Пудла српских тајкуна

Pudla srpskih tajkuna

13 februara 2019

Piše: Filip Rodić

Omiljena pudla srpskih tajkuna koja im piše divne romansirane biografije praveći od njih altruističke vizionare, novinar Miša Brkić, gaji u sebi patološku mržnju prema svemu što nije u skladu s njegovim liberalnokapitalističkim i proimperijalističkim svetonazorom. Njegov bivši gazda iz Presa, koji ga očito i dalje drži na kratkom lancu, Miroslav Mišković mu je, na primer, neuporedivo bolji od Srbije, zemlje koju bi trebalo da smatra svojom. U najboljem maniru „kućnog crnje“ (termin nastao u vreme ropstva u SAD kojim su crnački robovi nazivali svoju sabraću koja su se zarad malo lagodnijeg života bezrezervno stavljala u službu gospodara i kinjila ostale robove), Brkić nam piše da se u razlici između njegovog gazde i njegove zemlje nalazi „vododelnica civilizacije“. Mišković ima viziju, Srbija ne.

Sav jad i beda (i moralni i materijalni) Srbije vidljivi su u, kako kaže, „‘principijelnoj’ podršci prema socijalističkom dikatoru“ Nikolasu Maduru, kojeg ironično naziva „našim prijateljem“. Srbija je, prema njegovim rečima, „pokazala svoju prirodu“ i „prokockala još jednu civilizacijsku šansu“ da se priznavanjem samoproglašenog predsednika u Venecueli Huana Gvaida svrsta uz „sav demokratski svet“. Srbija je ta koja je zatucana i nemoralna, ne vlast u Srbiji.

U najboljem duhu propagandnog servisa američke vlade (jasno je čime je zaslužio da im bude dugogodišnji dopisnik), Brkić u tekstu o Srbiji i Maduru iznosi niz poluistina, pokazujući da cilj teksta nije upoznavanje čitaoca sa činjenicama, nego čista propaganda sa izlivima besa (Brkić bi rekao „fekalija“) i kvazielitizma. U startu nam Brkić poručuje da se solidarišemo sa „diktatorom koji je upropastio i doveo do prosjačkog štapa petu svetsku naftnu silu i jednu od najprosperitetnijih država sveta“. Iako nije jasno po kom je to osnovu Venecuela peta, pošto je po priznatim zalihama nafte prva, a po proizvodnji 15, zanimljivo pitanje je kada je to bila najprosperitetnija. Za vreme Madurovog prethodnika i mentora Uga Čaveza, koji je životni standard u ovoj zemlji podigao na najviši nivo u istoriji. Ekonomski problemi s kojima se Karakas danas suočava nastali su, međutim, još u njegovo vreme, pa je bio primoran da 2010. proglasi „ekonomski rat“. Zna se s kim i zna se zbog čega – nelegalno uvedenih sankcija (prve od 2008) uparenih sa drugim merama usmerenim na podrivanje privrede i zemlje, uključujući i podršku državnim udarima (2002).

Brkić nam tendenciozno zamera da smo se svrstali uz „diktatorske režime“ koji ne osuđuju Madura, dok su blistava svetla demokratije na drugoj strani. Zaboravlja da napomene da podršku samoproglašenom Gvaidu nisu pružile ni nedvosmisleno demokratske zemlje poput Norveške, Italije, Grčke ili Meksika, dok ga, na primer, podržava ne samo Francuz Emanuel Makron, koji se brutalno obračunava sa sopstvenim narodom, nego i Haiti, gde je u demonstracijama pre neki dan, na 33-godišnjicu uvođenja demokratije, ubijeno desetak ljudi. (Bivši diktator Žan-Klod Duvalije 1986. je evakuisan avionom američkog ratnog vazduhoplovstva.) Sledi niz klasičnih Si-En-En/Glas Amerike optužbi, poput „vlada državom uz pomoć gladi i smrti“, dok „uživa da ga slikaju kako ždere najbolje bifteke u najskupljim svetskim restoranima“ i „ubija decu“. Još samo da siluje i baci sarin.

Najapsurdnija je, s obzirom na to da dolazi iz usta tajkunske pudle, optužba da se Maduro „okružio secikesama državne blagajne s kojima zajedno iz siromašne Venecuele iznosi novac na privatne račune u inostranstvu“. Ili ona o „baškarenju ćerki“ Uga Čaveza teških četiri milijarde ukradenih dolara. To je „informacija“ koju je pre četiri godine lansirao dnevnik „Dijario las Amerikas“ iz Majamija, namenjen uglavnom kubanskim emigrantima, po kojem je verovatno i Zaliv svinja bio humanitarna organizacija, a Pinoče altruista i vizionar po Brkićevom ukusu. Čudno je kako Brkić, kao bivši glavni i odgovorni urednik istinoljubivog „Presa“, ne zna kako tabloidi imaju opušten odnos prema činjenicama.

Kruna je, ipak, prezir s kojim Brkić navodi da je Maduro radnu karijeru započeo kao vozač autobusa. Kakav kvazielitizam! Da li su po Brkiću vozači autobusa neka niža bića? Misli li on da je kao novinar nešto bolji čovek od vozača autobusa? Kladili bismo se da su 98 odsto vozača GSP časniji i kvalitetniji ljudi od njega, utoliko pre što ga ovakav stav svrstava u opasnu grupu socijal-darvinista.

(Novosti)

KOMENTARI



2 komentara

  1. Kulak says:

    Filip Rodić zna znanje.Svaka čast.Hrabar čovek.

    • Cp6a says:

      Zna, al' je i dvaput pogrešio: nazvao je jednu najobičniju džukelu pudlom i dao joj na značaju pišući o njoj. U mojoj okolini, ako se slučajno zadesi hulja i džukela sa takvom pričom za maloumnike, biva otvoreno tretirana kao džukela. Nema tu više tolerancije, previše je prema takvima bila.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *