ПРВИ КАНАЛ РУСКЕ ДРЖАВНЕ ТЕЛЕВИЗИЈЕ: Двадесет први век почео је са НАТО агресијом на СРЈ

PRVI KANAL RUSKE DRŽAVNE TELEVIZIJE: Dvadeset prvi vek počeo je sa NATO agresijom na SRJ

25 marta 2019

PRVI kanal ruske državne televizije dvadesetoj godišnjici agresije NATO na Saveznu Republiku Jugoslaviju posvetio je poseban prilog u jednoj od svojih najprestižnijih političkih emisija.

Fakti donose transkript tog priloga:

Petar Tolstojurednik i voditelj emisije “Tolstoj.Nedelja”: Još jedan jubilej ove nedelje. Na žalost, tužan. Ali, bez preterivanja, epohalan. Upravo od ovog događaja počinje da teče nova svetska epoha. Ona, koja formalno počinje od raspada SSSR. Ni jedna epoha ne počinje od njenog formalnog datuma. To je ono što je Ahmatova u „Poemi bez junaka“ nazvala „pravi dvadeseti vek“. On je počeo tek četrnaest godina posle kalendarskog. Od svetskog rata.

Tako je i epoha o kojoj govorim pokušaj da nam se pokaže pravi dvadeset prvi vek. Pravi, a ne kalendarski, koji nije počeo nestankom Sovjetskog Saveza, već pre tačno dvadeset godina i to od bombardovanja suverene države – Jugoslavije. Bombardovanja posle kojeg je ta država nestala.

Pre toga, kojekakvi liberalni mamlazi su lupetali. Euforija. Snovi o ljubavi. Snovi o novom mišljenju i novom svetskom poretku, koji proističe iz tog mišljenja. O poretku u kome će navodno biti opšte blagostanje, u kojem će ljudi biti braća, a bolesti i smrti više neće biti.



Da, tako smoi mi mislili. Kada kažem `mi`, ne mislim na sebe i vas. Već na lidere i elitu naše zemlje tada, devedesetih. Vi i ja krivi smo zato što smo dozvolili baš takvu elitu i baš takve lidere. Do danas me je sramota zbog toga.

Ali, ima i dobrih vesti. Upravo ova epoha o kojoj govorim, upravo ta, tokom koje grupa pametnih ljudi sa obe strane Atlantika odlučuje koga da bombarduje, a kome da pošalje novac, kome je vreme da umre, a ko da ide na odmor na Azurnu obalu. E ta epoha se završila. I završila se, nadamo se, zauvek. I treba da priznamo kako jeste: ona je počela našom krivicom, ili još tačnije zbog naše popustljivosti. A završili smo je isto svojim naporima.

I duboko simbolično, a simbolika je tako stvarna, duboka istina istorije, zato kažem duboko simbolično – dvadeset godina od početka ubistva Srba iz vazduha i pet godina od povratka Krima bez krvi, bez jedne jedine žrtve – to su dva jubileja u jednoj nedelji. Eto, tako i funkcioniše istorija. A naše je da naučimo njene lekcije. Time ću se i baviti, zajedno sa mojim kolegom Jevgenijem Baranovom.

Jevgenij Baranov, politički komentator Prvog kanala: Poznati srpski advokat Goran Petronijević tokom svih poslednjih godina uzalud je branio prava Radovana Karadžića u Haškom tribunalu. Pre skoro dvadeset godina kao beogradski okružni sudija, Petronijević je i sam donosio presude. Jedna od poslednjih koje je potpisao bila je presuda visokoj komandi NATO i liderima zemalja koje su aktivno učestvovale u zločinačkoj agresiji protiv njegove otadžbine. Bil Klinton, Toni Bler, Madlen Olbrajt se nalaze na spisku osuđenih u odsustvu na kaznu zatvora od dvadeset godina, tu je i više od dvadeset prezimena koja se do današnjeg dana pominju.

Goran Petronijević, advokat: «Već 2001. godine pod pritiskom Zapada nova srpska vlast, koja je došla posle svrgavanja Miloševića, poništila je našu presudu. Ona se danas čuva u arhivi suda. Verujem – čak i ako ne dođe nikada vreme kada će ta presuda ponovo biti aktivirana – da će ipak poslužiti istoriji. Mi smo sakupili neoborive dokaze da civilne žrtve nisu bile slučajne».

Bio je to poslednji pokušaj da se zločinci pozovu na odgovornost. Tužba koju je Jugoslavija podnela međunarodnom sudu u Hagu u vreme kada su na zemlju još padale NATO bombe odmah je odbijena. Tada je i postalo jasno da svetska zajednica nije uspela da razradi pravni mehanizam za osudu agresije. I evo, posle dvadeset godina od kada su prve NATO bombe pale na Beograd, predsednik Srbije Aleksandar Vučić izgovara čudnu rečenicu: naša je obaveza da oprostimo, a da zaboravimo – nećemo nikada…

Baranov: «Gospodine predsedniče, izgovorili ste vrlo čudnu rečenicu na konferenciji posvećenoj bombardovanju, da je Srbija obavezna da oprosti, ali da nikada neće zaboraviti. A kako je moguće oprostiti onima koji ne samo da ne traže oproštaj, već i smatraju da nisu krivi?»

Aleksandar Vučić, predsednik Republike Srbije: To je jedna od rečenica koju su Srbi izgovarali čak i kada se radilo o daleko strašnijim zločinima koji su izvršeni ovde za vreme Drugog svetskog rata. Da, spremni smo da oprostimo, ali nikada nećemo zaboraviti! Mi ne možemo da računamo ni na nadoknadu naših gubitaka, niti na kažnjavanje onih koji su učestvovali u tom strašnom zločinu. Ali, smatram da je danas daleko važnije da se to nikada više ne ponovi.

Danas se više od dve hiljade života, među kojima više od osamdeset dečijih, prekinutih tim sedamdesetosmodnevnim bombardovanjem već ne deluju tako neverovatno. Videli smo šta su oni posle radili u Iraku, u Libiji. Odsustvo odgovornosti provocira recidiv. Jugoslavija je postala prva žrtva njihovog bezakonja i cinizma. Pošto su porušili zemlju, ubili na hiljade ljudi, okupirali petnaest odsto tuđe teritorije, sve su to nazvali mirovnom operacijom.

Baranov: Grad Vranje na jugu Srbije. Pre početka NATO agresije protiv Jugoslavije ovaj gradić nije mogao da se pohvali nekim posebnim znamenitostima. Devedeset devete godine nije promakao pažnji NATO mirotvoraca. Vranje je danas u svetu poznat grad. Teško da bi se u Evropi našlo još neko mesto u kome bi običnu ulicu nazvali ulicom smrti.

Posle Hirošime i Nagasakija Vranje je postalo prvi grad u novijoj istoriji koji je podvrgnut nuklearnom bombardovanju. Tokom napada na zemlju, NATO avijacija je bukvalno zasipala planinu koja se uzdiže iznad centra grada ovakvim projektilima sa punjenjem od osiromašenog uranijuma. Aktivisti lokalne zajednice žrtava bombardovanja uranijumom i danas, posle dvadeset godina, još uvek dopunjuju svoje spiskove.

– Znamo da je Vaša žena bolesna, a kakva je situacija kod komšija?

(Žitelj Vranja). Kod moje žene su dijagnostikovali rak i evo tamo, treća kuća odavde, komšinica je umrla od raka pluća. Ovde su komšije sa druge strane – oboje su bolesni. To su uglavnom mladi ljudi – 40-45 godina.

Baranov: Pržarska ulica, koja se ovde još naziva i Ulicom smrti, najbliža je koti na kojoj je postavljen predajnik. Kako bi njega uništili iz vazduha, ovaj deo su bombardovali radioaktivnim otpadom pretvorenim u protivoklopne projektile. Od tada se u ovoj ulici na prste mogu izbrojati kuće u kojima ne znaju šta je rak. Prolaze godine, a visoka smrtnost ovde ostaje nepromenjena, o čemu svedoče ove objave (osmrtnice) od kojih je svaka svedočanstvo o još jednoj preranoj smrti, nalepljene na skoro svakom stubu duž Ulice smrti.

Advokat Srđan Aleksić rodom je odavde. Kada je, odmah posle rata, njegova majka iznenada preminula od raka, dao je sebi reč da će naći način da se krivci kazne. Pošto je shvatio da ne može da računa na pravdu na međunarodnom i na međudržavnom nivou, došao je do zaključka da je jedini način da se podnesu privatne tužbe oštećenih sa zahtevom za nadoknadu štete.

Srđan Aleksić, advokat: Mi možemo da zatražimo pravdu i pravo, na primer, pred specijalnim tribunalom koga bi mogle da osnuju velike sile kao što su Rusija, Indija i Kina, koje nisu učestvovale u agresiji protiv nas. I takav bi tribunal mogao da bude apsolutno nepristrasan. Postoji i drugi način – podnošenje privatnih tužbi na teritorijama zemalja članica NATO. I treći način je da se podnesu tužbe kod naših nacionalnih sudova.

Baranov: Do te ideje Aleksića je dovelo iskustvo italijanskih vojnika iz sastava NATO kontingenta na Kosovu. Posle povratka kući mnogi od njih su iznenada umrli od raka. Još više njih se bori sa tom strašnom pošasti. Italijanski sud je potvrdio da je razlog tome osiromašeni uranijum kojim su Amerikanci velikodušno nafilovali onaj deo Kosova koji je kasnije bio predat pod kontrolu italijanskim vojnicima. I evo ih – kutije sa istorijama zločina bez kazne.

Aleksić samo čeka rezultat ispitivanja državne komisije za procenu štete nanete bombardovanjem NATO i njihovih posledica, formirane prošle godine. Taj će izveštaj biti osnova za pretvaranje ovih istorija bolesti u sudske tužbe.

Goran Trivan, ministar ekologije i zaštite životne sredine Srbije: Nisam naročito siguran da će bilo ko i bilo kada odgovarati za ovo zlo. Srpski narod kao da je osuđen na to da niko i nikada ne odgovara za zločine počinjene protiv njega. I mi to veoma dobro razumemo. Ali, uprkos tom razumevanju nećemo ćutati! Klinton i Solana su ovde počinili zločine zaista epskih razmera. A mi smo samo branili svoju zemlju. I sve nam je to pripisano kao krivica. Ako je zločin braniti sopstvenu zemlju, mi ćemo i dalje ostati zločinci!

Baranov: Sjedinjene Američke Države nedavno su iskazale spremnost da odmah uvedu sankcije protiv predstavnika međunarodnog suda samo zbog namere da optuže američke vojnike za ratne zločine koje su počinili u Avganistanu. Sa jedne strane, očigledno je da bilo kakav pokušaj Srbije da, posle dvadeset godina od rata, ipak zahteva pravdu, može da se završi loše. Sa druge strane, praštati onima koji oproštaj ne traže – to se takođe ne sme. Uticaj beskonačne nepravde na srpsko društvo po svojim posledicama ništa nije lakši od uticaja osiromašenog uranijuma na stanje zdravlja nacije.

Petar Tolstoj: Želim da se vratim na tezu koju smo malopre čuli, a koja kaže da zločine NATO u bivšoj Jugoslaviji Srbi treba da oproste i ne zaborave. Može se oprostiti onome ko je postao svestan svoga greha i ko se kaje. Hrišćanski se može oprostiti pojedincu – Bilu Klintonu, Solani ili Madlen Olbrajt. Ali, oprostiti ovom kolektivnom organizmu koji je i dalje ubeđen da je u pravu – nije moguće.

Jedan srpski svetac je rekao: «Za svoga se neprijatelja moli, neprijatelje vere zaobiđi, a neprijatelje Otadžbine svoje uništavaj». Situacija u Srbiji ponovo stavlja u žižu pitanje o zločinu i kazni.

Izjave Zapada o opravdanosti agresije NATO od pre dvadeset godina, isto kao i nedavna presuda na doživotni zatvor Radovanu Karadžiću, još su jedan u nizu šamara Srbima i celoj svetskoj zajednici.

To još jednom, u nizu, ukazuje da danas, isto kao i pre dvadeset godina nemamo šta da računamo na pravdu.

Na prilogu radili: Jevgenij Baranov, Igor Kritskov i Goran Šimpraga

Prevela: Maja Tešić / Fakti.org

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. Vesko says:

    Uz saradnju Rusije!! Za Nemacke evrice. Sreder vrlo rado viden gost u Moskvi zbog toga.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *