Прва столећа словенског књижевног језика код Срба

Prva stoleća slovenskog književnog jezika kod Srba

7 oktobra 2016

ilustracija-za-gradin-tekst-obraditi

Pro­šlo je ne­što vi­še od 1150 go­di­na od Ve­li­ko­mo­rav­ske mi­si­je So­lun­ske bra­će (863–2013) i od stva­ra­nja pr­vog slo­ven­skog „knji­žev­nog“ je­zi­ka, ko­ji se da­nas obič­no na­zi­va „sta­ro­slo­ven­skim“ (u svo­je vre­me zvao se pro­sto, „slo­ven­skim“, ѩzъıkъ slovѣnьskъıi). Da su Sr­bi ra­ni su­de­o­ni­ci de­la sv. Ći­ri­la i Me­to­di­ja, zna se još od XIX ve­ka, ka­da se na­u­ka upo­zna­la sa sa­dr­ža­jem pi­sa­ma pa­pe Jo­va­na VI­II ko­ji je, ra­de­ći na osni­va­nju slo­ven­ske cr­kve u Pa­no­ni­ji (870), vo­dio 873. go­di­ne pre­pi­sku, osim s pa­non­skim kne­zom Ko­ce­ljom i ne­mač­kim kra­lje­vi­ma Lu­do­vi­kom i Kar­lo­ma­nom i broj­nim epi­sko­pi­ma, još i sa srp­skim kne­zom Mu­ti­mi­rom († 891). Ton i sa­dr­žaj pa­pi­nog pi­sma, a za­tim i od­su­stvo dru­gih pi­sa­ma ko­ja bi do­vo­di­la u pi­ta­nje sa­dr­žaj pr­vog, ne osta­vlja­ju ube­dlji­vu mo­guć­nost da je sre­di­šte Mu­ti­mi­ro­ve dr­ža­ve u ne­ka­da­šnjoj Dal­ma­ci­ji osta­lo po stra­ni od Me­to­di­je­ve ar­hi­e­pi­sko­pi­je (ti­tu­lar­no ve­za­ne za Sir­mi­jum). Či­ta­vo pi­ta­nje tre­ba po­sma­tra­ti u kon­tek­stu ak­tu­el­nog spo­ra iz­me­đu Rim­ske i Ca­ri­grad­ske cr­kve oko po­lo­ža­ja cr­kve u Bu­gar­skoj (870–880), za­tim nad­le­žno­sti Salc­bur­ške ar­hi­e­pi­sko­pi­je na de­snoj oba­li Du­na­va i dru­gih su­sed­nih cr­kve­nih or­ga­ni­za­ci­ja, kao i po­na­ša­nja Akvi­lej­ske pa­tri­jar­ši­je. Ra­di­lo se, da­kle, o ši­rem pro­gra­mu či­ji je cilj ob­no­va pap­ske ju­ris­dik­ci­je nad Ili­ri­kom, stva­ra­njem „slo­ven­skog cr­kve­nog ko­ri­do­ra“ na gra­ni­ci Is­toč­no­fra­nač­kog kra­ljev­stva (A. M. Pent­kov­ski). U for­mal­nom smi­slu za­mi­sao je bi­la da se Slo­ven­ska cr­kva u Pa­no­ni­ji za­snu­je na te­me­lji­ma sta­ri­jeg, iako krat­ko­traj­nog Sir­mi­jum­skog vi­ka­ri­ja­ta (pap­sko na­me­sni­štvo iz V ve­ka). U pa­non­skoj di­je­ce­zi slu­ži­lo se na slo­ven­skom je­zi­ku, što zna­či da je slo­ven­ski bo­go­slu­žbe­ni i knji­žev­ni je­zik, ka­ko sma­tra­mo, upo­tre­blja­van i u Srp­skoj ze­mlji (ko­ja je u se­be uklju­či­va­la za­met­ke doc­ni­je Bo­sne i Sr­bi­je) za vre­me po­sto­ja­nja ove cr­kve (do Me­to­di­je­ve smr­ti), 873–885. go­di­ne (ovo mi­šlje­nje su, vi­še-ma­nje, za­stu­pa­li i S. No­va­ko­vić, Đ. Sp. Ra­do­ji­čić, D. Bog­da­no­vić i dr.).

Na­kon sa­ve­to­va­nja pap­skih za­stup­ni­ka s hr­vat­skim i srp­skim pr­va­ci­ma po Hr­vat­skoj i Dal­ma­ci­ji (to su raz­li­či­ti poj­mo­vi; u gra­do­vi­ma Vi­zan­tij­ske Dal­ma­ci­je pre­te­žno su ži­ve­li Ro­ma­ni, s ad­mi­ni­stra­tiv­nim sre­di­štem u Za­dru), ra­di kon­so­li­do­va­nja rim­ske cr­kve­ne upra­ve nad ovim pro­sto­rom, 925. go­di­ne je odr­žan Pr­vi split­ski po­me­sni sa­bor. Na sa­bo­ru je, po­red osta­lih od­lu­ka, po­po­vi­ma „ko­ji zna­ju sa­mo slo­ven­ski je­zik“ ogra­ni­če­no na­pre­do­va­nje i pra­vo „dr­ža­nja mi­se“, osim u slu­ča­ju „ne­do­stat­ka la­tin­skih sve­šte­ni­ka“ u lo­kal­nim cr­kva­ma. Slo­ven­sko gla­golj­sko bo­go­slu­že­nje, na­rav­no, oni­ma ko­ji su ga slu­ša­li na la­tin­skom je­zi­ku u drev­nim epi­skop­skim i ni­žim cr­kve­nim sre­di­šti­ma po Pri­mor­ju, ni­je bi­lo po vo­lji, i u iz­me­nje­nim op­štim okol­no­sti­ma i dru­ga­či­jim pla­no­vi­ma Sve­te sto­li­ce, po­sta­lo je iz­li­šno. Ti­me se, ipak – i to je za nas naj­va­žni­je – na po­sre­dan na­čin po­tvr­đu­je pri­su­stvo sta­ro­slo­ven­skog je­zi­ka me­đu Hr­va­ti­ma i Sr­bi­ma znat­no pre odr­ža­va­nja ovo­ga sa­bo­ra, do pre­lo­ma IX/X ve­ka.

Me­đu­tim, spo­me­ni­ci srp­ske re­dak­ci­je sta­ro­slo­ven­skog je­zi­ka, po­gla­vi­to oni od XII ve­ka, ne po­ka­zu­ju ne­po­sred­no na­sla­nja­nje na ći­ri­lo­me­to­di­jev­sko de­lo. Ći­ri­lo­me­to­di­jev­ski je­zič­ki obra­zac naj­u­be­dlji­vi­je se sa­gle­da­va pre­ko Ki­jev­skog mi­sa­la, spo­me­ni­ka ko­ji se u na­u­ci raz­li­či­to da­tu­je, od IX do XI ve­ka, u ko­jem se is­po­lja­va za­pad­no­ju­žno­slo­ven­ska, „mo­rav­ska“ je­zič­ka pod­lo­ga. Isto­vre­me­no, ni­šta ma­nje va­žno, ovo je spo­me­nik za­pad­nog ob­re­da. Sa­ču­va­ni srp­ski spo­me­ni­ci uka­zu­ju na po­sre­do­va­nje jed­nog ve­li­kog ju­žno­slo­ven­skog du­hov­nog (ujed­no i knji­žev­no­je­zič­kog) cen­tra is­toč­nog ob­re­da u nji­ho­vom ob­li­ko­va­nju. Ra­di se o sta­ro­slo­ven­skom na­sle­đu ko­je je za­če­to u slo­ven­skoj epi­sko­pi­ji sv. Kli­men­ta Ve­lič­kog (tek od XI­II ve­ka obič­ni­je „Ohrid­skog“) na ju­gu da­na­šnje Al­ba­ni­je (u oko­li­ni Ve­li­ce), 893–916. go­di­ne (upra­vo se se­ća­mo hi­lja­du­sto­go­di­šnji­ce Kli­men­to­ve smr­ti: 916–2016). Tek je Kli­ment sa svo­jim sa­rad­ni­ci­ma pri­re­dio i pre­veo ne­do­sta­ju­će knji­ge po is­toč­nom ob­re­du, uvo­de­ći Slo­ve­ne pod ju­ris­dik­ci­jom Is­toč­ne cr­kve u krug ci­vi­li­zo­va­nih na­ro­da ko­ji ima­ju bo­go­slu­že­nje na svo­me je­zi­ku (do­tad su slu­ša­li grč­ko bo­go­slu­že­nje). Pri­su­stvo ovih „knji­žev­nih“ sa­sta­va u ka­sni­joj srp­skoj re­dak­cij­skoj pi­sme­no­sti od­i­gra­lo je po­seb­nu ulo­gu u do­ka­zi­va­nju ve­za iz­me­đu srp­ske pi­sa­ne re­či i Kli­men­to­ve knji­žev­no­je­zič­ke „ra­di­o­ni­ce“. Ka­ko je za­klju­čio aka­de­mik D. Bog­da­no­vić, „svi srp­ski ru­ko­pi­si bi­blij­ske sa­dr­ži­ne“ (a mi do­da­je­mo i ne sa­mo bi­blij­ski) „iz XI­II ve­ka […] us­ho­de ka pro­to­gra­fi­ma naj­sta­ri­jih pre­vo­da pr­ve ili dru­ge ge­ne­ra­ci­je“. I je­zič­ki raz­lo­zi go­vo­re u pri­log ovo­me iz­vo­ri­štu sta­rog srp­skog knji­žev­nog je­zi­ka. U osno­vi zre­le srp­ske re­dak­ci­je le­ži is­toč­no­ju­žno­slo­ven­ski va­ri­je­tet sta­ro­slo­ven­skog je­zi­ka, ka­kav je od­ne­go­van na ju­gu da­na­šnje Al­ba­ni­je, po­tom ju­go­za­pa­du da­na­šnje Ma­ke­do­ni­je, po­tom za­pa­du da­na­šnje Bu­gar­ske itd. To je kla­sič­ni sta­ro­slo­ven­ski je­zik opi­san u ve­ći­ni gra­ma­ti­ka ovog drev­nog je­zi­ka. (Upu­će­ni­ji či­ta­lac će pri­me­ti­ti: ov­de ne ope­ri­še­mo ter­mi­ni­ma „Ohrid­ske“ i „Pre­slav­ske“ knji­žev­ne ško­le, ko­ji­ma bi tek, na­kon jed­ne op­se­žni­je kri­ti­ke, tre­ba­lo utvr­di­ti stvar­no me­sto u isto­ri­ji sred­njo­ve­kov­ne kul­tu­re.)

S ob­zi­rom na na­pred re­če­no, oprav­da­no je po­sta­vi­ti pi­ta­nja. Mo­že li se do­ku­či­ti sud­bi­na sta­ro­slo­ven­skih va­ri­je­te­ta ko­ji su za­ži­ve­li me­đu Sr­bi­ma? Pre sve­ga, šta se do­go­di­lo s pr­vim knji­žev­no­je­zič­kim to­kom, a za­tim, ka­ko je dru­gi knji­žev­no­je­zič­ki tok za­u­zeo svo­je me­sto, po­sta­ju­ći, na kra­ju, i glav­nim je­zič­kim iz­ra­zom u cr­kve­noj knji­žev­no­sti Sr­ba? Da li je XII vek za­i­sta gra­ni­ca pre­ko ko­je ne vi­di­mo do­volj­no ja­sno svo­ju kul­tur­no­je­zič­ku pro­šlost? 

Fi­lo­lo­ški fa­kul­tet UB, In­sti­tut za srp­ski je­zik SA­NU

(Politika)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *