Prozapadna Crna Gora

Prozapadna Crna Gora

7 marta 2014

pol-marina-ragusPiše: Marina Raguš

Igor Lukšić, potpredsednik Vlade i ministar vanjskih poslova i evropskih integracija tokom susreta sa ukrajinskom ambasadorkom Oksanom Šljušarenkom (5. mart) preneo je zvanični stav Vlade, odnosno privrženost zaključcima Saveta Evropske unije od 3. marta o Ukrajini.On je dalje istakao „važnost povlačenja ruskih oružanih snaga u vojne baze i otvaranje dijaloga svih zainteresovanih strana, uz adekvatnu podršku međunarodne zajednice“.

Zaključci šefova diplomatija koji su se okupili u Briselu trećeg marta, a kojima se pridružuje i Vlada Crne Gore, faktički su Rusku Federaciju osudili za „agresiju“ na Ukrajinu:„Osudili smo jasno kršenje ukrajinskog suvereniteta i teritorijalnog integriteta činom agresije od strane ruskih vojnih snaga i ovlašćenjem za upotrebu tih snaga na teritoriji Ukrajine. Rusija ovim krši svoje međunarodne obaveze“ izjavila je baronesa Ešton odmah posle vanrednog sastanka Saveta ministara EU. I ovo je bila poruka svim vladama i državama koje se nalaze na „Europskom putu“ da svoje spoljnopolitičke vektore podese prema datim parametrima.

Drugog marta u sali ekonomskog fakulteta u Sarajevu održan je sastanak na temu „Američki angažman u BiH“ u organizaciji nezavisne asocijacije intelektualaca „Krug 99“ iz BiH. Između ostalih, otpravnik poslova američke Ambasade u BiH, Nikolas Hil povodom situacije u Ukrajini rekao je: „Nas jako brine situacija u Ukrajini. Po tom pitanju Bijela kuća je jučer izdala jedno jako saopćenje. Nadam se da će naši partneri i saveznici izdati slično saopćenje, uključujući i BiH. U ovom trenutku je to sve što ću reći“. Saopštenje na koje je pozvao Hil kao „putokaz“ vladama u regionu, da podsetimo, bila je direktno izrečena pretnja Rusiji da će je „koštati“ (štogod to značilo) „bilo kakva vojna intervencija u Ukrajini“. Ovo je značilo da svi oni koji su odabrali put (evro)atlantskih integracija, kako u regionu Zapadnog Balkana, tako i na drugim mestima kao vektor spoljne politike treba da se svrstaju i podrže svoje partnere. Međutim, kako se događaji brzo odvijaju, sve je teže razlučiti stav zapadnih sila. S jedne strane, SAD žele konsenzus za ratnu retoriku; na drugoj strani EU izražava sve veću zabrinutost zbog narastajućih „hladnoratovskih stereotipa“. Evropa, posebno Nemačka, od skora i Britanija vrlo dobro znaju knjigovodstvene prilike u svojim državama i svako dalje inteziviranje tenzija u smislu ekonomskih sankcija nanelo bi ogromne gubitke evropskim budžetima u kojima ruski kapital učestvuje u značajnom procentu.

„Britanija bi rado da kazni Rusiju zbog povreda na krimskom poluostvru. Ali bi to Britaniju trebalo da košta što je manje moguće“[5] piše uticajni nemački nedeljnik Špigl.To je otprilike sve što se za sada može očekivati od Britanije i postalo je jasno kada je službenik britanske ambasade zbog neopreznosti omogućio fotoreporterima da uslikaju poverljiv dokument, odnosno instrukcije da se diplomate povodom događaja u Ukrajini „drže opštih mesta“. Čak i pre ove „procurele“ informacije (a takvih je ovih dana sve više) svakome ko pokušava da razume kontekst događaja (koji prete da podele Evropu i svet na pola) prateći satelitske programe (recimo CNN-a i RT) bilo je jasno da EU usporava u agresivnim i vrlo ishitrenim izjavama osude Ruske Federacije. Tako je pre dva dana CNN od dopisnika iz Londona preneo prilog o bogatim Rusima u Londonu koji žive i rade sa svojim porodicama i čiji kapital učestvuje u značajnom delu finansija Ujedinjenog kraljevstva. Za sve koji iole razumeju podkontekst takvih medijskih „opipavanja pulsa“ u kriznim situacijama bilo je jasno da Amerika ne može da računa na savezništvo s Britanijom u slučaju daljih sankcija prema Rusiji. Makar u finansijskom i privrednom delu.

Ništa manje važno je i ponašanje Nemačke koja je dobro razumela Majdanske vetrove koji su joj „oduvali“ sa scene na Majdanu štićenika Vitalija Klička; kao i vulgarnu poruku Viktorije Nuland šta treba raditi s EU tako i izjavu nemačkog šefa diplomatije treba shvatiti na način da SAD ne može računati ni na Nemačku u svom novom „ratnom pohodu“: „Četvrt vijeka posle prestanka blokovskih podjela nalazimo se pred novom realnom prijetnjom rascjepa u Evropi“, izjavio je njemački ministar spoljnih poslova Frank Valter Štajnmajer, zahtijevajući jasnu poruku Rusiji o tome da su vojne aktivnosti potpuno neprihvatljive, ali i ukrajinskoj vlasti da mora da poštuje prava manjina na istoku zemlje“. I ne samo Nemačku, rekli bismo. Privreda EU se u velikom procentu oslanja na Rusku Federaciju. Rusija je treći najveći trgovinski partner EU i kontra mere na sankcije s Ruske strane EU bi koštale više nego su spremne da plate: „Nemačka, primera radi, uvozi više od trećine prirodnog gasa i nafte iz Rusije; ostale evropske zemlje mnogo više zavise od Moskve zbog svojih energetskih potreba. Teoretski, Evropa bi ovo mogla da kompenzuje okretanjem ka Norveškoj“ ali bi rezultat toga bio skok cena ističe Špigl. Kada se EU ekonomije dobro preračunaju, a to intezivno rade, zaoštravanje s Rusijom im nikako ne treba. U tome je izričit bio Gernat Erler, koordinator nemačke Vlade za odnose s Rusijom kada je rekao da je protiv nametanja sankcija u sadašnjem momentu. Dakle, Americi treba izlazna strategija iz „retoričkog haosa“ u koji je upala određujući „cene“ i „crvene linije“ koje je već sama platila i prešla. Slično kao i u situaciji povodom Sirije. Nije samo jasno, zašto je Obama tako neoprezno pokrenuo lavinu „ratno huškačkih“ izjava? Da ne znamo da je reč o, kako sami često ističu, „posebnoj“ naciji, pa tako pretpostavljamo i „posebnim“ obaveštajnim strukturama-rekli bismo da je Obama dobio (opet) pogrešne obaveštajne podatke s terena. Jer izjave koje su krenule sa Kapitol Hila i iz Pentagona, liče na „pretnje ratom“ zbog ruske „invazije“ koja se zapravo nije ni desila.

„Naoružane grupe koje su došle na vlast na Krimu su lokalne samoodbrambene snage, ne ruski vojnici. Trenutno uopšte nema potrebe da Rusija šalje trupe u Ukrajinu, ali mogućnosti da se nešto tako desi- postoje“ bio je izričit predsednik Rusije Vladimir Putin na konferenciji za novinare održanoj 4. marta povodom situacije u Ukrajini. Dakle, ko je dezinformisao Obamu povodom vojne intervencije Rusije na Krimu? Ne tako davno, pisali smo o prljavom korporativnom ratu i obaveštajnoj zajednici iz senke koja kontroliše zvaničnu obaveštajnu zajednicu SAD. Jedan od primera bio je i obaveštajni skandal Stratfora koji je mogao da ima tragične posledice„priča“ o navodnom upadu Izraelskih komandosa u Iran koji su uz pomoć Kurda i Iranskih Jevreja hteli da unište Iranska nuklearna postrojenja. Vikiliks koji je prvi krenuo da analizira ovu „priču“ dobijenu od Stratforovog agenta (demontirajući tako Stratfor koji se u jurnjavi za svojom pohlepom otrgao kontroli), odmah je kontaktirao svoje izveštače koji su radili na Bliskom Istoku. Ispostavilo se da je informacija toliko niskog nivoa da se dovodi u pitanje sama vrednost informacije. O tome je, čak i pisao izraelski list Harec (Haaretz). Ova „priča“ mogla je da ima dalekosežne posledice po čitav region Bliskog Istoka da je samo neko od „vlasnih“ tako odlučio. Međutim, ovako obnarodovana dovoljno govori o samoj prirodi rada Stratfora“. Pitamo se da li iza i ove krize stoje korporacije? Izvesno je da je i ova kriza oslikala pravo stanje u međunarodnim odnosima, na unutrašnje-političkom planu i relacijama između zapadnih „partnera“. Zaključak bi bio da je u pristupu prema rešavanju krize izostao državnički stil: promišljen, odmeren i iznad svega vrlo oprezan. Reakcije Zapada bile su nervozne, agresivne i sračunate samo poziciju moći.

Na američku „udicu“ u moru „partnera“ za sada se uhvatilo samo nesretno crnogorsko rukovodstvo koje željno iščekuje poziv u članstvo na predstojećem samitu NATO u Velsu.Kako događaji odmiču, američka nervoza biće još intezivnija u srazmeri koliko su ovacije utihnule. SAD više nema podršku kako na domaćem tako i na međunarodnom tlu za korporativne pohode u čiju su zamku upali oni koji su izdašnim korporativnim donacijama i došli na vlast u Americi. Kad ovacije utihnu, i nastupi talas otrežnjenja pitanje je ko će ostati na tragu putanje korporativne zajednice koja je utamničila SAD. Kriza u Ukrajini, sigurni smo manifetovaće će sve finese koje čine današnju međunarodnu zajednicu i saznaćemo da živimo u potpuno drugčijem svetu od onog kakvog nam zvanična „Amerika“ nameće.

A tada…istrajaće samo oni koji su spremni na maraton na političkoj atletskoj stazi. Koliko vidimo i znamo, takvih je u nivou statističke greške.

(Fondsk.ru)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *