Putinove lekcije iz realpolitike

Putinove lekcije iz realpolitike

2 marta 2014

dusan-prorokovic-vPiše: Dušan Proroković

Što se geopolitičke dimenzije ukrajinske krize tiče, ona je očigledna. Ne mora se posebno ni objašnjavati. Možda treba samo dodati, kako je ovo najbolji demanti svima koji su govorili da ne postoji geopolitička dimenzija razbiraspada Jugoslavije i bombardovanja Srbije 1999. godine. Postoji, i te kako.

Prisustvujemo, dakle, geopolitičkoj borbi između talasokratskih SAD i telurokratske Rusije. Učešće ostalih igrača je važno, posebno Nemačke i Francuske. Za Nemačku, ovo može predstavljati korak u nepovrat i dramatično urušavanje pozicije koju je strpljivo gradila još od Helmuta Kola. Za Francusku, ovo može predstavljati veliki povratak na međunarodnu pozornicu, moguće i obezbeđivanje položaja važnog posrednika i medijatora u nekim budućim sporovima i postepeni otklon od pozicije u koju je uveo Nikolas Sarkozi. Ovakvi zaključci se nameću analizom poteza koje vuče Rusija. „Ruska igra“ u Ukrajini može promeniti prilike na kontinentu u značajnoj meri. Istina, svojim potezima, Zapad je značajno pomogao Rusiji, njihovi koraci su bili predvidljivi i kratkoročno planirani. Ali, valja podvući i da u svom nastupu, Vladimir Vladimirovič podseća na Džordža Buša starijeg sa početka devedesetih. Ovde nije reč o njegovim geopolitičkim vizijama, s obzirom da su geopolitički ciljevi obe strane odavno poznati. Ovde je reč o Putinovoj realpolitici i potezima koje vuče „hirurški precizno“.

1. Njegova procena cilja protivnika bila je odlična. Očigledno, SAD su želele da proizvedu građanski rat u Ukrajini. Konačan rezultat je trebalo da bude nasilno zauzimanje svih institucija, od državnih do lokalnih. Cilj: cela Ukrajina bi potpala pod suštinsku kontrolu SAD. Ovakvu tvrdnju potkrepljuje i to što su SAD, ukoliko im je mirno preuzimanje vlasti takođe bilo u interesu, mogle da sačekaju dogovoreno raspisivanje izbora od strane Viktora Janukoviča. U takvim uslovima, uz kolaps Partije regiona, kandidat i lista podržani od strane Vašingtona bi nesumnjivo pobedili. Tesno, ali bi pobedili. Zašto ova opcija nije bila u igri za SAD? Pa zato što bi ta nova ukrajinska vlast trajala do prvog proleća. Ukrajina je u velikim ekonomskim problemima, a zavisnost od ruskog tržišta i ruskog gasa je još veća. Bez obzira što bi proruske snage izgubile izbore, Rusija bi relativno brzo donekle mogla da konsoliduje svoju poziciju. O ovim stvarima biće više reči i u nastavku teksta. Za scenario građanskog rata Rusija nije imala adekvatan odgovor. Sa jedne strane, ukoliko bi se umešala u krvoproliće, Rusija bi izgubila mogućnost da Ukrajinu vrati u svoju orbitu u narednim decenijama mirnim putem i sredstvima kulturne i ekonomske politike. Jednom kada padne krv, to se teško zaboravlja. U tom kontekstu, Ukrajina bi postala nova Čehoslovačka. Možda bi ruska armija i zadržala vojnu kontrolu nad jednim delom zemlje, ali bi ovako sprovedena intervencija od Ukrajinaca napravile žrtve, što bi uticalo na jačanje antiruske dimenzije ukrajinskog identiteta i tvrdokorno protivljenje stanovništva svemu što dolazi iz Rusije. Važna stvar u ovakvom raspletu je i što bi potez Rusije homogenizovao Zapad. Rusija bi dakle, izgubila dobar deo stanovništva koje se danas koleba po pitanju da li su Ukrajinci, Malorusi ili Rusi (nezahvalno je licitirati o broju takvih stanovnika Ukrajine, ali to je uglavnom slučaj sa stanovništvom u centralnim oblastima i pogotovo-Kijevu), a protiv nje bi nastupao jedinstven zapadni front. Sa druge strane, ukoliko Rusija ne bi reagovala na građanski rat u Ukrajini čiju dinamiku bi diktirao „Evromajdan“, ona bi suštinski doživela težak (geo)politički poraz. Takva slabost bi se možda mogla uporediti i sa porazom od Japana 1905. godine. Za Putina je ovo bila složena pozicija, a čini se da je se izbor nije svodio na dobra, već na manje loša rešenja. Iako su svi požurili da konstatuju kako je „podizanje ustanka“ u Ukrajini od strane SAD bilo odlično „tempirano“, u vreme održavanja Olimpijskih igara u Sočiju, posmatrano iz drugog ugla čini se kako je „Soči 2014“ pomogao Putinu. Dobio je neophodno vreme da donese pravu odluku i preokrene stanje na terenu u svoju korist.

2. Rusku poziciju u Ukrajini su otežavala još dva neruska „spoljna faktora“. Prvi je bio Viktor Janukovič. Neko ga je već uporedio sa kombinacijom Kerenjskog i Gorbačova, jer je bio užasno neodlučan, spor, podložan pritiscima iz svog neposrednog okruženja, koje je kalkulisalo po raznim osnovama, i sa brigama kako da sačuva svoje lako stečeno bogatstvo. Zbog ove poslednje stvari bio je i ucenjen od strane Zapada. Janukovič nije mogao da spasi ni sebe, a kamoli da pomogne Putinu da ojača rusku poziciju. Najveći gubitak Janukoviča je prepuštanje Kijeva demonstrantima. Najveći domet Janukoviča (koji uopšte nije zanemarljiv) bio je kupovina vremena i kontrolisanje krize tokom nekoliko ključnih nedelja u januaru. Na kraju, ostao je i legalno izabrani predsednik zemlje, koji je sada „teška artiljerija“ u diplomatsim aktivnostima Moskve. Od slabog Janukoviča, Putin je ipak izvukao najviše što je mogao. Da je tražio više, ko zna, možda bi Janukovič još u decembru podneo ostavku i odleteo sa svim svojim parama i dragocenostima u Švajcarsku?

3. Drugi „spoljni faktor“ je bilo rusko i pre svega-prorusko stanovništvo u Ukrajini. To su vredni i marljivi ljudi, ali se pokazalo i politički naivni. Čak i kada su se organizovali i pokušali da artikuliše svoje zahteve, oni su pozvali na odbranu Ustava Ukrajine i prozvali se „Ukrajinskim frontom“. Oni su bili lojalni Ukrajini i želeli su da brane Ukrajinu. Dozvolili su i da u najveći „ruski grad“ u Ukrajini-Harkov, dođe par stotina „evromajdanovaca“ iz Kijeva i da tamo danima blokiraju ulaz u zgradu lokalne administracije. Prorusko stanovništvo (izuzimajući Krim) nije pokazivalo niti da je sasvim svesno pretnje koja se nad njima nadvija, niti da su organizovani da se od te pretnje brane. Bilo je potrebno da se kijevski „Evromajdan“ otegne, pa da se iskristališe prava slika i priroda protesta i da u prvi red dođu „Desni sektor“ i ostale aveti nacističke prošlosti. Tek to je najpre probudilo, a zatim i motivisalo proruski jugoistok zemlje da počne da se samoorganizuje i preuzima sudbinu u sopstvene ruke.

4. Limitirajuće su na ponašanje Rusije uticala i dva unutrašnja faktora. Prvi je bilo rusko javno mnjenje. Zabavljeno Olimpijskim igrama i zabrinuto zbog naglog pada rublje, u početku se malo interesovalo za sudbinu Ukrajine. U mišljenju prosečno informisanog ruskog građanina je ionako to, da se u Ukrajini stalno dešavaju nekakvi protesti. Sa ove distance posmatrano, može se zaključiti da ni u ruskom javnom mnjenje nije postojala svest da se u Ukrajini dešava nešto presudno, iako je postojala svest da se dešava nešto važno. Pokretati bilo kakvu akciju-političku ili vojnu-širih razmera, je u takvim uslovima nemoguće. Jednostavno, ne bi bilo šire podrške javnog mnjenja za takav potez. Da je prerano započeo kontra-akciju oko Ukrajine, Vladimir Putin bi završio otprilike kao i Džordž Buš mlađi. Barem što se javnosti i popularnosti tiče.

5. Drugi ograničavajući faktor je povezan sa prethodnim, a tiče se pripremanih akcija opozicije u Moskvi. Da je Putin krenuo u „ukrajinsku akciju“ bez podrške javnog mnjenja, ili da se umešao u „građanski rat koji je bio u najavi“, verovatno bi u Moskvi dobio svoj „Evromajdan“. Nije isključeno ni da će takvih protesta biti u narednim nedeljama, ali je teško da će oni, u sadašnjim okolnostima, imati bilo kakav uspeh. Dakle, i što se oba unutrašnja ograničavajuća faktora tiče, Putinu je odgovaralo Janukovičevo odugovlačenje tokom kojeg je „Desni sektor“ počeo da igra ključnu ulogu na ulicama Kijeva.

6. Pošto je imao četiri važna ograničavajuća faktora, a vojno nije želeo da interveniše (jer bi to samo narušilo njegovu poziciju), Putin je vrlo mirno i staloženo reagovao na preuzimanje centralnih institucija od strane četvorke Jacenjuk-Kličko-Tjaginbok-Timošenkova. Mnogi su ovakvu poziciju Moskve protumačili kao slabost, ili čak poraz. Međutim… Procena da će opozicija svojim radikalizmom samo proizvesti još veću krizu, kojom uopšte neće moći da upravlja, bila je još jedna u nizu ispravnih. Zapravo, opozicija je nastavila po preuzimanju vlasti da sprovodi „stari plan“, koji je bio spremljen za slučaj „građanskog rata“: ukidanje ruskog jezika, zabrana prekograničnog emitovanja za elektronske medije, odluke o aktivnostima bezbednosnih organa i državnih institucija, promena Ustava, rapsisivanje izbora i legitimizovanje „revolucionarnih aktivnosti“… Ovo je bio krupan previd novoustoličenih vlasti u Kijevu, jer je tako samo homogenizovan ukrajinski jugoistok i motivisano rusko javno mnjenje da shvati pretnju koja dolazi iz Ukrajine kao nešto presudno.

7. Posebno poglavlje u svemu čini ukrajinska ekonomija. Da je Janukovič zadržao vlast, do Uskrsa bi na ulicama Kijeva bilo milion demonstranata. Sve bi ujedinio protiv sebe, jer je ukrajinska ekonomija u kolapsu, a budžet prazan. Prve procene govore da je zemlji do kraja godine potrebno 35 milijardi evra samo za tekuće potrebe (plate, penzije, servisiranje duga, materijalni troškovi…). Ko će to da plati? MMF? EU? SAD? Da je ovo početak dvehiljaditih, još bi se možda nešto na kratak rok i skrpilo. Ovako, ne postoji ekonomsko rešenje za Ukrajinu. Pogotovo ne postoji rešenje za ogromnu administraciju u Kijevu i poljoprivredni zapadni deo zemlje, bez krupnih industijskih centara-Harkova, Dnjepropetrovska i Donjecka, te bez luke u Odesi. Na kraju, tako „osakaćena“ Ukrajina, makar u njenom sastavu ostao i Kijev, ne treba previše Zapadu. Šta će im još jedan „bolesnik“ kojeg treba da izdržavaju. A kada smo već kod izdržavanja, valja podsetiti da se Zapad nije proslavio ni sa izdržavanjem „kosovskih Albanaca“, kojih je manje od milion i po, pa je teško zaključiti i da bi veći uspeh postigao sa petnaestak puta više stanovništva u zapadnoj i centralnoj Ukrajini. Vruć kropmpir je u rukama Zapada, pre svega u rukama EU. Od Unije SAD očekuje da ovo pitanje „reši“, kao da Brisel nema i važnijih problema. Otuda i konstatacija za ulogu Nemačke sa početka teksta. Nemačka će sada morati da plaća, plaća i plaća u Ukrajini. A zbog čega? I još će pri tome kvariti dugo i strpljivo građene dobre odnose sa Rusijom.

8. Čekanje i taktiziranje su otvorili mogućnost za homogenizovanje proruskog stanovništva u jugoistočnoj Ukrajini. Na proteste su se već digli Sevastopolj, Harkov, Donjeck, Marijupolj, Odesa… Sva ova mesta ulaze u geopolitičku sferu Rusije-direktno i nedvosmisleno. U ovoj etapi razrešavanja ukrajinske krize, Putin je faktički dobio polovinu Ukrajine bez ispaljenog metka, a usled krize koja može zahvatiti ostatak Ukrajine, pitaće se i o budućnosti centralnih delova Ukrajine u budućnosti. Izbori koje organizuje nova vlast u Kijevu 25. maja ovaj deo zemlje neće prihvatiti, pa će Ukrajina ući u dugu i složenu instuticonalnu krizu. Da li će ona dovesti do konfederalizacije zemlje ili njenog raspada, manje je bitno po interese Rusije. Suština je u tome da će veliki deo Ukrajine biti pod ruskom kontrolom.

9. Posebno mesto u ovom ruskom taktiziranju je zauzeo Krim. Sa posebnim ustavno-pravnim statusom i geografskim položajem Krim je odigrao ulogu „poluge“ preko koje je Putin počeo da upravlja ukrajinskom krizom.

10. Na kraju, ostaje i izglasana odluka o upotrebi vojne sile. Međutim, sada moguća upotreba vojne sile dolazi kao posledica, ona je moguća samo ako nove vlasti u Kijevu nastave sa radikalizacijom i sumanutim odlukama. Ostaje i otvoreno pitanje kako će bilo kakvu mobilizaciju sprovesti kijevske vlasti, kada je masovno odstupanje u ukrajinskoj vojsci već počelo. Za početak, najznačajniji deo ratne mornarice je otkazao poslušnost. U slučaju rata, opet, to neće biti građanski rat, sa svim svojim odlikama, već klasičan sukob dve vojske. Prvo, u tom slučaju vojska ovih i ovakvih vlasti nema nikakvu šansu. A drugo, ovakvu meru će podržati i rusko javno mnjenje i to ubedljivo. I šta će onda moći NATO, osim da burno protestvuje saopštenjima za javnost. Pri tome, ne treba ni sumnjati, u slučaju vojnog sukoba, ograničena ruska intervencija se neće ticati samo Krima. Neće se ticati niti samo jugoistočnog dela Ukrajine. U tom slučaju, Putin će intervenisati onako kako mu ruski geopolitički interesi diktiraju (za pretpostaviti je: izbijanje na levu obalu Dnjepra).

U svakom slučaju, pred SAD i novim vlastima u Kijevu je težak izbor. Ili će pristati na „teške kompromise“ i izgubiti kontrolu nad vitalnijom polovinom zemlje ili će ući u širi vojni sukob kojim će izgubiti još više, ali će dobiti prostor da potez Rusije ne priznaju i da onda ovo pitanje otvaraju u međunarodnim organizacijama vraćajući nas u hladnoratovska vremena. Što se Putina i Rusije tiče, generalno gledano, ovakvo ponašanje podseća na pojedine istorijske bitke koje su Rusi vodili. Pustili su neprijatelja duboko u svoju teritoriju, čak mu omogućili i da relativno brzo postigne određene uspehe, a onda organizovali kontrudar. A po Zapad je moglo biti drugačije sve, samo da je imao malo više strpljenja i taktičnosti. Ili nam sve ovo možda govori da Zapad više nema vremena na čeka.

(Fondsk.ru)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *