Putin se nikada neće odreći prava Rusije na Ukrajinu

Putin se nikada neće odreći prava Rusije na Ukrajinu

28 juna 2014

Putin meets with government membersPiše: Petar Akopov

Odustajanje Vladimira Putina od mogućnosti da pošalje rusku armiju na teritoriju Ukrajine potpuno očekivano je izazvao još jedan izliv besa onog dela ruske javnosti koji brine zbog događaja na istorijskom delu Rusije. Ponovo se čuje: „Novorosiju ponovo puštaju niz vodu!”. A suštinski, odluka je doneta iz sasvim drugih pobuda.

Sastanak održan u Donjecku između predstavnika Ukrajine, Rusije, OEBS-a, Donjecke i Luganske republike završen je dogovorom da se privremeno prekine vatra – do 27. juna. I već u utorak ujutro, uoči odlaska u Beč, predsednik Rusije obratio se Savetu Federacije sa molbom da ukine odluku kojom se vrhovnom komandantu daje pravo da uputi rusku armiju na teritoriju Ukrajine. U Kremlju su objasnili da je to „u cilju normalizacije prilika i rešavanja situacije u istočnim regionima Ukrajine, kao i u vezi sa početkom trilateralnih pregovora o ovom pitanju”.

„Moje pismo je podrazumevalo da moja molba bude vezana za događaje na Krimu. Iskoristili smo naše oružane jedinice da bismo garantovali plebiscit Krimljana. Hvala Bogu što ruska vojska nije bila upotrebljena na Krimu” – izjavio je Vladimir Putin na pres konferenciji u Beču.

Ukidanje odluke o upotrebi armije koja je bila na snazi četiri meseca postaje nova etapa u borbi Rusije za Ukrajinu – isto onako kao i pokušaj da se organizuju mirni pregovori između Kijeva i Donjecka. Mirovni plan Putina može u svakom trenutku da propadne – ali to ne znači da u njegovo ostvarenje ne treba uložiti napore. Šta je njegova suština?

U regulisanju ukrajinske krize treba lišiti SAD mogućnosti da se utvrde u Ukrajini i da je pretvore u antiruski poligon.

Građanski rat u Ukrajini posledica je dolaska na vlasti proameričkih snaga u februaru ove godine, snaga koje su usmerene na brzo i bespovratno odvajanje Ukrajine od Rusije i njenu atlantizaciju.

Sva dejstva Putina posle 22. februara, kada je svrgnut predsednik Janukovič, posvećena su upravo rešavanju tog zadatka.

Dozvola da upotrebi armiju data mu je 1. marta, samo nekoliko dana pre nego što je postalo izvesno da se Krim odvaja od Ukrajine (to jest ona je bila neophodna i za slučaj ako bi odlazak Krima izazvao oružani otpor ukrajinske armije u kome bi neophodno bilo uplitanje ruske vojske).

Pripajanje Krima bio je samo segment borbe za Ukrajinu. Ono je jasno prodemonstriralo Zapadu da Rusije neće ćutke posmatrati otimanje dela ruskog sveta koji je zbog tragične slučajnosti 1991. godine ostao podeljen.

U početku su SAD i Evropa bile ubeđene da je zapadni vektor ukrajinskog puta, zbog pojave novih vlasti u Kijevu, garantovan. Potom je njihov optimizam – nakon pripajanja Krima i damoklovog mača koji je visio u vidu ruske armije – suštinski splasnuo. Štaviše, Zapad je jednodušno priznao da zbog Ukrajine neće ratovati sa Rusijom i da Kijevu neće pružati bilo kakvu ozbiljnu vojnu pomoć.

Ali, Moskva i nije želela da ratuje protiv Ukrajine. Mi smo želeli da izdejstvujemo promenu kursa u Kijevu bez vojne intervencije i bez toga da, na radost anglosaksonskih geopolitičara, ratujemo protiv Rusa koji se nalaze sa druge strane granice.

To je moguće bilo učiniti samo pritiskom sile – koristeći sve njene forme. Vojnu, ekonomsku, političku i informativnu.

Ukrajinska politička elita mora postati svesna da nastavak prozapadne politike po svaku cenu, može dovesti do raspada zemlje – poslednja četiri meseca gotovo da su je naterala da prizna ovu činjenicu.

Ustanak u Novorosiji i prisajedinjenje Krima bio je odgovor na nasilni dolazak na vlast u Kijevu prozapadnih snaga.

Razmere otpora na Istoku Ukrajine u početku su bile nedovoljne za organizovanje drugog, alternativnog centra vlasti i stvaranja u hodu druge, proruske Ukrajine (ali svima je poznato da se Rusi teško pokreću).

Lokalne vlasti su bile slabe i oslonjene na tajkune, a represije iz Kijeva su bile u stanju da uguše započeto previranje. Samo nezvanična podrška iz Rusije pomogla je novom proruskom, antitajkunskom pokretu u Donjecku i Lugansku da ojača i počne realni otpor.

Glupo je govoriti da se Rusija meša ili veštački provocira ustanak. Ruski narod se ne može podeliti veštačkom granicom, isto kao što je nemoguće odustati od pomoći braći nad kojom se nadvila potencijalna pretnja čije razmere oni do kraja nisu svesni i brzo organizovati otpor koji oni sami nisu mogli.

Nezvanična pomoć Rusije u poslednja tri meseca je samo narastala i dovela do toga da su branioci i dobrovoljci odoleli napadima ukrajinske armije. Samo priznanje da je gotovo nemoguće ugušiti ustanak i da je potrebno voditi pregovore – to je upravo ono što je Rusija u poslednja dva meseca zahtevala od Kijeva i Zapada. A pravo da se upotrebi armija bilo je jedan od važnih argumenata koji su potkrepljivali naše zahteve.

Zašto Putin nije iskoristio tu mogućnost objašnjavaju tri razloga.

Prvo, osnažen je otpor na Istoku Ukrajine. Sada on igra tu ključnu ulogu koja ne pušta Ukrajinu na Zapad – zbog čega jednostavno nije potrebno koristiti regularnu armiju. Rusija je faktički uputila armiju u Ukrajinu, armiju otpora – tačnije, uveo ju je ruski narod od koga nema nikakvih razloga odvajati Putina.

Drugo, slanjem regularne vojske bilo bi nemoguće uništiti zapadni front koji SAD grade protiv nas. Demonstriranjem želje da se dogovori o budućnosti Ukrajine za pregovaračkim stolom, Rusija jača one snage u Evropi koje sve ove mesece odolevaju pritisku anglosaksonaca koji zahtevaju da se osnaže sankcije i faktički prekinu veze sa Rusijom.

Vraćanje Ukrajine u našu orbitu mora se odigrati bez kidanja veza sa Evropom – štaviše, ono može biti instrument koji će omogućiti da oslabimo vezanost EU za SAD, što u potpunosti odgovara našim nacionalnim interesima.

Treće i najvažnije, slanje vojske na teritoriju Donjecke i Luganske republike trenutno ne rešava glavno pitanje za Rusiju: šta činiti sa ostatkom Ukrajine?

Da se radi samo o pripajanju DNR i LNR Rusiji (ili o njihovoj kvazi nezavisnosti) onda bi vojska odavno već bila na granici sa Dnjepropetrovskom oblašću: jer, i Putinu takođe teško pada bombardovanje Slavjanska. Međutim, to bi značilo faktičku podelu Ukrajine i gubljenje šanse na njeno preformatizovanje i preorijentaciju.

Naravno da američka vojska ne bi ušla u Kijev – ali, odvajanjem Novorosije, lišili bismo sebe mogućnosti da neposredno utičemo na razvoj unutarukrajinske krize. A ona će se, kako se bude pogoršavala ekonomska situacija (već će s jeseni početi da funkcionišu norme evropskih integracija čije je prihvatanje Sergej Glazjev nazvao ekonomskih samoubistvom Ukrajine) pojačavati i unutrašnja politička borba.

U slučaju da se formalno očuva jedinstvena Ukrajina i započnu pregovori o njenom budućem ustrojstvu (faktički konfederalnom), a u svetlu krize i pada životnog standarda, sve više regiona juga i istoka vući će na stranu Novorosije. U početku ideološki, a onda i politički. Tako da će zahteve za neutralnu federalnu Ukrajinu većina ljudi u nezaležnoj (nezavisnoj – prim. prev.) doživljavati potpuno prirodno.

Naravno, glavna bitka za Ukrajinu vodiće se na geopolitičkom nivou, ali će mnogo toga zavisiti od brzine i kvaliteta procesa u samoj Ukrajini.

Okrenuti Ukrajinu prema Rusiji pomoću naše armije, na žalost, mnogo je teže nego pomoću najstrašnijeg, ali pouzdanog leka – gladi. Gladi, koju će izazvati antiruska politika njenih vladara, a na to su osuđene njena državnost i privreda.

Kombinacija sva tri faktora razlog je zašto Putin nije iskoristio odluku Saveta Federacije (gornji dom ruskog parlamenta) od 1. marta ove godine. Ali, ona je bila istorijska – od nje je počelo „rusko proleće”, počelo je okupljanje ruskog sveta i otvoren je otpor anglosaksonskom globalizmu na svim frontovima.

Ovaj otpor dobija najrazličitije forme, a koriste se najrazličitiji metodi. Sada je red na diplomatsku igru i primoravanje na pregovore.

Za pritisak na Kijev Putin će pribegavati svim trima sredstvima koja mu stoje na raspolaganju – ekonomskim (gas plus trgovina), političkim (uključujući i zainteresovanost Evrope da u Ukrajini prestane puškaranje) i najvažnije – vojnim.

Porošenko shvata da će se Novorosija, koja se trenutno nalazi u stanju strane koja se brani, u slučaju da Kijev nastavi vojnu operaciju, jačati daleko brže od kijevskih snaga. I da će pre ili kasnije preći u ofanzivu.

Naravno, zasada Kijev nije spreman da Donjeck prizna kao stranu u pregovorima, ali to je trenutno glavni Putinov intervalni zadatak. I, nema sumnje da će ga on ostvariti.

Najverovatnije, ne iz prvog pokušaja – isuviše je velika verovatnoća da će pregovori propasti, jer Kijev još uvek nije shvatio da nasilno rešenje krize nema perspektivu, kao što se ni SAD neće odmah pomiriti sa neuspehom da se uništi pobunjeni Istok. Ali, kada Porošenko sedne za pregovarački sto zajedno sa liderima DNR i LNR – nastupiće nova etapa bitke za Ukrajinu.

Bez obzira da li će se ta bitka voditi vojnim ili političkim sredstvima i od toga koliko će dugo trajati – Putin se nikada neće odreći prava Rusije na Ukrajinu.

Predsednik je prilikom posete Beču to samo potvrdio, izjavivši da „ćemo uvek braniti etničke Ruse i onaj deo ukrajinskog stanovništva koji se oseća delom Ruskog sveta”.

(za Fakti.org preveo: Goran Šimpraga)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *