Prodavci magle u epizodi „Javna potrošnja“

Prodavci magle u epizodi „Javna potrošnja“

13 novembra 2014

boris-begovic-foto-ZZE-JOVANOVICHPiše: Boris Begović

Čim je postalo očigledno da se domaća fiskalna konsolidacija ipak neće završiti na praznoj priči, čuli su se glasovi, uglavnom onih koji se nikada nisu bavili ekonomskom naukom, da je to loše za privredni rast zemlje. Pa čak i da će fiskalna konsolidacija uvećati naš javni dug.

Oni, naime, polaze od toga da je javna potrošnja dobra za privredni rast. Za svakog koji nešto natuca na tu temu, očigledno je da protivnici fiskalne konsolidacije zagovaraju upravljanje tražnjom i da celokupan fenomen privrednog rasta svode upravo na njen rast, koji sam od sebe dovodi do rasta ponude – eto nama privrednog rasta. A ta logika je, bar u slučaju Srbije, potpuno pogrešna. Iz nekoliko razloga.

Prvo, ta tzv. kenzijanska logika relevantna je (što ne znači da su njeni zaključci tačni) za velike privrede, one koje mali deo svog bruto domaćeg proizvoda razmenjuju sa inostranstvom. I za one koje su strukturno zdrave, čiji je nizak nivo proizvodnje isključivo posledica nedostatka domaće tražnje, pa s njenim povećanjem neminovno dolazi i do rasta ponude. A Srbija ne ispunjava niti jedan od ta dva uslova. Budući da je srpska privreda izuzetno mala i poprilično otvorena, povećanje domaće tražnje delom se preliva u inostranstvo – dovodi do porasta uvoza razmenljivih proizvoda. A stanje domaće privrede, koju karakterišu zastareli pogoni, nedostatak modernih proizvodnih programa i nizak nivo ekonomske efikasnosti, uslovljavaju da se svako uvećanje domaće potrošnje u velikoj meri prelije u inostranstvo, jer ono dovodi do uvećanja tražnje za uvoznim proizvodima. Bar je iskustvo iz prve decenije ovog veka u Srbiji to jasno pokazalo.

Drugo, logika javne potrošnje kao generatora privrednog rasta zasniva se na površnom čitanju udžbenika makroekonomije. Radi se o sledećem. Domaćinstva ne troše svoj celokupan dohodak, već jedan deo štede. Zbog toga se deo raspoloživog dohotka „istače“ iz kružnog toka robe i novca i time se umanjuje agregatna tražnja. Stoga dohodak neodgovornim pojedincima koji štede treba oporezivanjem oduzeti i pretvoriti ga u javnu potrošnju – onda se celokupan dohodak troši. A kada to nije dovoljno, država treba da troši iznad sopstvenih prihoda – da stvori deficit i da se zadužuje kod onih neodgovornih pojedinaca koji štede.

Sjajan rezon, jedino što on u Srbiji ne drži vodu iz najmanje dva razloga. Prvi je to što stopa bruto štednje u Srbiji spada među najniže u Evropi: jedino je Crna Gora ispod nas. Dakle, u Srbiji nikada nije postojao problem nedovoljne (za dati dohodak) potrošnje – naprotiv. Drugi razlog je na ivici groteske. Struktura javnih rashoda u Srbiji je takva da oko 75 odsto efektivno predstavljaju transferi, toliki deo javnih rashoda se direktno preliva u plate i penzije. Iz lične potrošnje jednih preliva se u ličnu potrošnju drugih. Pa stoga na ovaj način i ne može da se leči (nepostojeći) problem nedovoljne lične potrošnje.

Uzgred, uticaj promene nivoa javne potrošnje na privredni rast iskazuje se fiskalnim multiplikatorom. Ukoliko je taj multiplikator veći od jedan, jednoprocentno povećanje javne potrošnje dovodi do rasta bruto domaćeg proizvoda za više od jedan odsto. Ozbiljni akademski radovi na ovu temu jasno stavljaju do znanja da ne postoji jedna jedina vrednost fiskalnog multiplikatora, već ona zavisi od velikog broja faktora, a neki od njih su već pomenuti u ovom tekstu. Ozbiljne ekonometrijske ocene fiskalnog multiplikatora u Srbiji upućuju na njegovu vrednost u protekloj deceniji koja je svakako ispod 0,30, a verovatno negde oko 0,15. To znači da su efekti promene javne potrošnje na promenu nivoa privredne aktivnosti praktično zanemarljivi. Posredni dokaz toga je ono što nam se dešava – ni većeg fiskalnog deficita, ni niže stope rasta.

Da zaključim. Upravljanje tražnjom kao recept za privredni rast primereno je velikim i bogatim zemljama sa solidnom privredom, a ne Srbiji, koja je siromašna i ekonomski zaostala zemlja. Njoj je potreban dugoročno održiv privredni rast koji se zasniva na promenama na strani ponude, na povećanju efikasnosti proizvodnje i na ulaganjima u fizički i ljudski kapital. Što se tražnje tiče, mala i otvorena privreda poput srpske nju treba da traži isključivo u inostranstvu, na svetskom tržištu. Izvozna tražnja je rešenje problema malog domaćeg tržišta i nedovoljne i nestabilne domaće tražnje.

Budući da se tražnja nalazi u inostranstvu, gubi se prostor za prodavanje magle. Pažnju stoga treba obratiti na ponudu, koju prodavci magle obično označavaju kao „investicije i zapošljavanje“. O tome čitajte u sledećoj epizodi.

(Politika)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *