tom slučaju postati ključni element uklanjanja sa političke scene i SDS-a, po nalogu Visokog predstavnika međunarodne zajednice u Sarajevu, posle čega će uslediti i likvidacija srpskog entiteta, koji će ostati bez svog rukovodstva.

Najzad, lični interes u tome da se Karadžić osudi za primer svima postoji i kod SAD. Dokumenti koji su u Haškom tribunalu objavljeni još 2009.godine dokazali su da je u julu 1996.godine u Beogradu tadašnji specijalni izaslanik predsednika SAD Bila Klintona, sada pokojni Ričard Holbruk, Karadžiću obećao imunitet od međunarodne sudske istrage ukoliko ovaj ode sa političke scene. Rok stupanja na snagu navedenog sporazuma je iznosio 90 dana, a njegovi parametri su predviđali da se Karadžiću u roku od 6 godina isplati 600 hiljada dolara, kao i da dobije šest telohranitelja i rezidenciju. Sam Holbruk je pričao u julu 1996.godine da je uspeo da ubedi Karadžića da prestane da se bavi poslom kojim se bavio kao i da se „ne pojavljuje pred narodom, na radiju, televiziji ili na drugim medijima, i da ni pod kojim izgovorom neće učestvovati na izborima“. Ubrzo posle toga lider bosanskih Srba je stvarno nestao sa političke scene, a u julu 2008.godine je uhapšen u Beogradu.

Posle Karadžićevog hapšenja srpske novine su objavile tekst sporazuma, mada je sam Holbruk kategorično negirao da takav sporazum postoji. Istovremeno je bivši ministar inostranih poslova Republike Srpske Aleksa Buha izjavio da je on lično bio jedan od svedoka u tom poslu. Po njegovim rečima, to se desilo noću 18. na 19. juli 1996. u prisustvu tadašnjeg predsednika Srbije Slobodana Miloševića. Karadžić je u svom izlaganju pred Tribunalom izjavio: „Plašio sam se da će me fizički likvidirati zbog sporazuma sa bivšim specijalnim predstavnikom SAD Ričardom Holbrukom… Sve to se vuče još od 1996.godine, kada su moji predstavnici dobili od Holbruka ponudu Administracije SAD…“

Naravno, da bi moguća oslobađajuća presuda Karadžiću za navedenu instituciju predstavljala makar i indirektno, ali bez obzira na to – ipak priznanje činjenice da je postojao izvesni, vrlo dvosmisleni za SAD dokument. I ta okolnost će možda postati odlučujući faktor za Tribunal da osudi bivšeg lidera bosanskih Srba, makar se za to iskoristilo svedočenje generala Ratka Mladića.

(Fondsk.ru)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *