PUTINOV SAVETNIK: Amerika sa saveznicima sprema globalni haotični rat

PUTINOV SAVETNIK: Amerika sa saveznicima sprema globalni haotični rat

27 jula 2014

Joint neighborhood patrolPiše: Sergej Glazjev, savetnik Vladimira Putina, akademik RAN

Istovremeno sa ukrajinskim žarištem raspirivanja svetskog haotičnog rata, SAD nastavljaju da podržavaju oružane konflikte u Siriji i Iraku, da destabilizuju situaciju na Bliskom i Srednjem Istoku, da pripremaju upad Talibana i islamskih bojovnika u Srednju Aziju, da projektuju obojene revolucije u Rusiji i drugim zemljama evroazijskih integracija, a takođe da organizuju državne prevrate u zemljama Latinske Amerike nad kojima su izgubile kontrolu.

SAD podstiču na svetski rat i objektivne zakonomernosti globalne ekonomske i političke dinamike, čije razumevanje daje mogućnost za prognoziranje vojno-političke aktivnosti u narednoj deceniji.

Analiza dugih ciklusa ekonomske i političke dinamike, pokazuje da je najverovatniji period velikih regionalnih vojnih konflikata uz učešće SAD i njihovih satelita protiv Rusije vreme od 2015. do 2018. godine. To je period izlaska novog tehnološkog poretka iz faze rađanja u fazu porasta kada se završava nastajanje njegove tehnološke putanje i na njegovoj osnovi počinje modernizacija ekonomije.

Upravo u tim stadijumima tehnološke promene povlače za sobom promene u strukturi međunarodnih odnosa.

Zemlje koje se pre drugih nađu na talasu novog tehnološkog poretka, stiču prednosti u konkurenciji na svetskom tržištu i počinju da potiskuju prethodne lidere koji moraju da ulažu velike napore za izlazak iz krize suvišne akumulacije kapitala u zastarelim proizvodno-tehnološkim strukturama.

Između novih i starih lidera tehničko-ekonomskog razvoja odvija se borba za dominaciju na svetskom tržištu, što dovodi do porasta međunarodne napetosti i provociranja vojno-političkih konflikata koji su i do sada dovodili do svetskih ratova.

U sadašnje vreme počinje upravo takav period koji će trajati do 2020.-2022. Godine, kada će se konačno oblikovati struktura novog tehnološkog poretka i na njegovoj osnovi svetska ekonomija ući u fazu stabilnog rasta.

Ukrajinska kriza počela je godinu dana pre prognozirane procene vremena otpočinjanja eskalacije vojno-političke napetosti.

Da je Viktor Janukovič potpisao sporazum o asocijaciji sa EU, onda bi kriza počela godinu i po kasnije – u trenutku održavanja narednih predsedničkih izbora.

Do tada bi se sa strane EU aktivirali mehanizmi upravljanja ekonomijom, spoljnom i odbrambenom politikom Ukrajine, koji su predviđeni tim sporazumom. Bili bi formirani i raspoređeni na granicama sa Rusijom ukrajinsko-poljsko-litvanski bataljoni koji se upravo osnivaju.

Bile bi pripremljene procedure za zajedničko delovanje evropskih i ukrajinskih oružanih snaga u regulisanju oružanih regionalnih konflikata.

Iako je u sporazumu predviđena obaveza Ukrajine da u tim konfliktima deluje pod rukovodstvom EU, kao i da sledi njenu spoljnu i odbrambenu politiku, očigledno je da će se realnom organizacijom vojnih dejstava baviti NATO pod rukovodstvom Vašingtona.

Nema sumnje da bi u vreme predsedničkih izbora – u proleće 2015. – bile primenjene one iste tehnologije zamene Janukoviča štićenikom SAD, koje su bile i tokom državnog prevrata ove zime. Samo bi promena vlasti prošla na relativno legitiman način što bi isključilo mešanje Rusije.

Takođe, Amerikanci bi od pripadnika svoje agenture formirali vladu i strukture sile Ukrajine i usmerili tu zemlju na uključivanje u NATO i potiskivanje Crnomorske flote Rusije sa Krima. Rusiji se ne bi suprotstavile nacističke oružane bande, nego sasvim legitimni ukrajinsko-evropski vojni kontingenti koji se oslanjaju na vojnu moć NATO-a.

Legitimna ukrajinska vlada usmeravana od strane SAD prekinula bi saradnju sa Rusijom u odbrambenoj industriji, sprovodila bi ništa manje neobuzdanu antirusku kampanju u medijima i prinudnu ukrajinizaciju Jugoistočne Ukrajine.

Prema analizama dugih ciklusa političke aktivnosti, vrhunac vojno-političkih konflikata desiće se 2016.-2018. godine.

Da se nije desio pad Ukrajine u političku krizu, ona bi se do tada potpuno nalazila pod kontrolom NATO-a i sprovodila antirusku politiku blokiranjem rada Crnomorske flote i provociranjem međuetničkih konflikata na Krimu u cilju likvidiranja proruskih društvenih organizacija i čišćenja jugoistočnih oblasti od ruskog uticaja.

Rusija bi se našla u situaciji mnogo lošijoj nego što je sada posle pripajanja Krima i uspostavljanja nacističkog režima u Kijevu, čija nelegitimnost i kriminalni postupci osuđuju Ukrajinu na katastrofu i raspad.

Socijalno-ekonomska katastrofa koja je zahvatila Ukrajinu i povećavanje haosa na njenoj teritoriji svakako ne odgovaraju ciljevima Rusije jer je ona životno zainteresovana za blagostanje i uspešan razvoj Ukrajine koja je deo Ruskog sveta i neraskidivo povezana sa Rusijom tehnološki, ekonomski i duhovno.

Katastrofalni scenario bilo je moguće izbeći da Janukovič nije bio podložan američkim i evropskim emisarima i da je odbranio državu od nacističke pobune i državnog prevrata. Međutim, to bi za SAD bilo jednako porazu dugotrajne antiruske kampanje koju su vodile u Ukrajini tokom čitavog postsovjetskog perioda.

Zbog toga su one učinile sve što je bilo moguće – koristeći sve svoje političke, informativne i finansijske resurse – za organizovanje državnog prevrata i predavanje svojim štićenicima vlasti nad Ukrajinom.

Zbog te avanture SAD rizikuju da plate svojim ideološkim i političkim liderstvom, ako Rusija kompetentno i odlučno odbrani sebe i svet od američke politike širenja svetskog haotičnog rata.

Od 2017. u SAD počinje novi izborni ciklus u koji će očigledno biti uključena rusofobija kao idejna osnova svetskog rata koji one raspiruju. Ipak, do tada krizno stanje američkog finansijskog sistema može da se ispolji u smanjivanju budžetskih rashoda, devalvaciji dolara i osetnom pogoršanju životnog standarda stanovništva.

Spoljna agresija SAD može zastati na Bliskom i Srednjem Istoku i pretrpeti neuspeh u Avganistanu i u Iraku. Sa jedne strane, pritisak unutrašnjih problema i kriza provociraće u spoljnoj politici rast agresivnosti američkog rukovodstva, a sa druge strane, njegov položaj činiti slabijim.

Kao što dokazuje Pantin, ako se mobiliše intelektualno, ekonomski i vojno – Rusija ima šanse da ne izgubi u konfliktima do kojih će doći između 2015.i 2018. godine, pošto SAD i njihovi sateliti još neće biti spremni za otvorenu agresiju.

Prema tim istim prognozama najopasniji period za Rusiju nastupa početkom 2020.-ih kada će početi tehnološko prenaoružavanje razvijenih zemalja i Kine, a SAD i druge zapadne zemlje izađu iz depresije 2008.-2018. i naprave novi tehnološki zamah.

Upravo u periodu od 2021.-2025. Rusija ponovo može naglo da zaostane u tehnološkom i ekonomskom pogledu što će devalvirati njen odbrambeni potencijal i veoma pojačati unutrašnje socijalne i međuetničke konflikte, kao što se to desilo u SSSR-u krajem 1980.- ih godina.

Američki analitičari iz CIA i drugih resora direktno računaju na raspad Rusije iznutra posle 2020. zbog unutrašnjih socijalnih i međuetničkih konflikata iniciranih spolja.

To potvrđuje postavljanje Džona Tefta za ambasadora SAD u Rusiji, najpoznatijeg organizatora „obojenih revolucija“ i državnih prevrata na postsovjetskom prostoru.

Za Rusiju su najopasniji međuetnički konflikti koji će se veštački podsticati spolja i iznutra korišćenjem socijalne neravnopravnosti, neravnopravnosti između regiona, kao i ekonomskih problema.

U tom cilju, u ruskoj političkoj, poslovnoj i intelektualnoj eliti SAD dosledno odgajaju svoju „petu kolonu“ izdvajajući za te svrhe po nekim procenama do 10 milijardi dolara godišnje.

Da bi se izbegao taj najnegativniji scenario koji vodi raspadu zemlje, neophodna je sistemska unutrašnja i spoljna politika učvršćivanja nacionalne bezbednosti, obezbeđivanja ekonomske nezavisnosti, povećanja međunarodne konkurentnosti i ubrzanog razvoja nacionalne ekonomije, mobilizacije društva i modernizacije vojno-industrijskog kompleksa.

Do 2017. godine, kada SAD počnu otvoreno i po svim frontovima da prete Rusiji, ruska armija treba da ima savremeno i efikasno naoružanje, rusko društvo da bude – kompaktno i sigurno u svoje snage, ruska intelektualna elita da ovlada dostignućima novog tehnološkog poretka, da ekonomija bude na talasu rasta novog tehnološkog modela, a ruska diplomatija da – organizuje široku antiratnu koaliciju zemalja, sposobnu da usaglašenim delovanjem prekine američku agresiju.

Neophodna je široka međunarodna koalicija zemalja koje nisu zainteresovane za otpočinjanje novog svetskog rata. Takva koalicija je potrebna ne samo za sprečavanje rata, nego i za pobedu u njemu, ako se pokaže da je rat neizbežan.

Antiratna međunarodna koalicija mogla bi da obuhvati:

– evropske zemlje koje uprkos njihovim nacionalnim interesima pokušavaju da uvuku u rat protiv Rusije;

– zemlje BRIKS-a, čiji ekonomski uspon može biti torpedovan organizovanom destabilizacijom od strane SAD;

– Koreju, zemlje Indokine koje nisu zainteresovane za pogoršanje odnosa sa Rusijom;

– zemlje Bliskog i Srednjeg Istoka za koje će svetski rat značiti eskalaciju sopstvenih regionalnih konflikata;

– latinoameričke zemlje Bolivarske alijanse za koje širenje novog svetskog rata nosi opasnost od direktne invazije SAD;

– zemlje u razvoju G77- naslednice Pokreta nesvrstanih zemalja, koje tradicionalno istupaju protiv ratova i za pravedno uređenje sveta.

Kao motiv za osnivanje takve koalicije treba istaći opštu, za sve njene učesnike, opasnost od razvijanja globalnog haotičnog rata od strane SAD.

Značajan uslov za uspešno stvaranje takve koalicije jeste lišavanje SAD monopola na ideološku dominaciju putem doslednog razobličavanja nehumanih posledica njihovih intervencija, masovnih ubistava civilnog stanovništva počinjenih od strane njihovih vojnika i razornih rezultata vladavine američkih miljenika u različitim zemljama.

Potrebno je osujetiti karakter američke nepogrešivosti i demonstrirati cinizam i obmanu američkih rukovodilaca, katastrofalne posledice njihove politike dvostrukih standarda, nekompetentnost i neukost američkih činovnika i političara.

U stvaranju antiratne koalicije uticajni saveznici mogle bi da budu verske organizacije koje istupaju protiv nametanja kulta svedopuštenosti i razvrata, protiv podrivanja porodičnih i drugih univerzalnih vrednosti.

One bi pomogle učesnicima koalicije da pripremi i svetu ponudi novu ideologiju koja ujedinjuje i polazi od uspostavljanja čvrstih moralnih ograničenja čovekove samovolje.

Konstruktivnu ulogu mogle bi da odigraju međunarodne humanitarne i antifašističke organizacije.

Svetska zajednica naučnika i eksperata, koja se zalaže za stabilan razvoj i generiše projekte koji objedinjavaju čovečanstvo, takođe bi mogla da postane saveznik koalicije.

(sledi nastavak)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *