ПУЦА ШИПТАРСКИ ПЛАН

PUCA ŠIPTARSKI PLAN

9 decembra 2018

Novac u diplomatiji može da pomogne, ali ne igra presudnu ulogu. Ono što je važnije je politička odluka i politički stav. Kosovski Albanci mogu da lobiraju, ali lobiranje podrazumeva borbu argumenata, a primer Interpola pokazuje da argumenti mogu da budu jači od novca.

Opšte je poznata činjenica da kosovski Albanci koriste usluge vašingtonskih lobističkih kuća još od osamdesetih godina prošlog veka kako bi promovisali svoje interese. Stoga i ne bi trebalo da začudi izjava srpskog predsednika Aleksandra Vučića da je Hašim Tači kupio svoja mesta na obeležavanju stogodišnjice Dana primirja i na sahrani bivšeg američkog predsednika Džordža Buša Starijeg.



O tome da politička elita kosovskih Albanaca ne žali novce za plaćanje lobista u Vašingtonu govori i podatak da su prištinske institucije lobističkoj kući „Balard partners“ u prošloj godini isplatile više od milion evra. Sa tom kućom privremene kosovske institucije imaju ugovor od prošle godine.

Na spisku zagovornika kosovske nezavisnosti u Vašingtonu, zahvaljujući dugotrajnom lobiranju, nalaze se mnoga zvučna imena američkog političkog života. Prvo na tom spisku je ime nekadašnjeg uticajnog republikanskog senatora i predsedničkog kandidata Boba Dola.

Trenutno za najzagriženijeg i najagilnijeg promotera kosovske nezavisnosti na Kapitol Hilu važi kongresmen Eliot Engel, najozbiljniji kandidat za predsedavajućeg Odbora Predstavničkog doma za spoljne poslove. I sam Engel napominje kako je kruna njegovog političkog rada promovisanje američko-kosovskih odnosa.

Kada se pogledaju sve lobističke aktivnosti kosovskih Albanaca, stiče se utisak da je novcem moguće kupiti državu, da novac uložen na pravi način i u pravo vreme donosi rezultat u vidu nezavisnosti, da je dovoljno samo pitati: „Pošto?“, dobiti odgovor i, posle nekog vremena i isplate ugovorene sume, država je vaša.

Međutim, prema rečima nekadašnjeg jugoslovenskog diplomate Zorana Milivojevića, nije novac taj koji igra odlučujuću ulogu u diplomatskim igrama oko priznavanja nečije nezavisnosti.

Na primeru Kosova i toga gde je Hašim Tači sedeo u Parizu i Vašingtonu, Milivojević plastično objašnjava da je bez političkog stava i političke odluke novac nedelotvoran. Politika, a ne novac, delotvorna je u diplomatiji i političkim situacijama u kakvoj se Tači našao u Parizu i Vašingtonu, kaže on.

„Ako već govorimo o učešću Tačija u Parizu ili na Bušovoj sahrani, tu je, pre svega, politička pozadina i politička osnova u prvom planu. Vi možete, na osnovu političke pozadine i političkog konteksta parama da to samo malo pojačate. Dakle, ako je reč o sedenju, da sedite nešto bliže nego što bi sedeli, ali je politička odluka da vi budete tu gde ste“, objašnjava Milivojević.

Tome gde će Tači sedeti prethodi politička odluka i politički stav, prvo, da bude pozvan, drugo, da bude prisutan u svojstvu u kojem je pozvan, i treće, da prisutan u blizini najvećih državnika sveta, dodaje on.

„Ne možete parama obezbediti tako nešto ukoliko ne postoje političke pretpostavke. Da oni nisu hteli da uvaže Kosovo kao državu, da njega pozovu kao predsednika, da on već nije politički aktuelan u tom svojstvu, ne bi se to moglo kupiti parama na neviđeno, bez političke podloge i političke osnove“, kategoričan je Milivojević.

Slično razmišlja i predsednik Udruženja lobista Srbije Nenad Vuković. Novac igra određenu ulogu i u diplomatiji, i u lobiranju, kaže on, ali sa jednim velikim „ali“.

„Svi ti paketi koje nude velike lobističke kuće, ali i individualni lobisti, bilo da su registrovani ili ne, uvek podrazumevaju kontakt sa važnim zvaničnicima i to predstavlja demonstraciju uticaja i moći, kako tih lobista, tako i agende za koju se zalažu. Ali kod lobiranja se uvek radi o borbi argumenata dve strane. Na primer, u priči oko Interpola videli smo da argumenti mogu da odnesu pobedu nad velikim uloženim novcem, ali smatram da treba biti prisutan i na lobističkom tržištu“, kaže on.

A kada uporedimo prisustvo Srbije i kosovskih Albanaca na lobističkom tržištu, zapazićemo da su kosovski Albanci na njemu daleko prisutniji, pogotovo u Vašingtonu.

Pokušaji da se unajmi neka lobistička kuća koja bi zastupala srpske interese bili su sporadični i kratkoročni. Prvi srpski pokušaj da lobiranjem utiče na političare dogodio se početkom devedesetih godina prošlog veka u Velikoj Britaniji. Tada su, navodno, srpske vlasti platile oko 100.000 funti jednoj londonskoj PR agenciji kako bi uticala na Vladu tadašnjeg britanskog premijera Džona Mejdžora da promeni stav prema Republici Srpskoj.

Posle toga, srpske vlasti nisu imale kontakta sa lobiranjem do petooktobarskih promena, od kada se stalno govori o potrebi za angažovanjem lobističkih kuća, ali lobiranje u korist Srbije nikada nije rađeno kontinuirano i sa uspehom.

Vuković, po profesiji advokat, kaže da praksa pokazuje da se onaj ko je u pravu po običaju najslabije brani.

„U ovom slučaju, mi smo mislili da će istorijska istina i pravni argumenti, po prirodi stvari, odneti prevagu. I tu smo bili u zabludi. Drugo, u prošlosti nismo na vreme prepoznali značaj lobiranja kao presudnog faktora kada se radi o uticaju na donosioce odluka. Tačno je da su se Albanci tome potpuno posvetili i naravno da im iskustvo koje imaju i veze koje su izgradili daju odrešenu prednost, pogotovo što oni od donosilaca odluka često prave svoje konsultante, a vrlo često i akcionare u svojoj privredi“, kaže Vuković.

Iako je Srbija zakasnila da se uključi u trku lobiranja, nije kasno da joj se priključi i sada, smatra Vuković. Primer pokušaja da se Kosovo priključi Interpolu upravo to i pokazuje, zaključuje on.

(Sputnjik)

KOMENTARI



5 komentara

  1. Vrana says:

    A novac za lobiranje je od prodatih srpskih organa.

  2. Zoran says:

    Nisu oni Siptarima pravili drzavu jer ih Siptari placali, nego sto njiam to odgovaralo. I mozes ti njih d aplacas koliko hoces, ako to njiam ne id eu korist, oni nece d arade. Ali ako im ide u korist, onda MORAS da ih platis, da ti oni KAO zavrse posao. Sada je doslo vreme da im ne id eu korist d apriznaju Kosovo i ceka se.

  3. padre says:

    Ala se ovaj natrabunjao!Da ne bi neko pomislio, da su pare važne, važnije je poštenje i istinoljubivost, zato oni bez para tako lepo žive i čeka jih mesto u raju!

    • Hruscov says:

      Para vrti gde burgija nece. Bilo i ostalo. Ispadose pametniji sipci, a nasi samo u svoje dzepove trpaju i nadaju se prosvetlenju.

  4. Ivan Grozni says:

    Mi Srbi uvek stignemo na vasar kas se satra razmontirala. Siptarima je lako davati tudju (srpsku) imovinu raznim belosvetskim hohstaplerima.Kusneru,Olbrajtovoj... Nisu dali od svojega. Druga stvar kod nas je sve TAJNA. Niko u svetu ne zna sta mi Srbi stvarno hocemo. Nasi politicari ne mogu da naprave plan, zacrtaju srpske interese i takve pretstave svetu kako bi svet znao sta su nasi planovi i interesi. Mi smo vecito u nekoj defanzivi braneci se od svega i svacega. Zasto kukamo kad neko hoce da pravi veliku drzavu. Zasto nasa diplomatija sedi na rukama i ne pravi nista. Nasem politickom vrhu je vazniji rajting od ocuvanja celovitosti zemlje. Uzmite ogledalo pa pogledajte kakvi smo svi skupa. Vode nas ne pismeni keramicari,kafedzije soferi. Dali su oni dorasli da sagledaju svet koji se menja iz dana u dan? Sigurno da nisu. Silikonske plavuse "savetnice"pojedinih politicara umisljaju da stvarno nekog savetuju a u stvari su panorama za konferencije za stampu. Sa ovakvim odnosom prema drzavi i svetu necemo daleko stici.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *