„Projekat Srebrenica“

Tweet

Piše: Aleksandar Pavić

Čitavu deceniju pre lansiranja britanske rezolucije o Srebrenici povodom 20-godišnjice već globalno poznatih događaja u toj istočno-bosanskoj varošici, tj. 2005.g., u detaljnoj analizi srebreničkog fenomena za britanski Internet sajt “Spajkd” pod naslovom “Kako je Srebrenica postala ‘poučna priča’?”, upravo je jedna Britanka, Tara Mekormak, tadašnji postdiplomac na Vestminsterskom univerzitetu u Londonu a sada profesor na Lester Univerzitetu, pronikla u suštinu ne samo britanske već zapadne politike u kontekstu instrumentalizacije Srebrenice:

“Od Kosova 1999. do Konga 2005, Srebrenica se ističe kao konačni dokaz da je Zapad moralno obavezan da vojno interveniše u konfliktnim situacijama. Džek Strou (Jack Straw, tadašnji britanski ministar spoljnih poslova, prim. aut.) je branio zapadnu intervenciju u Makedoniji 2001. koristeći Srebrenicu kao primer šta se dešava kada se Zapad ustručava da interveniše. Liberalni komentator Dejvid Aronovič (David Aaronovitch) je upotrebio isti argument da bi opravdao svoju podršku vojnoj akciji u Iraku. Govoreći o ubistvu 60 kongoanskih vojnika od strane vojnika UN, general UN Patrik Kamert (Patrick Cammaert) je iznosio argumente u korist snažne vojne intervencije, zbog ‘lekcija iz Srebrenice, Somalije i Ruande’”^[i]

Naravno, kao što se vidi, stvar sa (zlo)upotrebom Srebrenice se nije završila 2005. Na primer, već te godine, i to baš „slučajno“ na 10-godišnjicu srebreničkih dešavanja, 11. jula, poznati britanski komentator Kristofer Hičens je napisao članak o tome „šta nas je (srebrenički) genocid naučio o intervenciji“, konstatujući da je šteta što se odugovlačilo sa primenom „lekcija Srebrenice“ u slučaju zapadnih intervencija u Avganistanu i Iraku.[ii] A pokliči u stilu da „moramo da sprečimo još jednu Srebrenicu“, nastavili su da se koriste, kao npr. povodom neposredne zapadne oružane intervencije u Libiji, i to ne samo od zapadnih komentatora,[iii] već i od visokih zapadnih zvaničnika, poput Hilari Klinton, tadašnjeg Državnog sekretara SAD („Sprečili smo novu Srebrenicu u Libiji“),[iv] ili Denisa Rosa, tadašnjeg glavnog stratega Bele kuće za Bliski istok („Bili smo suočeni sa mogućnošću ‘Srebrenice na steroidima’“).[v] Slične reči su se mogle čuti u zapadnim medijima i povodom posredne zapadne intervencije i potpirivanja građanskog rata u Siriji: npr. na Si-en-en-u („Sirija, Sarajevo i Srebrenica: kada bes nije dovoljan“),[vi] ili „Boston Gloubu“ („Srebrenički momenat u Siriji?“),[vii] ali i iz usta izaslanika UN za Siriju, Stefana de Misture („Sećate li se Srebrenice? Mi se sećamo…“), kada je pozivao „svet“ da „učini nešto“ radi sprečavanja boraca Islamske države – iste one koju su Anglo-Amerikanci i upregnule u svoje napore da svrgnu Asada[viii]– da zauzmu grad Kobane,[ix] pa čak i predstavnika radikalnih (zapadno sponzorisanih) anti-asadovskih pobunjenika u Alepu, frakcije Džaiš al-Mudžahedin, koje su vladine snage ugrožavale („Planovi za primirje u Alepu na ivici propasti, jer pobunjenici strahuju od ‘još jedne Srebrenice’“),[x] a kojima je u propagandnu pomoć priskočio čak i sam Generalni sekretar UN („Ban Ki-Mun kaže da se pribojava još jednog masakra na skali Srebrenice“).[xi] Drugim rečima, Srebrenicom se neprekidno maše kao „poučnom pričom“ o tome šta se može desiti ako strani, odnosno zapadni „humanitarci“, poput globalnog Supermena, ne priskoče u pomoć nekom „ugroženom“ narodu ili državi čija politika ili rukovodstvo, sasvim „slučajno“, ne odgovara zapadnim interesima.

Dakle, sanašnji zapadni intervencionizam, sa jasnim tendencijama daljeg širenja na istok i jug, nije zasnovan samo na već otrcanoj ideologiji „širenja demokratije“. Da jeste, njegov kredibilitet bi bio previše iscrpljen čak i za propagandno-ubeđivačke moći zapadnih medija, s obzirom na rezultate prethodnih kampanja vođenih pod tom zastavom. Stvar je sad mnogo šire i dublje postavljena, i zato je Srebrenica postala toliko važna na globalnoj ravni, i zato je Velikoj Britaniji bilo toliko važno da na 20-godišnjicu progura svoju rezoluciju kroz Savet bezbednosti UN. Jer, današnji zapadni, tj. globalistički intervencionizam svoje ideološke temelje gradi na doktrini tzv. Odgovornosti za zaštitu (Responsibility to Protect ili, skraćeno, R2P), tj. navodnoj obavezi „međunarodne zajednice“ da „zaštiti“ narode tamo gde to navodno ne uspevaju suverene države. A upravo je cela zapadna konstrukcija o Srebrenici, odnosno ceo „Projekat Srebrenica“, uzidan u temelje ove doktrine. Osim antisrpskim (i, šire gledajući, antipravoslavnim i antiruskim) interesima na prostoru bivše SFRJ, „Projekat Srebrenica“ je postao važan deo globalnih zapadnih geopolitičkih interesa. U tom kontekstu treba posmatrati i tretirati celu zapadnu predstavu, sve zapadne krokodilske suze koje se svake godine liju za Srebrenicu, a pogotovo na okrugle godišnjice, sav medijski terorizam koji se sprovodi, sve otrovne političke pritiske koji se vrše uz pomoć, za ove potrebe veoma bitne, iskonstruisane slike o srebreničkom „genocidu“.

Sažeto rečeno, prema doktrini „Odgovornost za zaštitu“, nacionalni suverenitet više nije privilegija već „obaveza“ – čiji stepen ispunjavanja je stvar procene neizbežne, apstraktno definisane „međunarodne zajednice“, koja zatim preuzima na sebe „obavezu“ da interveniše protiv, tj. unutar suverenih država u kojima je „ocenjeno“ da vlast na neki način ugrožava građane, odnosno da ne ispunjava svoje „obaveze“ ili „odgovornost“ prema njima. Ili, kako se to definiše na veb-stranici UN-ovog Specijalnog savetnika za sprečavanje genocida, u delu posvećenom „Odgovornosti za zaštitu“: „Suverenitet više ne pruža Državama ekskluzivnu zaštitu od stranog uplitanja; on predstavlja obavezu koja čini Države odgovornim za dobrobit njihovih naroda.“[xii] Srebrenica, tj. zapadni narativ o njoj, igrala je i igra, važnu ulogu u razvoju ovog izuzetno opasnog aspekta međunarodne politike.

Doktrina R2P je postepeno razvijena unutar samog sistema Ujedinjenih nacija tokom poslednje dve decenije. Još 2000.g se, u svom Milenijumskom izveštaju, tadašnji Generalni sekretar UN Kofi Anan javno zapitao, imajući na umu kontroverze koje je još tad izazivao novi zapadni izum za opravdavanje vojnog intervencionizma: „Ako je humanitarna intervencija zapravo neprihvatljiv nasrtaj na suverenitet, kako bi onda trebalo da odgovorimo na jednu Rvandu, na jednu Srebrenicu, na gruba i sistematska kršenja ljudskih prava koja vređaju sva načela naše zajedničke čovečnosti?“[xiii]

Sama kovanica „Odgovornost za zaštitu“ pripisuje se, bar od strane sadašnjeg Generalnog sekretara UN Ban Ki-Muna, Frencisu Dengu, bivšem Specijalnom savetniku Generalnog sekretara UN za sprečavanje genocida, iz vremena kada je vršio funkciju Predstavnika Generalnog sekretara UN za interno raseljena lica, a na osnovu njegovog ranijeg rada u Programu za Afriku u sklopu veoma uticajnog američkog „liberalnog“ Brukings instituta.[xiv] Međutim, bilo bi netačno sve pripisati birokratskom ili institucionalnom delovanju unutar međunarodnih institucija poput UN, jer bi to zanemarilo ulogu vaninstitucionalne „meke moći“ u oblikovanju ne samo međunarodnih percepcija već i međunarodnih politika.

Dakle, neophodno je istaći da je veliku ulogu u međunarodnoj afirmaciji i kasnijoj institucionalizaciji doktrine R2P takođe odigrala „nezavisna“ Međunarodna komisija za intervenciju i državni suverenitet, koja je zasedala u Kanadi 2000-2001.g. a čiji je kopredsedavajući bio Geret Evans, bivši Ministar spoljnih poslova Australije, a tadašnji predsednik i izvršni direktor tzv. Međunarodne krizne grupe. (Ovde je ponovo zanimljivo uočiti uticaj koji grupe u čijem finansiranju značajno učestvuje Džordž Soroš vrše ne samo na međunarodno javno mnjenje, već i na međunarodno pravo i međunarodne odnose. Ne samo da je Soroš preko svojih fondacija bio dugogodišnji ključni finansijer Međunarodne krizne grupe, već je Sorošev Institut za otvoreno društvo ključni finansijer i vodećeg svetskog glasnogovornika načela „Odgovornosti za zaštitu“, Globalnog centra za odgovornost za zaštitu,[xv] čiji je višegodišnji kopredsedavajući bio, gle slučajnosti – Geret Evans (koji je sad kopredsedavajući Međunarodnog savetodavnog odbora ove organizacije), a među čijim zvaničnim pokroviteljima je i Kofi Anan. Sam Soroš je 2004. predstavio osnove doktrine R2P u autorskom članku za časopis Forin polisi, u kojem je predstavio i nekoliko ključnih stavki svog pogleda na svet: „Suverenitet je anahron koncept; istinski suverenitet pripada narodu, koji ga zatim delegira svojoj vlasti; ako vlade zloupotrebe autoritet koji im je poveren, a građani nemaju priliku da isprave te zloupotrebe, spoljna intervencija je opravdana; (i, kao ključni globalistički postulat) preciziranjem da je suverenitet utemeljen u narodu, međunarodna zajednica može da probije granice nacionalnih država kako bi zaštitila prava građana“.[xvi])

Kako se navodi u izveštaju Generalnog sekretara UN o „Implementaciji odgovornosti za zaštitu“ iz januara 2009: „Brojne ključne preporuke Komisije (tj. već pomenute Međunarodne komisije za intervenciju i državni suverenitet) su uvrštene među zaključke Visokog panela o pretnjama, izazovima i promenama, kojeg je sazvao tadašnji Generalni sekretar Kofi Anan 2004. (vidi A/59/565 i Corr.1), kao i u njegov potonji izveštaj naslovljen ‘U većoj slobodi: ka razvoju, bezbednosti i ljudskim pravima za sve’ (A/59/2005). Ovi izveštaji su potom poslužili kao materijal za razmatranje na Svetskom samitu UN 2005, a doktrina ‘Odgovornost za zaštitu’ uvrštena je u zaključke Svetskog samita (stavovi 138 i 139)… Predsednici Država i Vlada jednoglasno su potvrdili na Samitu da ‘svaka pojedinačna Država ima odgovornost da zaštiti svoje stanovništvo od genocida, ratnih zločina, etničkog čišćenja i zločina protiv čovečnosti’.“[xvii]

Dakle, kao što se vidi, doktrina „Odgovornosti za zaštitu“ je 2005.g. pod velikim uticajem navodno „nezavisnih“ međunarodnih tela koja niko nije izabrao ni na kakvim demokratskim izborima, niti ih je bilo koja suverena država delegirala, prihvaćena na nivou UN, bivajući, po rečima Generalnog sekretara UN, „utemeljena u postojećem međunarodnom pravu“.[xviii] Štaviše, kako sa zadovoljstvom ističe već pomenuta, od Džordža Soroša obilato finansirana „nezavisna“ institucija „meke moći“, Globalni centar za odgovornost za zaštitu: „Savet bezbednosti se od 2006. pozvao na doktrinu R2P u više od 25 rezolucija“.[xix] Na primer, tokom 2006, govoreći o zaštiti civila u Rezoluciji 1674, posvećenoj „sprečavanju sukoba kroz razvoj i demokratiju“, Savet bezbednosti se pozvao na R2P, reafirmišući odredbe stavova 138 i 139 Zaključaka Svetskog samita 2005. o odgovornosti za zaštitu populacija od genocida, ratnih zločina, etničkog čišćenja i zločina protiv čovečnosti.[xx] Tokom 2011. Savet bezbednosti se pozvao na Odgovornost za zaštitu u brojnim rezolucijama: 1970[xxi] i 1973[xxii] o situaciji u Libiji, 1975[xxiii] o situaciji u Obali Slonovače, 1996[xxiv] o situaciji u Južnom Sudanu, i 2014[xxv] o situaciji u Jemenu. Tokom 2012, Savet bezbednosti se pozvao na Odgovornost za zaštitu u svom Saopštenju za medije o situaciji u Južnom Sudanu od 9. januara.[xxvi] Povrh svega, unutar samih UN uspostavljena je funkcija Specijalnog savetnika Generalnog sekretara UN za Odgovornost za zaštitu, koji radi u tesnoj koordinaciji sa Specijalnim savetnikom Generalnog sekretara UN za sprečavanje genocida.[xxvii]

Kako se ističe na internet stranici Specijalnog savetnika, doktrina „Odgovornosti za zaštitu“, bivajući utemeljena kao reakcija na „genocidno nasilje u Rvandi i na Balkanu“,[xxviii] počiva na tri stuba:

„1. Država snosi glavnu odgovornost za zaštitu stanovništva od genocida, ratnih zločina, zločina protiv čovečnosti i etničkog čišćenja, i njihovog podsticanja;

2. Međunarodna zajednica ima odgovornost da ohrabri i pomogne Države u ispunjavanju ove obaveze;
3. Međunarodna zajednica ima odgovornost da upotrebi odgovarajuća diplomatska, humanitarna i druga sredstva kako bi zaštitila stanovništva od ovih zločina. Ako Država očigledno ne uspeva da zaštiti svoja stanovništva, međunarodna zajednica mora da bude spremna da preduzme kolektivnu akciju da bi zaštitila stanovništva, u skladu sa Poveljom Ujedinjenih nacija“.[xxix]

Dakle, upravo ovaj novouspostavljeni „stub“ međunarodnog prava, u čije temelje je ugrađen i zapadni „zvanični narativ“ o Srebrenici, daje legitimitet zainteresovanim silama da intervenišu svuda gde one tvrde da vlast „nije ispunila svoju obavezu da štiti sopstveno stanovništvo“ – a za šta su prethodno njihovi mediji pripremili teren, tj. javno mnjenje svojih zemalja i najveći mogući deo globalnog javnog mnjenja putem raznih zapadnih globalnih informacionih mreža. I više od toga: ova legitimizacija pruža potrebno ideološko opravdanje ne samo za vršenje diplomatskog pritiska, kao što su zapadne sile to činile i čine unutar Saveta bezbednosti u vezi npr. Libije ili Sirije – već, u krajnjoj instanci, i da, u slučaju „opstrukcije“ Rusije ili Kine (u obliku diplomatskog protivljenja, pa čak i samog veta u SB UN), intervenišu jednostrano, mimo SB UN – što je više puta u raznim slučajevima nagoveštavala Samanta Pauer, sadašnji ambasador SAD u UN, koja je inače, kada još nije imala visoku funkciju, zajedno sa već pomenutim Geretom Evansom propagirala „Odgovornost za zaštitu“ na nekoliko svetskih konferencija. Na kraju, i sam sadašnji Generalni sekretar UN, Ban Ki-Mun, je na jednoj konferenciji u Berlinu 2008. doslovce izjavio da je, u delovanju na osnovu R2P, neophodno preduzeti „rane, preventivne korake – koji ne treba da zahtevaju ni jednoglasnost u Savetu bezbednosti, ni slike nastajućih zločina koji šokiraju savest sveta“.[xxx] Dakle nije reč samo o tome, kako se ističe na internet stranici Specijalnog savetnika Generalnog sekretara UN za odgovornost za zaštitu, da „suverenitet više ekskluzivno ne štiti Države od stranog uplitanja“,[xxxi] već da ni veto neke od stalnih članica Saveta bezbednosti nije dovoljan da spreči neki novi, oružani izliv zapadnog „humanitarizma“.

(Zanimljivo je primetiti da se, od skoro, na sajtu još jedne međunarodno uticajne NVO „koalicije“ posvećene ovoj doktrini, „Međunarodne koalicije za odgovornost za zaštitu“, u odeljku posvećenom krizi u Siriji, može naći i ova napomena: „Ažurirano: norma Odgovornosti za zaštitu, prema sporazumu iz Završnog dokumenta Svetskog samita 2005, ne odobrava jednostrani vojni odgovor ili vojni odgovor neke „koalicije voljnih“. Bilo koji vojni odgovor na osnovu Odgovornosti za zaštitu (RtoP), mora da bude autorizovan od strane Saveta bezbednosti“.[xxxii] Da li je ovo samo lepa želja, ili nagoveštaj pokušaja zauzdavanja ove doktrine posle pustoši koje su razne „humanitarne“ vojne intervencije prouzrokovale u 21. veku, ostaje da se vidi.)

Ovde vredi primetiti ne samo važnost (kvazi)pravnog utemeljenja zasnovanog na iskonstruisanom „presedanu“ kao što je Srebrenica, već i važnost jedne univerzalizovane ideološke potke, koja ne samo da daje podlogu za proaktivno državno delovanje zaodenuto u plašt „međunarodnog prava“, već i legitimitet za vaninstitucionalno, tj. vanpravno pa čak i bespravno delovanje. Jer, zaboga, kad su ljudski životi navodno ugroženi, „moralni imperativ“ je sve! A kada se stvari postave na moralnu ravan, koliko god neistinita ili neiskrena ona suštinski bila, to je nešto što delotvornije utiče na podsvest ljudi nego hiljade citata iz raznoraznih suvoparnih paragrafa kodifikovanog međunarodnog zakonodavstva, pa čak i zvanični protesti protiv „spoljnog mešanja u unutrašnje stvari suverenih država“ – ma od koga dolazili i koliko god nadahnuti oni bili. U isto vreme, stavljanje stvari u moralnu ravan olakšava da se „meka moć“ preko noći preobrazi u onu „tvrdu“ moć, tj. operativna i oružana dejstva na terenu. To zapadne sile vrlo dobro znaju, i zato toliko resursa ulažu u rad u raznoraznim međunarodnim komitetima i konferencijama, u osnivanje instituta koje te doktrine propagiraju, u „nevladine organizacije“ koje „šire veru“, u medije koji ih propagiraju, itd. U tome leži i jedan od ključeva dizanja nedokazanog „genocida“ u Srebrenici u ravan „moralnog imperativa“. Stoga nije ni malo slučajno da britanska diplomatija koristi 20-godišnjicu Srebrenice da bi, kroz predloženu rezoluciju Saveta bezbednosti UN, iznova promovisala postulate novog i „unapređenog“ međunarodnog intervencionizma sadržane u doktrini „Odgovornosti za zaštitu“, eksplicitno se pozivajući na nju čak tri puta, u  stavovima PP2, PP8 i 9, šestog nacrta svoje rezolucije.[xxxiii]

Problem ne samo za Srbiju i Republiku Srpsku, već i za druge države, uključujući i nezapadne velike i srednje sile, je taj što su one, zahvaljujući agresivnom zapadnom krstaškom moralizmu i svojoj medijskoj inferiornosti, umesto u pro-aktivnu, saterane u suštinski reaktivnu, tj. defanzivnu politiku stalnog traženja raznoraznih „odgovora“ na sve novije ideološko-borbene izazove koji dolaze iz zapadnog pravca. Istine radi, takvim zemljama nedostaje i potrebna doza cinizma kojom raspolažu zapadne elite, a koja ovima dozvoljava da instrumentalizuju „ideale“ na kojima njihova društva bar formalno počivaju u ne samo čisto pragmatične, već i otvoreno agresivne ili destruktivne svrhe. Za razliku od zapadnih zemalja, čije elite imaju vekovno iskustvo u kovanju ovog nedostojnog zanata, mnoge nezapadne zemlje ili kulture iskrenije – da ne kažemo naivnije – veruju ne samo u mogućnosti uspostavljanja istinskih demokratskih sistema na osnovu zapadnih matrica, već i u to – što je ključno za njihov suštinski defanzivan stav – da suverenim zemljama istinski treba da bude ostavljeno pravo da same nalaze svoje puteve ka svojoj (ne)sreći, sve dok ne postanu istinska pretnja za okolinu. Naravno, ta ljubav prema nacionalnom suverenitetu ima u mnogo čemu da zahvali ne samo pukom idealizmu ili nedostatku neke univerzalističke kontra-ideje, već i golom instinktu za opstanak, jer je nacionalni suverenitet jedna od poslednjih brana protiv zapadnog ekspanzionizma, i jedna od malobrojnih ideoloških kontrapunktova zapadnom neo-imperijalizmu „dobrodetelji“.

U svakom slučaju, u stanju kakvo je sad, tj. bez konkretno formulisane i operacionalizovane kontra-ideje ili ideologije koja bi se mogla univerzalizovati, za one koji su primorani da reaguju na neprekidni niz krstaških zapadnih inicijativa moguće je ipak učiniti nešto veoma delotvorno: gađati u same stubove legitimiteta zapadnog intervencionzma, oličenog u doktrini R2P. Jer, ako se može pokazati da je jedan od njenih ključnih simbola – Srebrenica – manipulacija prepuna lažnih konstrukcija koje se sada već mogu lako dokazati, to bi predstavljalo krupan, prvi korak u delegitimisanju osnova sadašnjeg zapadnog intervencionističkog impulsa.

Još jednom, ovog puta na primeru Srebrenice, može se videti važnost koju dešavanja na našim prostorima imaju. Mi od te odgovornosti ne treba da bežimo, a i očigledno je da ne možemo. Srebrenica je i naš lokalni, i regionalni, i globalni problem. Dužnost nam je da odgovorimo na ovaj izazov, kao što smo u svojoj istoriji odgovarali i na ranije, i da se uhvatimo u koštac s njim. Beskompromisno insistiranje na punoj istini o Srebrenici, i raskrinkavanje „Projekta Srebrenica“, predstavljaju ključni korak u tom pravcu. To je borba ne samo od lokalnog već i od globalnog značaja.

*Izlaganje za naučni skup „Srebrenica 1995-2015: činjenice, nedoumice, propaganda“, u organizaciji Fonda strateške kulture iz Moskve i Muzeja žrtava genocida iz Beograda, održan 4.7.2015. u Beogradu.

[i] Tara McCormack, “How did Srebrenica become a morality tale?” 3.8.2005. Spiked-online,http://www.spiked-online.com/Printable/0000000CACD7.htm

[ii]http://www.slate.com/articles/news_and_politics/fighting_words/2005/07/from_srebrenica_to_baghdad.html

[iii] Npr. http://www.independent.co.uk/voices/commentators/brendan-simms-road-to-libya-runs-through-srebrenica-2290326.html; http://www.partitoliberale.it/3819/esteri/guy-verhofstadt-europe-must-avoid-another-srebrenica-in-libya.html; http://www.theguardian.com/commentisfree/2011/may/29/srebrenica-libya-intervention-no-brainer

[iv] http://www.b92.net/eng/news/world.php?yyyy=2011&mm=04&dd=16&nav_id=73839

[v] http://www.theglobeandmail.com/globe-debate/intervention-in-libya-flawed-perhaps-but-better-than-inaction/article1322124/

[vi] http://edition.cnn.com/2012/05/29/world/meast/syria-sarajevo-and-srebrenica/

[vii] https://www.bostonglobe.com/opinion/2014/02/13/srebrenica-moment-syria/hfNxufLE2sbt4JHElU2sZP/story.html

[viii] https://medium.com/insurge-intelligence/secret-pentagon-report-reveals-west-saw-isis-as-strategic-asset-b99ad7a29092

[ix] https://www.washingtonpost.com/world/national-security/un-envoy-invokes-srebrenica-massacre-in-call-for-help-for-syrian-town-of-kobane/2014/10/10/0190e856-50a3-11e4-babe-e91da079cb8a_story.html

[x] http://www.telegraph.co.uk/news/worldnews/middleeast/syria/11261039/Plans-for-ceasefire-in-Aleppo-on-verge-of-collapse-as-rebels-fear-another-Srebrenica.html

[xi] http://www.channel4.com/news/un-secretary-do-not-allow-syria-to-turn-into-srebrenica

[xii]  http://www.un.org/en/preventgenocide/adviser/responsibility.shtml

[xiii] http://www.un.org/en/events/pastevents/we_the_peoples.shtml

[xiv] http://www.tandfonline.com/doi/full/10.1080/17502970903557115#abstract

[xv] http://www.globalr2p.org/

[xvi] „The People’s Sovereignty: How a New Twist on an Old Idea Can Protect the World’s Most Vulnerable Populations“, Foreign Policy, January 1, 2004, http://www.foreignpolicy.com/articles/2004/01/01/the_peoples_sovereignty

[xvii] http://www.un.org/womenwatch/ods/A-RES-60-1-E.pdf

[xviii] Isto

[xix] http://www.globalr2p.org/about_r2p

[xx] http://daccess-dds-ny.un.org/doc/UNDOC/GEN/N06/331/99/PDF/N0633199.pdf?OpenElement

[xxi] http://www.un.org/en/ga/search/view_doc.asp?symbol=S/RES/1970(2011)

[xxii] http://www.un.org/en/ga/search/view_doc.asp?symbol=S/RES/1973(2011)

[xxiii] http://www.un.org/en/ga/search/view_doc.asp?symbol=S/RES/1975(2011)

[xxiv] http://www.un.org/en/ga/search/view_doc.asp?symbol=S/RES/1996(2011)

[xxv] http://www.un.org/en/ga/search/view_doc.asp?symbol=S/RES/2014(2011)

[xxvi] http://www.un.org/press/en/2012/sc10514.doc.htm

[xxvii] http://www.un.org/en/preventgenocide/adviser/background.shtml

[xxviii] http://www.un.org/en/preventgenocide/adviser/index.shtml

[xxix] http://www.un.org/en/preventgenocide/adviser/responsibility.shtml

[xxx] http://www.un.org/press/en/2008/sgsm11701.doc.htm

[xxxi] http://www.un.org/en/preventgenocide/adviser/responsibility.shtml

[xxxii] http://www.responsibilitytoprotect.org/index.php/crises/crisis-in-syria

[xxxiii] http://www.nspm.rs/hronika/velika-britanije-podnela-savetu-bezbednosti-un-konacnu-verziju-rezolucije-o-srebrenici-rts-ova-verzija-pogorsana-u-odnosu-na-prethodne-predloge.html

(Fond strateške kulture)

Tweet