MIROSLAV LAZANSKI: Putin više ne može da trpi udarce na planu spoljne politike i zato je u Siriji zaigrao na raketni sistem S-300

MIROSLAV LAZANSKI: Putin više ne može da trpi udarce na planu spoljne politike i zato je u Siriji zaigrao na raketni sistem S-300

1 juna 2013

miroslav-lazanski-300x258Piše: Miroslav Lazanski

Između Rusije Vladimira Putina i američko-evropskog sveta opet vlada „hladni rat”, konfrontacija koja je po nekima nestala padom Berlinskog zida, a koju je smenilo „blisko partnerstvo” Jeljcinove Rusije i Amerike. Moguća isporuka ruskih raketa S-300 Siriji pokazuje da je to partnerstvo sada samo stvar prošlosti, a možda tako nešto nikada i nije postojalo. Od rusko-američkih odnosa „status kvo plus” stigli smo, dakle, do formule „status kvo minus”. Iran, Sirija, Kosovo, američki protivraketni štit u Evropi, dešavanja unutar Rusije, jesu pitanja na kojima će Zapad morati da pokaže koliko prihvata položaj jake i samouverene Rusije, u kojoj ima sve više onih koji smatraju da SAD žele da im naškode, da raskomadaju Rusiju, ili da poljuljaju njen politički sistem. Mnogo toga spada i u domen psihologije i emocija, no stvarni vojni izazovi sa kojima se Zapad suočava u 21. veku nalaze se u Aziji. Onaj ko želi da vodi svetski rat na islamskom Orijentu, samo rasipa svoju snagu. Tu je i staro pravilo: „Nikada se ne mešaj u tuđi građanski rat”.

Najavljenom isporukom protivavionskog i protivraketnog sistema S-300 Siriji, Moskva je nesumnjivo uputila vrlo jak politički i vojni izazov EU, pa i Americi. Poučena iskustvima iz Libije, politički je pokazala da neće pustiti režim sirijskog predsednika Bašara Asada tek tako „niz vodu”, jer onaj ko isporučuje svom savezniku sistem S-300, osnovano procenjuje da taj sistem neće skoro dospeti u pogrešne ruke, inače ga verovatno ne bi ni isporučio. Na slučaju Sirije, Moskva, zapravo, upućuje poruku da je u njenoj interesnoj sferi završena era menjanja režima koji nisu po volji Zapada. Posle svega što se događalo u nedavnoj prošlosti, Rusija teško može da mirno istrpi još jedan spoljnopolitički udarac kakav bi bio nasilni odlazak režima Bašara Asada. Jer, interesna sfera Rusije u Siriji jesu ruske pomorske baze u toj zemlji, mogućnost da Rusija u Siriji instalira delove svog antiraketnog štita koji bi parirao delovima američkog antiraketnog štita u Turskoj i u Izraelu, a u korpus interesne zone Rusije u Siriji spada i sirijsko-iranski savez. Može li Rusija oko svega toga da se nagodi, ili istrguje sa Amerikom? Verovatno može, jer ako je u kubanskoj raketnoj krizi slično uradio Sovjetski Savez, onda to može danas i Rusija. Samo je pitanje šta se daje, a šta se gubi. Pošto je globalni sukob Rusije i Amerike skoro uvek sukob preko posrednika. Na rečima se ne štedi, ali kada je reč o konkretnim potezima još nema neopozivih odluka. Glavno pitanje nije da li pobeđujemo, ili gubimo. Glavno pitanje jeste da li se ovo isplati. A odgovor na njega je davno dat.

Sama najava da bi Rusija mogla da isporuči Siriji protivavionski raketni sistem S-300 podigla je tenzije između Izraela i Sirije. S obzirom na nedavne vojne incidente, i Sirija i Izrael strahuju da druga strana napravi pogrešnu procenu, čija bi posledica bio ozbiljan vojni sukob. Sirija u sadašnjoj situaciji krvavog građanskog rata ne želi rat s Izraelom, i Izrael to dobro zna. S druge strane, Izraelci nisu još sasvim sigurni koliko bi pad režima Bašara Asada doprineo bezbednosti njihove države. Istina, otvoreno svrstavanje Hezbolaha na stranu Asada izazov je za Izrael, slamanjem Sirije i Hezbolah ostaje bez uporišta. No, da li bi pobeda opozicionih sirijskih snaga dovela do ukupne promene kursa Sirije prema Izraelu? Do priznavanja Damaska da je trajno ostao bez Golana, do potpisivanja mirovnog sporazuma između Sirije i Izraela? To za sada još niko ne zna. Pretpostavljam da u interesu Izraela nije da sada otvoreno ratuje protiv Sirije, jer bi takav scenario samo ojačao poziciju Asada među mnogim arapskim režimima.

U proteklih osam godina Sirija je nabavila veliku količinu modernog ruskog oružja, od protivoklopnog do protivavionskog. Područje oko Damaska postalo je najveća izložba ruskog protivavionskog oružja u svetu, ali izraelski borbeni avioni pronalaze „rupe” u radarskoj mreži sirijske PVO i prolaze do svojih ciljeva. Pretpostavke su da sirijska PVO do sada nije reagovala pošto su u dva prethodna slučaja Izraelci napali konvoje Hezbolaha, kao i jednu napuštenu kasarnu za koju su Izraelci verovali da je skladište raketa za Hezbolah. Misterija oko izraelskog vazdušnog napada na sirijski nuklearni centar Deir Az Zora 5. septembra 2007. još nije razjašnjena, jer su izraelski avioni tada doleteli iz pravca Turske. Do sada su Sirijci dobili od Rusa protivavionske rakete tipa „pancir S1” i sistem zemlja–vazduh „tor M1”. Inače, turski F-4 „fantom” nije srušen u sirijskom vazdušnom prostoru raketom „pancir”, već običnom cevnom protivavionskom artiljerijom „šilka”.

Sirija je prema Izraelu razmestila veliki broj raketa zemlja–zemlja tipa „skad-B” dometa do 300 km i u stanju je da pogodi sve mete u centralnom delu Izraela. To su rakete kalibra 220 mm, 302 mm, tu su i kopije iranskih projektila „fateh”, dometa do 250 km, sa bojevom glavom od 500 kg. Sirija je u stanju da gađa raketama većinu izraelskih strateških lokacija, ali i gradske centre u Izraelu. U opciji takvog sukoba, Izrael bi verovatno izvršio preventivni vazdušni napad i sinhronizovani kopneni i desantni udar na Golanu ne bi li sprečio lansiranje sirijskih raketa na Izrael.

Vodi se, dakle, stara igra udara i protivudara, politika se povlači, a u „mapu puta” treba da stignu i rakete S-300. Po onoj, već poznatoj, pesmi „Rusi dolaze”…

(Politika)

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. PAVLE says:

    PUTIN JEDINI IMA SNAGE DA ZASTITI DRZAVE KOJE NEODGOVARAJU ZAPADU . A TIME I RUSIJU STITI . ON JE POSTEN COVEK . TAKO TU GUBI JEDINO AGRESOR--ZAPAD . .

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *