Пропаст европског царства у Паризу

Propast evropskog carstva u Parizu

17 decembra 2018

Piše: Filip Rodić

Kamerman je kadrirao na teško oklopljene i naoružane ratnike raspoređene u nekoliko borbenih linija. Prati njihov organizovani i vrlo disciplinovani juriš koji poput velikog talasa potapa čoveka koji kleči spram njih držeći zastavu. Kada ga je „cunami“ prošao i kada ponovo postaje vidljiv za kameru, primećuje se da je nekoliko ratnika napustilo formaciju i zadržalo se da se obračuna sa njim, zverski mu otimajući zastavu. Ovo nije scena iz nekog istorijskog filma o epskoj bici kod Alezije, gde su Cezarove legije pregazile galske pobunjenike predvođene Vercingetoriksom. Prepričani snimak nastao je u subotu 8. decembra 2018. u centru Pariza i samo je jedan od mnogih kojima se ogoljava krajnja policijska surovost nad mirnim demonstrantima. Sličnost današnjice sa događajem starim više od dve hiljade godina nije samo vizuelna. Ona je i suštinska. Kao što su strane, imperijalne legije Julija Cezara želele da pokore pobunjene Gale, tako i danas imperijalna sila za koju se ne može reći da je domaća želi da uguši bunt galskih potomaka. Jedino što se kvisling koji se formalno nalazi na čelu legija, predsednik Emanuel Makron, nikako ne može uporediti sa Julijem Cezarom. Za razliku od Cezara, koji je svoje protivnike porazio briljantnom taktikom čak i kada mu brojke nimalo nisu bile naklonjene, Makron nije uspeo da trijumfuje ni pomoću manipulacija, niti izvođenjem na ulice čak 89.000 policajaca i žandarma, kao i petnaestak oklopnih vozila.

KAKO SU DEMONSTRACIJE POSTALE NASILNE

Protesti „Žutih prsluka“ u svom začetku bili su daleko od bilo kakvog nasilja. Naprotiv, radilo se u najvećoj meri upravo o buntu ljudi koji su se ili iz velikih gradova sklonili, između ostalog, od nasilja u manje, ruralne sredine, ili koji su iz tih sredina sa zebnjom posmatrali nasilje koje hara velikim francuskim gradovima i njihovim predgrađima. Radilo se o pristojnim i skromnim ljudima priteranim uza zid i koji su praktično primorani na bunt protiv sistema što ih je učinio potpuno beznadežnim i obespravljenim.
Nasilne pobune koje smo ranijih godina viđali u Francuskoj, posebno one najveće iz 2005, kada je napravljena materijalna šteta veća od 200 miliona evra, bile su sve suštinski drugačije od onoga čemu smo danas svedoci. Radilo se o huliganskom piru mladih nasilnika imigrantskog porekla kojima povod za lom nije bila nikakva društvena ili socijalna nepravda, nego revolt zbog policijskih akcija u borbi protiv kriminala u imigrantskim četvrtima. Da je tako, možda najbolje ilustruje činjenica da su dve žrtve nereda iz 2005, Žan-Klod Irvoa (56) i Žan-Žak le Šenadek (61) upravo predstavnici stare, tradicionalne i radničke Francuske kakvi se danas nalaze u redovima „Žutih prsluka“. Irvoa je opljačkan i prebijen nasmrt u pariskom predgrađu Epine sir Sen, dok je Le Šenadeka u, danas po zlu čuvenom, pariskom predgrađu Sen Deni ubio Salahedin Alul dok je pokušavao da ugasi upaljeni kontejner u blizini svog doma.

„Žuti prsluci“ su, međutim, autentični antipod ovakvim demonstracijama i njihovi mirni protesti degenerisali su u nasilni haos tek zahvaljujući manipulaciji i policijskom nasilju koje je izazvalo reakciju nekih elemenata ovog pokreta. Državnu, makronovsku manipulaciju nije teško identifikovati. Paradigma toga mogla bi biti dešavanja oko Trijumfalne kapije. Ovaj spomenik oskrnavljen je tokom demonstracija 2. decembra i vlast je za milionsku štetu optužila pripadnike ovog pokreta. Logika i dokumenta, međutim, ukazuju na nešto sasvim drugo. Nije logično da ljudi koji protestuju, između ostalog, protiv globalističkog, antirodoljubivog sistema skrnave spomenik svojim precima palim za njihovu slobodu, spomenik onome čime se otvoreno ponose. Takođe, nije logično ni da oni koji održavaju svojevrsno bdenje na grobu Neznanom junaku koji se nalazi u okviru ovog spomenika, taj isti spomenik uništavaju. Istina koju francuski i svetski mediji skrivaju od javnosti je da su vandali koji su skrnavili Trijumfalnu kapiju, a koja je i dokumentovana fotografijama počinilaca, jeste da se radilo ili o ubačenim provokatorima, ili maloumnicima koji su protest iskoristili za propagiranje svojih bolesnih ideja i običaja. Na koga više liči da razbija i pljačka prodavnicu sportske opreme, na seljaka iz Bretanje, ili na huligana iz predgrađa?

Činjenica je i da je do prvih sukoba s policijom došlo ne tako što su razulareni demonstranti napali snage reda već je bilo obrnuto – policija je pokušavala da nasiljem razbije blokade koje su demonstranti postavljali po francuskim putevima, i potom okupljanje na Jelisejskim poljima. Činjenica je, takođe, da su u startu paljene gume i slični predmeti, te postavljane barikade, kako bi se demonstranti zaštitili od napada policije, a da je do prevrtanja i paljenja automobila (što je zaštitni znak mladih huligana iz predgrađa – tokom nemira 2005, na primer, zapaljeno je više od 8.000 vozila) došlo tek kasnije. Činjenica je i da je scena, poput one s početka teksta, kada policija brutalno prebija skroz mirne, nenasilne demonstrante, više nego onih u kojim se dešava suprotna stvar – da demonstranti napadaju policiju. U kontekstu provokatora i režiranog policijskog nasilja treba imati u vidu i skandal sa šefom Makronovog obezbeđenja Aleksandrom Benalom, koji je snimljen kako na demonstracijama 1. maja ove godine protivzakonito prebija demonstrante. Po objavljivanju ovog snimka u javnost je isplivao i čitav niz drugih Benalinih prestupa, uključujući i nezakonito posedovanje i upotrebu vatrenog oružja i finansijske malverzacije za koje je Makron morao da zna.

MAKRONOV SILAZAK S OLIMPA

Sam predsednik Francuske, koji je do ponedeljka 10. decembra ili gordo ćutao, ili osuđivao demonstrante, odlučio je da se oglasi, pošto je shvatio da buntovnike neće uspeti da ućutka gorepomenutim metodama manipulacije i nasilja. „Tako je, posle više nedelja demonstracija, ali i povremenih nereda, posle više desetina povređenih i među demonstrantima, i među snagama reda, pa čak i posle više mrtvih u okviru ovog sveobuhvatnog i neviđenog pokreta ’Žutih prsluka’, nakon značajnih razaranja i višemilionske štete, Makron, taj Jupiter iz Jelisejske palate odlučio da siđe sa svog Olimpa“, napisao je povodom predsednikovog obraćanja naciji Olivije Damjen za „Bulevar Volter“, ocenjujući da je ovo obraćanje bilo i zakasnelo, i nedovoljno.
„Sveobuhvatnom narodnom i socijalnom pokretu Makron odgovara sa nekoliko minimalističkih mera. Dok ’Žuti prsluci’ traže kupovnu moć, on im predlaže povećanje minimalca za sto evra, a ostalim radnicima ništa. Dok ’Žuti prsluci’ traže više demokratije, on im nudi nekakvu debatu prebacujući vruć krompir gradonačelnicima. Dok traže više pravde i ravnopravnosti, on nudi mrve jednima i ništa drugima. Suočen sa ovom značajnom krizom bez presedana, predsednik Republike se pokazao onakvim kakav jeste, iznoseći lažno saosećanje i istinske pretnje. Pretnje ’Žutim prslucima’ koji bi nastavili sa svojim akcijama, ali i ’neodgovornim političarima’ koje nije imenovao, mada je jasno na koga je mogao da misli“, dodao je Damjen.
Zaista, sva je prilika da mere koje predsednik i njegova vlast nude neće biti dovoljne da zadovolje pobunjene narodne mase i da protest koji, prema anketama, uživa podršku oko 80 posto javnosti, dok Makrona podržava svega 18 procenata stanovništva, neće biti prekinut zahvaljujući tome. Mala je verovatnoća da će biti prekinut i zbog pretnji nasiljem i zbog praktične primene nasilnih metoda nad demonstrantima. Čak i kada bi se demonstracije u narednom periodu polako i spontano ugasile, bes i gnev ljudi koji su na njima učestvovali ili ih podržavali ne bi nestao već bi se pritajio da bi u prvoj narednoj prilici ponovo izbio na površinu u još strašnijem obliku.

Makronov slom na domaćem terenu u opasnost dovodi njegovu vlast i zemlju, ali i čitavu Evropsku uniju. I to ne samo zato što je pokret počeo da se preliva i van granica Francuske u druge evropske zemlje. Još veći problem je što je po povlačenju nemačke kancelarke Angele Merkel sa kormila EU zbog unutrašnjih problema, ulogu glavnog čoveka i „spasitelja“ Unije preuzeo Makron koji sada gubi tle pod sopstvenim nogama. Sada kada on ostaje bez mogućnosti da adekvatno upravlja sopstvenom zemljom, postavlja se pitanje ko će voditi EU. Harizmatični i jaki Mateo Salvini, ili van Belgije praktično nepoznati Šarl Mišel? A približavaju se i izbori za Evropski parlament…

(Pečat)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *