Прозирне слике мрачног света

Prozirne slike mračnog sveta

30 marta 2015

kul-OMAS-TRANSTROMER-1_620x0Moje pesme su mesta susretanja. Njihova misija sastoji se u tome da nenadano dovedu u vezu deliće stvarnosti koje uobičajeni jezik, kao i izgled, stvari najčešće drže po strani. Susreću se tu velike i sićušne pojedinosti pejzaža, odeljene kulture i narodi sustiču se skupa u umetničkom delu, priroda se meša s industrijom… Ono što se činilo da je suprotnost, pretvara se u vezu.

Tako je o poeziji govorio švedski nobelovac Tomas Transtremer (1931-2015), koji je ovaj svet suprotnosti povezan pesmama, napustio pre dva dana, u 83. godini.

Bio je jedan od onih retkih, nepogrešivih pesnika, kako je pričao njegov prijatelj i prevodilac Moma Dimić, koji je za čitaoca učinio sve: sačinio je takav probir između svih mogućih pesama, da je teško zamisliti svedeniji izbor. Iza Transtremera ih je ostalo tek nešto više od 200, koje zauzimaju čvrsto mesto u mapi njegovog stvaralaštva, poput svakog pojedinačnog elementa u Mendeljejevom sistemu. Njegova nasušna istina o poeziji glasila je: „Atmosfera se zgušnjava kada se kaže premalo“.

Književni gorostas s krajnjeg severa Evrope na lak i jednostavan način pisao je o teškim i gotovo nepodnošljivim stranama naše, ljudske egzistencije. Otuda i njegova prijemčivost kod čitalaca a ne samo u elitnim krugovima pesnika. Njegove pesničke slike i metafore istovremeno su i guste i prozračne, i u čvrstoj su sprezi s prirodom i kosmičkim prostranstvima, sa dragocenim znamenima čovekove duše i ritmičkom smenom godišnjih doba. U čudesno skladnim stihovima predstavljao je samoću čoveka sa severa, ali i čoveka odasvud, njegovo neprestano rvanje s vremenom, istorijom i zaboravom, čežnju za susretima, daljinama i putovanjima.

Poezija, govorio je, polazi od jedne korisne okolnosti. „Komad papira, nekoliko reči: to je jednostavno i praktično. Omogućuje nezavisnost. Poezija ne traži teške i opasne mašine što ih valja vući naokolo, ne zavisi od ćudi izvođenja, diktatorskih direktora, prepametnih producenata prepunih neodoljivih zamisli. Nije u pitanju ni veliki novac, ona ne može biti ukradena iz muzeja…“

Kao i svi veliki švedski pesnici, bio je veliki putnik. Prateći razgranatu mapu Transtremerovih putovanja, pisao je Dimić, čiji se neki fragmenti mogu prepoznati i u njegovim pesmama, stičemo utisak da njega zanimaju isključivo ona mesta u kojima niko drugi ranije nije bio, daleko od očiju stručnjaka u putovanjima. Velike svetske metropole ili mondenska mesta njemu ništa ne govore. Gradovi kao što su Tantu, Molokaj, Izmir ili Peć – predstavljali su izazov njegovih potucanja svetom.

Još kao razbarušeni mladi pesnik, daleke 1955, zaputio se na tridesetodnevno krstarenje po Balkanu, po zagonetnim varošima, kafanicama i zelenilu voćnjaka, i ostao zadivljen orijentalnim izobiljem, darovima, oskudicama i sevdalinkama. Privukli su ga Ruma, Šabac, Banja Koviljača, Sarajevo, Kosovska Mitrovica… U Peći se Transtremer razboleo i nekoliko dana ležao u sobi u kojoj je bilo više od pedeset bolesnika. Neposredno iz tih sećanja i mladalačkih viđenja, nastala je pesma „Formule putovanja“. Srbiju je nosio u lepom sećanju. Jednu kasniju pesmu – „Crne planine“, inspirisalo je putovanje kroz Crnu Goru.

Sredinom novembra 1990, u 56. godini života, pogodio ga je snažan moždani udar, koji mu je ostavio neizlečive posledice do kraja. Izgubio je kontrolu nad čitavom desnom stranom tela, i gotovo potpuno izgubio moć govora.

Ipak, nastavio je da piše, još pokretnom, levom rukom, kojom je svirao i klavir. Muzika mu je zamenila govor, okrenuo joj se u potpunosti, ali nije prestao da stvara poeziju.

Pre dve godine, zahvaljujući njegovoj supruzi Moniki, sa kojom je bio u braku skoro šest decenija, pesnik je za „Novosti“ uspeo da artikuliše nekoliko rečenica, što je bio jedan od poslednjih intervjua koje je dao.

O prisutnosti poezije u našem vremenu, tada nam je poručio:

– Gledajući glavne i moćne izdavače sa sve manjim brojem novih pesničkih knjiga, oskudne police za poeziju u knjižarama, i tričave prostore koji se daju prikazima poezije u kulturnim rubrikama novina, čovek može da se obeshrabri. Ali ako pristupite internetu, videćete izobilje poezije, da se još mnogo piše, i da festivali poezije privlače velike gužve. Svakako ima nade za poeziju!

KARIJERA PSIHOLOGA

Rođen je 15. aprila 1931. u Stokholmu. Otac Gesta po zanimanju bio je novinar, majka Helmi učiteljica. Deda i još nekoliko predaka, s majčine strane, bili su moreplovci, navigatori brodova po Baltičkom moru, posebno u Stokholmskom arhipelagu. Roditelji su mu se razveli kad je imao tri godine, i od tada je živeo s majkom. Diplomirao je na Stokholmskom univerzitetu, sa položenim ispitima iz istorije književnosti, istorije religije i psihologije, 1956. Studirao je takođe na Psihološko-tehničkom institutu. Radio je kao psiholog, bavio se obrazovanjem hendikepiranih, svirao klavir. Posle moždanog udara je penzionisan. Od 1958. godine u braku je s Monikom, medicinskom sestrom, sa kojom ima dve ćerke – Emu i Paulu.

(Večernje novosti)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *