Психологија Еврофанатизма

Psihologija Evrofanatizma

18 oktobra 2016

Milos Dojcinovic 34

Piše: Miloš Dojčinović

Kada se globalna stvarnost iz bipolarnosti (Amerika i Sovjetski savez) pretvori u opštu homogenizaciju represivno nametnutih moralnih standarda i načina funkcionisanja sistema (svetski kapitalizam), dolazimo do apatije prve napomenute, budući da nema više mesta za “onu drugu stranu“ koja koliko toliko nudi neki vid (makar prividne) alternative (vidljivog neprijatelja).

Tako je mala, malecka, Srbija ili da se geopolitički, hiruški precizno izrazim, banana republika, pohrlila ka “svetlijoj budućnosti“ koja je obećavala med i mleko a koja je na kraju završila propašću svega institucionalnog kako na lokalnom tako i na državnom i među-državnom nivou. Vaistinu je Srbija samo jedna puka periferija na baštini svetskog nazovi ga kapitalizma koji je vrlo vešto infiltrirao svoje prikrivene mehanizme pretvaranja svake individue u asocijalnu, beskrupuloznu i pohlepnu osobu, potpuno odvojenu od društvenog kolektiviteta iliti radnog budući da nam je fakat iste te fabrike razorio i uništio po svim “demokratskim“ načelima i principima porobljavanja čitave jedne nacije.

Mnogi su pronašli uhlebljenje u autošovinističkoj klaustrofobiji  budući da su vrlo dobro znali kakve se sve mahinacije sprovode pa saradnja sa okupatorom koliko toliko i nije loša, samo u slučaju da se sačuva svoj vlastiti interes. Srbija diše na škrge, na identičan način kao kada upecate ribu na slatkorečivu udicu zatim je odbacite na površinu, gde se ona jadna tetura pokušavajući da se vrati u svoj prirodni ambijent.

Tako da, ljudi koji sebe proglašavaju nezavisnim institucijama, prikrivaju sopstveni portret, zavistan od onog centra moći koji ne samo da je sebi dao oduška da se meša u prekrajanje  unutar-državnih teritorijalnih granica naše otadžbine već i da besumično ulaže sopstveni ilegalno stečeni kapital u različite akcije sa prenaglašenim imperativom srbofobije. Shvatljivo je da Američki tajkuni imaju ogromne zalihe federalnih rezervi te se razbacuju na stotine različitih  nevladinih organizacija (čuj nevladinih a infuziju primaju od zapadnih vlada) koje da se vratimo na započeto, te novce, čekove ili druga pokrića zloupotrebljavaju za lične svrhe u promociji nečeg što se kliče “Evropejstvo“ ili psihijatrijski-dijagnozirano F-evrofanatizam.

Bolest je ta ne samo neurološka već i virus koji može u potpunosti da zarazi one koji su u teškoj materijalnoj egzistenciji pa od neprimeta sunca od rane zore, pokušavaju da se očajnički prigrle za nešto što ih naravno neće svrstati u svoje redove i što im neće povratiti  građansku moć za kojom žude.

Strašno je kada čovek vidi, da na protestima zbog rušenja tri nelegalno sagrađene šupe se skupi nekoliko hiljada ljudi, dok se za potapanje svetinje Valjevske gračanice jedva skupi par stotina ljudi. Kako svi ti građani, da ne kažem konfuzni pojedinci, ne shvataju da neće pomirisati ni prebijenu forintu a kamoli zelenbaški dolar ili nešto više od toga. Dakle njima svima je tradicija nešto što sputava njihovu orijentalnu inteligenciju iako ponekad zaboravljaju da njihova jednoumnost više podseća na staru komunističku doktrinu a ne demokratsku vrlinu na koju insistiraju. Svako ko drukčije misli od njih, on je zapravo takav i takav, da ne konkretizujem previše. Dakle površnost kao takva i takva je i dovela do toga da ljudi ulaze u nešto glavom bez obzira. Bez prethodne kritičke misli sveobuhvatne situacije.

Psihologija narodne mase, ako se uopšte može reći narodne, budući da oni žele da se isključivo nazivaju “građanske“ je u potpunosti napravila komparaciju sa onim što savremeni kapitalizam pruža  – a to nije družba, to nije moral niti duhovnost već onaj sušti iliti najodvratniji materijalizam. Oni misle da su ljudska prava stvarna pojava a ne apstraktni pojam. Oni misle da je ljudsko pravo šetati se go i tako se izboriti za to nešto, ne shvatajući da je osnovno merilo ljudskog prava svakog pojedinca unutar društvene celine, pravo na platu kao osnovni vid podmirenja njegove životne egzistencije (podvuči crtu- teške svakodnevnice). Zato je kapitalističkim moćnicima, ekonomskim ubicama koje su plaćenje iz ko zna kakvih i kojih tajnih službi, najveća smetnja radnička klasa. Ona je nešto, što te krvopije shvataju kao mašine za pravljenje njihovog beskrupuloznog kapitala odnosno profita.

Sa druge strane vraćamo se na početak, ne zna se više ko koga, ali zna se da nema druge alternative, u novac mi verujemo, to vam je najnovija religija. Razbiti kolektiv, napraviti hrpe zombija. Neki se u to još uvek nadaju i na kraju i udele glasove tim takvima koji to propagiraju. Veruju u Evropu koja se raspada, ne samo zbog klerofašizma koji narasta poput kvasca i koji gaji otvorenu ksenofobiju prema svima (pre svega istočnjacima) već i zbog silne birokratije koja guši svaku evropsku državu ponaosob.

Evro- fanatici ne veruju u ideju autentičnosti i čuvanja tradicije svake nacije unutar svoje autohtone države. To je za njih, srljanje u nacionalizam ali kada bi oni takvi kao moralne gromade ukapirali da vojna intervencija na zemlje udaljene nekoliko desetina hiljada kolimetara nije samo nacionalizam već puki fašizam, onda bi im  san pukao kao naduvani balon.

Ljudska prava su im svakodnevna politička opsesija, ne shvatajući da je sve zapravo pravo kapitala a ovo prethodno je zapravo sredstvo za ostvarenje ovog drugog. Niko nikog u svetu ne voli i svako gleda sopstveni interes, ne budi šuplje glave i monotono glup, ne veruj previše nekom jer će on da te prevari što si takav. A i ima pravo, možemu se. Ne zadužuj se kod svetskih zelenaša, na isti način kako te je u davnina roditelj učio da se ne družiš sa sumnjivim osobama.

Biti zaljubljen u Evropu, znači bidi beskrupulozno pohlepan, biti nedruštven i potkupljiv, pa zar celokupni globalizam tako ne funkcioniše? Sloboda govora je nešto, što zapravo ne postoji i što je imaginarno jer u našem nazovimo ga sistemu je demokratija svedena odlaskom na glasanje. Tu se sfera uticaja svake nepošteđene individue gubi. Demokratija se zapravo meri uticajem svakog pojedinca na sferu kulturnog i društvenog života ali ona ne samo da je kod nas uskraćena već je i do te mere diskreditovana da i samo pomišljanje na glasanje gubi svaku svrhu. To što imaš pravo da na ulici govoriš za nekog nešto, neće ti hleba doneti.

Da li je ideja humanog kapitalizma moguća, sa jakim socijalnim programom koji prethodno obrazloženi kapital tako strasno mrzi, pokazaće budućnost ako se svet barem nekad oslobodi iz kandži bankarskog sistema.

Jer svet u kojem živimo tako je nepoznat prilično naivnim evropejcima, građanima “svih moralnih vrlina i osobina“. Svet je takav da jači gazi sitnijeg. Koje jači na tržištu taj vrši monopol nad drugim, država je od monopoliste plaćena da se ne meša i da ćuti i ekonomski darvinizam može da se sprovodi.

To je ta Rubikova kocka, koja bi trebala da se reši. Koja treba da upere prst na nevidljivog neprijatelja. Ko je on, koje su mu stvarne namere i šta on želi učiniti sa ostatkom civilizacije. Da li im želi pružiti medije sa bombastičnim naslovima bez poente u tekstu kao neki vid prividne anestezije ili prikrivanja onoga što se uistinu čini. Da li mu želi pružiti potrošačku korpu kao merilo demonstracije sopstvene moći?

Ne želi mu zapravo pružiti ništa, osim da od njega izvuče sopstvenu korist. Svetom ne vlada pravda već pravo. A šta je pravo to odlučuju oni odozgo.
Jer je fakat pravo moć u rukama jačeg.

A svako ko se od manjih i potlačenih suprostavi njihovoj moći, zna se vrlo dobro kako prolazi.

(Vaseljenska)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *