PRVI SVETSKI RAT: Zašto je Nikolaj drugi stao u zaštitu Srbije?

PRVI SVETSKI RAT: Zašto je Nikolaj drugi stao u zaštitu Srbije?

23 jula 2014

nikolaj romanovPiše: Nebojša Malić

Nedavno je u Bosni i Hercegovini obeležena stogodišnjica atentata u Sarajevu. Sudbonosne hice Gavrila Principa, 28. juna 1914, hapsburška monarhija je iskoristila kao povod za dugo priželjkivani rat protiv Srbije. Ratni požar je potom zahvatio celu Evropu, a onda i svet.

Mnogi istoričari na Zapadu danas upiru prstom u Srbe kao glavne vinovnike. Na Principa gledaju kao na „teroristu“ i uzimajući sliku o Srbima stvorenu medijskom satanizacijom tokom protekle dve decenije kao polazište, zaključke o „velikosrpskoj pretnji“ Hapsburzima smatraju potvrđenom činjenicom, a ne proizvodom zlonamerne bečke propagande. Na to se onda nadovezuje teza da veliki deo odgovornosti u stvari snosi Rusija, jer je podrškom Srbiji učinila da austrijska „kaznena ekspedicija“ preraste u širi sukob.

Tako Heder Džouns (Heather Jones) sa Londonske ekonomske škole tvrdi da je ruska mobilizacija „prepala Nemačku, koja je preventivno objavila rat Rusiji,“ dok predavač na carigradskom Univerzitetu Koč, Šon Mekmikin (Sean McMeekin), ide još dalje:

„Bez terorističke zavere iz Beograda, Nemci i Austrijanci ne bi bili dovedeni pred ovaj grozni izbor. Civilno rukovodstvo u Berlinu i Beču pokušalo je da ograniči sukob na Balkan. Odlukom Rusije da austro-srpski sukob pretvori u evropski – posle sopstvenog ‘blanko čeka’ iz Pariza – rat je postao evropski, a ulaskom Britanije, svetski. Mobilizaciju je prva sprovela Rusija, a ne Nemačka.“

Ovakve interpretacije opstaju uprkos obilju dokaza da su Berlin i Beč itekako pretpostavljali da će Rusija da zarati u zaštitu Srbije – s tim da je Austro-Ugarska očekivala da je Nemci štite od Rusa dok traje operacija uništavanja Srbije, dok su Nemci očekivali da ih Austro-Ugari štite od Rusa dok traje napad na Francusku.

Pred carom Nikolajem II tog jula 1914. stajao je težak izbor. Samo deset godina ranije, Rusija je pretrpela katastrofalan poraz u ratu sa Japanom, izgubivši skoro celu mornaricu i zonu uticaja na dalekom Istoku. Revolucija 1905. je uzdrmala stubove države i društva. Reforme koje je sproveo premijer Stolipin presečene su njegovim ubistvom 1911. Iako se Rusija ubrzano razvijala i oporavljala, nije ni izdaleka bila spremna za opšti rat. Zašto je onda Nikolaj II stao u zaštitu Srbije?

Zato što drugačije nije mogao, čak i da je hteo.

Rusija je podržavala Srbe od samog početka njihove borbe za oslobođenje 1804. Istina, 1878 je ta podrška preusmerena na Bugare, ali je ruski uticaj u Bugarskoj umnogome neutralisan postavljanjem nemačke dinastije na vlast u Sofiji. Bugari su se pokazali verolomni 1913, kada su pogazili sporazum o savezništvu čiji je arbitar bio upravo ruski car, i mučki napali Srbiju na nagovor Austrije.

Oktobra 1908, koristeći rusku slabost posle rata sa Japanom, Austro-Ugarska je anektirala Bosnu i Hercegovinu, turske pokrajine koje je 30 godina ranije okupirala radi „zavođenja reda“ po mandatu dobijenom na Berlinskom kongresu. Kada se Srbija pokušala da se usprotivi aneksiji – pošto su u Bosni i Hercegovini većinu stanovništva činili pravoslavni Srbi – Austrija je zapretila ratom i dobila podršku Nemačke.

Nespremna na sukob, Rusija je priznala svršeni čin, a Austrija i Britanija su primorale Srbiju da učini isto. Mada objektivno mudar državnički potez, ostavljanje Srbije na cedilu tokom aneksacione krize ostavilo je gorak ukus u ruskoj javnosti. Takvo nešto nije se moglo ponoviti. To je bilo jasno i Beču i Berlinu.

Bosna i Hercegovina su na kraju bile klica austrijske propasti. Austrijsko „zavođenje reda“ ispalo je samo zamena gospodara iz Stambola gospodarom iz Beča; na privilegije i namete muslimanskih feudalaca dodati su nameti za izdržavanje privilegovane katoličke birokratije. Za to vreme, većinsko srpsko stanovništvo ostalo je potlačeno i obespravljeno. Srpska omladina u Bosni i Hercegovini, shvativši da je zakon sile trijumfovao nad silom zakona, počela je pobunu: stvoren je pokret „Mlada Bosna,“ koji se zalagao za rušenje Austro-Ugarske i ujedinjenje svih južnih Slovena oko Srbije. Desetak Mladobosanaca je 28. juna 1914. čekalo priliku za atentat na nadvojvodu Franca Ferdinanda u Sarajevu; Nedeljko Čabrinović je promašio. Gavrilo Princip nije.

Austrougarski dvor jedva je dočekao povod za napad na Srbiju, čije je dalje postojanje smatrao za pretnju opstanku carevine. Drski i neprihvatljivi ultimatum upućen Beogradu zapanjio je diplomatske krugove širom sveta.

U telegramu upućenom kajzeru Vilhelmu 29. jula 1914, car Nikolaj piše:

„Sramotan rat objavljen je slabašnoj zemlji. U Rusiji vlada ogromno ogorčenje, koje lično sasvim delim. Predviđam da ću vrlo brzo morati da podlegnem ogromnom pritisku i pribegnem ekstremnim merama koje će dovesti do rata. Da bismo izbegli katastrofu evropskog rata, molim te u ime našeg starog prijateljstva da učiniš šta god možeš da sprečiš tvoje saveznike da ne preteraju.“

Teoretski, bilo je moguće da Rusija ponovo prepusti Srbe na milost i nemilost Austriji i Nemačkoj, složi se sa austrijskom propagandom da su Princip i Mladobosanci bili „teroristi i ubice“ u službi Beograda, i ne ulazi u rat protiv Beča i Berlina. Ali iako je Nikolaj II bio samodržac imenom, u stvarnosti je itekako morao da uzima u obzir raspoloženje naroda.

Zli jezici će reći da je Rusija platila ogromnu cenu za podršku „teroristima“: car je u februaru 1917. bio prinuđen na abdikaciju, da bi u jesen iste godine Lenjin i boljševici oborili prelaznu vladu Aleksandra Kerenskog. Ali umesto „mira, hleba i zemlje“ koje su im obećavali komunisti, Rusi su dobili glad, još četiri godine surovog građanskog rata, i ponižavajuću kapitulaciju u Brest-Litovsku – koja je doduše kasnije poništena, ali su na nekadašnjoj teritoriji carske Rusije stvorene Poljska, Latvija, Litvanija, Estonija i Finska. U julu 1918, nepune četiri godine posle odluke da pomogne Srbiji, cara Nikolaja sa celokupnom porodicom ubili su komunisti.

Oni isti zapadni istoričari koji krive Rusiju što je podržala „terorističke“ Srbe uzimaju zdravo za gotovo da je Britanija „morala“ da objavi rat Nemačkoj zbog povrede neutralnosti Belgije, iako za London to niti je bio egzistencijalni izbor niti pitanje morala, već čisti interes da se spreči bilo čija hegemonija na evropskom kontinentu. Tek je 2000. godine istoričar Nil Ferguson osporio britanski izbor da se stupi u rat, ali je to pravdao argumentom da nemačka hegemonija u Evropi i ne bi bila toliko loša! Možda bi to bilo tačno za Engleze; niko nije imao planove da ih fizički istrebi, kao što je Austrija nameravala da učini sa Srbima.

Činjenica koja izmiče zapadnim posmatračima – sklonim da sve sagledavaju sa stanovišta interesa i profita – je da poslednji krunisani Romanov nije odlučio da stane i odbranu Srba iz koristoljublja ili državnih interesa, već zato što je to bilo moralno ispravno.

Iz istih razloga, kralj Aleksandar je posle ruskog građanskog rata pružio utočište anti-boljševičkim izbeglicama. Time je na sebe i na Srbe navukao mržnju Kominterne, koja je za rezultat imala njegovo ubistvo u Marseju 1934, a kasnije komadanje Srba unutar Jugoslavije uspostavljene 1945. Posledice toga traju i do danas.

Tačno stotinu godina od tog sudbonosnog jula, horda rusomrzaca čije je seme posejala Austro-Ugarska kidiše na narod koji je jezički, verski i kulturno deo ruske civilizacije. Opet se čuju kako pretnje istrebljenjem, tako i pozivi u pomoć. Za to vreme London i Vašington – isto kao nekada Berlin i Beč – lažno optužuju Rusiju za „agresiju“. Bez sumnje u Kremlju pažljivo analiziraju svaki mogući i nemogući izbor u ovoj situaciji. U kojoj meri pritom imaju na umu neočekivane posledice sudbonosne odluke cara Nikolaja, možemo samo da nagađamo.

(Fondsk.ru)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *