Rado ide Srbin na izbore

Rado ide Srbin na izbore

12 januara 2014

Bosko JaksicPiše: Boško Jakšić

Ovde kao da se decenijama sve odvija u skladu s „Hronikom najavljene smrti” Gabrijela Garsije Markesa: prvo svi o nečemu pričaju. Onda se to dogodi.

Da li će se posle Broza raspasti Jugoslavija? Da li će biti rata? Da li će biti rata u Bosni? Šta će biti s Kosovom? Da li će izručiti Miloševića? Da li nameravaju da ubiju Đinđića?

Da li će 2014. biti izbora? Hoće. Krajem februara ili početkom marta.

To što je predsednik SNS-a doveden u poziciju da deluje kao frajla koja se opire novom skeniranju srpske političke scene moguće je da je njegova iskrena želja da zemlja oko izbora ne gubi vreme dok se ubrzavaju evropske integracije.

Ne mislim, iskreno, da bi prevremeni izbori značajno blokirali dalje pregovaranje s EU. Već se najavljuje da bi kampanja bila kratka, a izvestan rezultat obećava da bi se vlada brzo sastavila.

Što znači da ima pregršt razloga da SNS ide što pre na birališta i pokupi plen kakav se retko viđa u ovdašnjem političkom lovištu.

Politika je okrutna disciplina i iz tog rakursa potpuno razumem stranački pritisak na Aleksandra Vučića da ide na glasanje kako bi se održala lekcija onome što je ostalo od DS-a.

Kako bi se parlamentarni izbori po modelu Voždovca, Odžaka i Kostolca iskoristili za ubedljiviji trijumf u Srbiji ali i u Beogradu. Kako bi se ponovo prekomponovala Vlada, u korist SNS-a kao dominantne političke snage našeg vremena, i u korist Vučića kao pontifeksa maksimusa. Kako bi se, i to je važno, pročistili prvi ešeloni naprednjaka i homogenizovala podrška Vučiću.

Argumenti su granitni. Može Vučić da koketira da u „politici ništa nije sigurno”, ali sva istraživanja daju SNS-u barem 45 odsto glasova.

Tajming je takođe bitan. Sadašnja vlada traje dovoljno dugo da će krenuti ozbiljna preispitivanja njenih ostvarenih rezultata. Početni blesak tamni u vremenima teško rešive krize. Epiloge hapšenja i suđenja treba dočekati. Reforme su (ponovo) tek najavljene a teško da je iko zadovoljan dosadašnjim rezultatima. Socijalnoj sceni prete gromovi i munje.

Treba požuriti i dok je opozicija slaba. DS se još nije oporavio od „Miloševićevog sindroma”, umišljaja da je nezamenljiv. Stranka je toliko razjedinjena da patetično i krajnje neozbiljno deluje samoohrabrivanje o pobedi u Beogradu. DS bi više morao da se usmeri na konsolidaciju uz oporavak glasova. Častan poraz više vredi od prodavanja iluzija.

SNS nema ni izbliza sličnih problema. Upravo obrnuto, pa je sasvim racionalno da stranka i njen lider jašu na talasu uspona. Da sam političar, ne bih imao ni trunku dileme. Gvožđe se kuje dok je vrelo.

Približava se momenat da SNS iskapitališe na popularnosti koju Vučić ne samo da simboliše, već je i donosi stranci u zemlji koja je sklonija da se identifikuje s pojedincem nego s političkim programima.

Kada se tome doda da je platforma naprednjaka zajednički imenitelj opšteg interesa – od stavljanja kosovskog problema u arhiv istorije do evrointegracija – onda nema razloga da SNS ne iskoristi momenat.

Ali, dok „izborna neizvesnost” deluje uspavljujuće po biračko telo, to ne važi za sve aktere sadašnje vlasti.

Socijalisti su u prvoj liniji fronta protiv prevremenog odlaska na birališta. „Izbori nisu tema, to nije državni prioritet”, ponavlja lider SPS-a. „Vlada je postigla gotovo neverovatan uspeh”, kaže Ivica Dačić, podrazumevajući pre svega Briselski sporazum i skoro otvaranje pregovora sa EU.

„Pobednički tim kao da neko namerno hoće da rasturi. I to baš posle prvog trofeja”, pokušava da poentira Dačić koji bi, očekivano, mogao da izgubi mesto premijera a veliko je pitanje da li bi SPS uopšte učestvovao u budućem kabinetu.

Može lider SPS-a i da zvuči racionalno, ali naprednjaci imaju svoju logiku. Pomalo sebičnu, podosta maksimalističku, ali politički razumljivu. Pobednici pišu istoriju.

Nasuprot socijalistima, čitav klaster manjih stranaka se nada da će ih Vučić, kao novi mandatar, pozvati da učestvuju u vlasti. Već su se postrojili u čekaonici sa svojim ponudama.

Korist je obostrana. Uz neprikosnoveno čvrsto jezgro pod njegovom isključivom kontrolom, SNS može da vlada pozivajući ili otpuštajući svoje „klaster saveznike” a da ni u jednom momentu ne ugrozi opstanak kabineta i da izbegne poziciji da ga ucenjuju.

To, međutim, podrazumeva ogromnu odgovornost. Ukoliko pokažu da žele korisno partnerstvo sa svojim koalicionim saveznicima, onda bi to bilo dobro za sve.

Kada je, svojevremeno, ponudio mandat šefa diplomatije Milici Delević, Vučić je pokazao da ima tu širinu. Ali, mnogo toga se od tada dogodilo. SNS je cementirao svoju moć a pokazalo se da u rukovodstvu naprednjaka ima mnogo onih koji nisu za takve vrste demokratskog eksperimentisanja.

Spremnost da SNS, eventualno, prihvati Čedu Jovanovića i Vuka Draškovića i zadrži Rasima Ljajića značila bi Vučiću lakši politički menadžment u poređenju s apetitima SPS-a, a možda bi mogao i da obogati opštu političku ponudu i ukine partijsko sektašenje koje je dugo rak-rana ovdašnje politike.

Uostalom, to što se vladajući tim menja treba tumačiti i kao posredno priznanje da Vlada ne dobija utakmicu. Da je rezultat nerešen ili barem da je vođstvo minimalno. Da u njemu zaista ima ministarskih „krtica” koje rade protiv Srbije.

Zar Tomislav Nikolić nije javno rekao da smatra da Srbija može da ima bolju vladu i da bi novi izbori išli u prilog i građanima Srbije jer bi izabrali onog kog najviše žele. „Mislim da bi novi izbori opredelili mnogo veću snagu jedne političke stranke, koja bi dala predsednika vlade. Ovo je bila, šahovski rečeno, iznudica.”

Šta mislite, ko još deli predsednikov stav da „ne možete da napravite harmoniju između male i velike političke stranke, ako i moć i vlast nisu srazmerne glasovima koje su osvojile na izborima?”

Ko ako ne Vučić, koji je svestan da peščanik curi, da za razliku od mnogih davno uspavanih nema sve vreme ovog sveta. Očito je da i on računa da će posle izbora krenuti brže, bolje, efikasnije.

Da će, mandatom nove vlade, kupiti barem neko vreme koje mu je neosetno prošlo kroz ruke.

Nisam, međutim, siguran da li su naprednjaci svesni svih opasnosti koje nosi monopol moći. Posle izbora lako bi moglo da se dogodi da budu dodatno opijeni uspehom.

Svaki trijumfalizam je veoma opasan, posebno onaj koji nije potkovan rezultatima. U politici se, kao i u ovom našem ubrzanom životu, stvari menjaju munjevito. Ruše se sistemi koji su delovali nedodirljivo. Padaju uspešne vlade čim zapadnu u beznadežni populizam. Odlaze lideri koji su, koliko do juče, bili obožavani.

Očekujući, očekivano, ubedljivu izbornu pobedu kakva je već ostvarena na nekim lokalnim nivoima, Vučić bi morao pred sobom da drži lik Borisa Tadića čiji je poraz DS odveo u sunovrat. Raketnom brzinom.

Svaki vladar priželjkuje što više vlasti, a što manje neprijatelja, pisao je Makijaveli. Kada stekne maksimalnu vlast, mora da bude svestan da mu je najveći neprijatelj – on sam.

(Politika)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *