Прва столећа словенског књижевног језика код Срба

Прва столећа словенског књижевног језика код Срба

7 октобра 2016

ilustracija-za-gradin-tekst-obraditi

Про­шло је не­што ви­ше од 1150 го­ди­на од Ве­ли­ко­мо­рав­ске ми­си­је Со­лун­ске бра­ће (863–2013) и од ства­ра­ња пр­вог сло­вен­ског „књи­жев­ног“ је­зи­ка, ко­ји се да­нас обич­но на­зи­ва „ста­ро­сло­вен­ским“ (у сво­је вре­ме звао се про­сто, „сло­вен­ским“, ѩзъıкъ словѣньскъıи). Да су Ср­би ра­ни су­де­о­ни­ци де­ла св. Ћи­ри­ла и Ме­то­ди­ја, зна се још од XIX ве­ка, ка­да се на­у­ка упо­зна­ла са са­др­жа­јем пи­са­ма па­пе Јо­ва­на VI­II ко­ји је, ра­де­ћи на осни­ва­њу сло­вен­ске цр­кве у Па­но­ни­ји (870), во­дио 873. го­ди­не пре­пи­ску, осим с па­нон­ским кне­зом Ко­це­љом и не­мач­ким кра­ље­ви­ма Лу­до­ви­ком и Кар­ло­ма­ном и број­ним епи­ско­пи­ма, још и са срп­ским кне­зом Му­ти­ми­ром († 891). Тон и са­др­жај па­пи­ног пи­сма, а за­тим и од­су­ство дру­гих пи­са­ма ко­ја би до­во­ди­ла у пи­та­ње са­др­жај пр­вог, не оста­вља­ју убе­дљи­ву мо­гућ­ност да је сре­ди­ште Му­ти­ми­ро­ве др­жа­ве у не­ка­да­шњој Дал­ма­ци­ји оста­ло по стра­ни од Ме­то­ди­је­ве ар­хи­е­пи­ско­пи­је (ти­ту­лар­но ве­за­не за Сир­ми­јум). Чи­та­во пи­та­ње тре­ба по­сма­тра­ти у кон­тек­сту ак­ту­ел­ног спо­ра из­ме­ђу Рим­ске и Ца­ри­град­ске цр­кве око по­ло­жа­ја цр­кве у Бу­гар­ској (870–880), за­тим над­ле­жно­сти Салц­бур­шке ар­хи­е­пи­ско­пи­је на де­сној оба­ли Ду­на­ва и дру­гих су­сед­них цр­кве­них ор­га­ни­за­ци­ја, као и по­на­ша­ња Акви­леј­ске па­три­јар­ши­је. Ра­ди­ло се, да­кле, о ши­рем про­гра­му чи­ји је циљ об­но­ва пап­ске ју­рис­дик­ци­је над Или­ри­ком, ства­ра­њем „сло­вен­ског цр­кве­ног ко­ри­до­ра“ на гра­ни­ци Ис­точ­но­фра­нач­ког кра­љев­ства (А. М. Пент­ков­ски). У фор­мал­ном сми­слу за­ми­сао је би­ла да се Сло­вен­ска цр­ква у Па­но­ни­ји за­сну­је на те­ме­љи­ма ста­ри­јег, иако крат­ко­трај­ног Сир­ми­јум­ског ви­ка­ри­ја­та (пап­ско на­ме­сни­штво из V ве­ка). У па­нон­ској ди­је­це­зи слу­жи­ло се на сло­вен­ском је­зи­ку, што зна­чи да је сло­вен­ски бо­го­слу­жбе­ни и књи­жев­ни је­зик, ка­ко сма­тра­мо, упо­тре­бља­ван и у Срп­ској зе­мљи (ко­ја је у се­бе укљу­чи­ва­ла за­мет­ке доц­ни­је Бо­сне и Ср­би­је) за вре­ме по­сто­ја­ња ове цр­кве (до Ме­то­ди­је­ве смр­ти), 873–885. го­ди­не (ово ми­шље­ње су, ви­ше-ма­ње, за­сту­па­ли и С. Но­ва­ко­вић, Ђ. Сп. Ра­до­ји­чић, Д. Бог­да­но­вић и др.).

На­кон са­ве­то­ва­ња пап­ских за­ступ­ни­ка с хр­ват­ским и срп­ским пр­ва­ци­ма по Хр­ват­ској и Дал­ма­ци­ји (то су раз­ли­чи­ти пој­мо­ви; у гра­до­ви­ма Ви­зан­тиј­ске Дал­ма­ци­је пре­те­жно су жи­ве­ли Ро­ма­ни, с ад­ми­ни­стра­тив­ним сре­ди­штем у За­дру), ра­ди кон­со­ли­до­ва­ња рим­ске цр­кве­не упра­ве над овим про­сто­ром, 925. го­ди­не је одр­жан Пр­ви сплит­ски по­ме­сни са­бор. На са­бо­ру је, по­ред оста­лих од­лу­ка, по­по­ви­ма „ко­ји зна­ју са­мо сло­вен­ски је­зик“ огра­ни­че­но на­пре­до­ва­ње и пра­во „др­жа­ња ми­се“, осим у слу­ча­ју „не­до­стат­ка ла­тин­ских све­ште­ни­ка“ у ло­кал­ним цр­ква­ма. Сло­вен­ско гла­гољ­ско бо­го­слу­же­ње, на­рав­но, они­ма ко­ји су га слу­ша­ли на ла­тин­ском је­зи­ку у древ­ним епи­скоп­ским и ни­жим цр­кве­ним сре­ди­шти­ма по При­мор­ју, ни­је би­ло по во­љи, и у из­ме­ње­ним оп­штим окол­но­сти­ма и дру­га­чи­јим пла­но­ви­ма Све­те сто­ли­це, по­ста­ло је из­ли­шно. Ти­ме се, ипак – и то је за нас нај­ва­жни­је – на по­сре­дан на­чин по­твр­ђу­је при­су­ство ста­ро­сло­вен­ског је­зи­ка ме­ђу Хр­ва­ти­ма и Ср­би­ма знат­но пре одр­жа­ва­ња ово­га са­бо­ра, до пре­ло­ма IX/X ве­ка.

Ме­ђу­тим, спо­ме­ни­ци срп­ске ре­дак­ци­је ста­ро­сло­вен­ског је­зи­ка, по­гла­ви­то они од XII ве­ка, не по­ка­зу­ју не­по­сред­но на­сла­ња­ње на ћи­ри­ло­ме­то­ди­јев­ско де­ло. Ћи­ри­ло­ме­то­ди­јев­ски је­зич­ки обра­зац нај­у­бе­дљи­ви­је се са­гле­да­ва пре­ко Ки­јев­ског ми­са­ла, спо­ме­ни­ка ко­ји се у на­у­ци раз­ли­чи­то да­ту­је, од IX до XI ве­ка, у ко­јем се ис­по­ља­ва за­пад­но­ју­жно­сло­вен­ска, „мо­рав­ска“ је­зич­ка под­ло­га. Исто­вре­ме­но, ни­шта ма­ње ва­жно, ово је спо­ме­ник за­пад­ног об­ре­да. Са­чу­ва­ни срп­ски спо­ме­ни­ци ука­зу­ју на по­сре­до­ва­ње јед­ног ве­ли­ког ју­жно­сло­вен­ског ду­хов­ног (ујед­но и књи­жев­но­је­зич­ког) цен­тра ис­точ­ног об­ре­да у њи­хо­вом об­ли­ко­ва­њу. Ра­ди се о ста­ро­сло­вен­ском на­сле­ђу ко­је је за­че­то у сло­вен­ској епи­ско­пи­ји св. Кли­мен­та Ве­лич­ког (тек од XI­II ве­ка обич­ни­је „Охрид­ског“) на ју­гу да­на­шње Ал­ба­ни­је (у око­ли­ни Ве­ли­це), 893–916. го­ди­не (упра­во се се­ћа­мо хи­ља­ду­сто­го­ди­шњи­це Кли­мен­то­ве смр­ти: 916–2016). Тек је Кли­мент са сво­јим са­рад­ни­ци­ма при­ре­дио и пре­вео не­до­ста­ју­ће књи­ге по ис­точ­ном об­ре­ду, уво­де­ћи Сло­ве­не под ју­рис­дик­ци­јом Ис­точ­не цр­кве у круг ци­ви­ли­зо­ва­них на­ро­да ко­ји има­ју бо­го­слу­же­ње на сво­ме је­зи­ку (до­тад су слу­ша­ли грч­ко бо­го­слу­же­ње). При­су­ство ових „књи­жев­них“ са­ста­ва у ка­сни­јој срп­ској ре­дак­циј­ској пи­сме­но­сти од­и­гра­ло је по­себ­ну уло­гу у до­ка­зи­ва­њу ве­за из­ме­ђу срп­ске пи­са­не ре­чи и Кли­мен­то­ве књи­жев­но­је­зич­ке „ра­ди­о­ни­це“. Ка­ко је за­кљу­чио ака­де­мик Д. Бог­да­но­вић, „сви срп­ски ру­ко­пи­си би­блиј­ске са­др­жи­не“ (а ми до­да­је­мо и не са­мо би­блиј­ски) „из XI­II ве­ка […] ус­хо­де ка про­то­гра­фи­ма нај­ста­ри­јих пре­во­да пр­ве или дру­ге ге­не­ра­ци­је“. И је­зич­ки раз­ло­зи го­во­ре у при­лог ово­ме из­во­ри­шту ста­рог срп­ског књи­жев­ног је­зи­ка. У осно­ви зре­ле срп­ске ре­дак­ци­је ле­жи ис­точ­но­ју­жно­сло­вен­ски ва­ри­је­тет ста­ро­сло­вен­ског је­зи­ка, ка­кав је од­не­го­ван на ју­гу да­на­шње Ал­ба­ни­је, по­том ју­го­за­па­ду да­на­шње Ма­ке­до­ни­је, по­том за­па­ду да­на­шње Бу­гар­ске итд. То је кла­сич­ни ста­ро­сло­вен­ски је­зик опи­сан у ве­ћи­ни гра­ма­ти­ка овог древ­ног је­зи­ка. (Упу­ће­ни­ји чи­та­лац ће при­ме­ти­ти: ов­де не опе­ри­ше­мо тер­ми­ни­ма „Охрид­ске“ и „Пре­слав­ске“ књи­жев­не шко­ле, ко­ји­ма би тек, на­кон јед­не оп­се­жни­је кри­ти­ке, тре­ба­ло утвр­ди­ти ствар­но ме­сто у исто­ри­ји сред­њо­ве­ков­не кул­ту­ре.)

С об­зи­ром на на­пред ре­че­но, оправ­да­но је по­ста­ви­ти пи­та­ња. Мо­же ли се до­ку­чи­ти суд­би­на ста­ро­сло­вен­ских ва­ри­је­те­та ко­ји су за­жи­ве­ли ме­ђу Ср­би­ма? Пре све­га, шта се до­го­ди­ло с пр­вим књи­жев­но­је­зич­ким то­ком, а за­тим, ка­ко је дру­ги књи­жев­но­је­зич­ки ток за­у­зео сво­је ме­сто, по­ста­ју­ћи, на кра­ју, и глав­ним је­зич­ким из­ра­зом у цр­кве­ној књи­жев­но­сти Ср­ба? Да ли је XII век за­и­ста гра­ни­ца пре­ко ко­је не ви­ди­мо до­вољ­но ја­сно сво­ју кул­тур­но­је­зич­ку про­шлост? 

Фи­ло­ло­шки фа­кул­тет УБ, Ин­сти­тут за срп­ски је­зик СА­НУ

(Politika)

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u