РАДИКАЛНА ПРОМЕНА РУСКЕ СПОЉНЕ ПОЛИТИКЕ

RADIKALNA PROMENA RUSKE SPOLJNE POLITIKE

12 juna 2023

Rat u Ukrajini, koji za većinu Rusa – a ne samo za Kremlj – jeste direktan, ako ne i otvoreni vojni sukob sa Zapadom predvođenim Amerikom, znatno je iznutra preoblikovao Rusiju. Ekonomija, suočena sa najoštrijem sankcijama koje su do sada bile nametnute jednoj zemlji, ne samo da traži načine da ih zaobiđe ili da pronađe zamenu za potrebne zapadne proizvode i tehnologije, već je počela i da se preoblikuje iznutra i da se udaljava od uloge „svetske benzinske pumpe”, kako je Rusija bila poznata u svetu nakon raspada Sovjetskog Saveza.

Rusko društvo, koje je postajalo sve atomizovanije dok je nekolicina pojedinaca uspevala da se preko noći obogati, sada se iznova uči solidarnosti i traganju za zajedništvom kroz dobrovoljni rad. Što se tiče vrednosti, patriotizam – omalovažavan i preziran u neposredno postsovjetskom periodu – sada je odneo prevagu u odnosu na liberalizam, koji je ranije dominirao sa svojim kosmopolitskim prizvukom. Takođe se oseća potreba za nečim što bi bio skup ideja kojima bi se zemlja vodila ka budućnosti. Sagledane u odnosu na ove opšte prilike, promene u ruskoj spoljnoj politici, koje su uočljivije sa strane nego njen unutrašnji preobražaj, su tek vrh ledenog breda.



Tabor neprijatelja

Suštinski, rat u Ukrajini izazvao je zemljotres u domenu ruske spoljašnje strategije, vođenja diplomatije i vojnih snaga, i radikalno je preoblikovao i način na koji Rusija posmatra ostatak sveta. Nedavno objavljeni Koncept spoljne politike jeste indikator kuda se za sada stvari kreću, ali to je tek prvi korak u fundamentalno drugačijem pravcu. Ovaj pravac negira ne samo „novo razmišljanje” Mihaila Gorbačova, već i poziciju u stilu „hajde da budemo saveznici sa Zapadom” Borisa Jeljcina i čak aspiracije „Velike Evrope koja bi se protezala sve do Vladivostoka” Vladimira Putina u vreme dok je još bio mladi predsednik. U nekim od ključnih elemenata, novi pristup zatvara poglavlje mnogo dužeg perioda ruske istorije – onog koji je otvorio Petar Veliki, ruski modernizator i vesternizator, početkom 18. veka.

Žestoka, jedinstvena i sveobuhvatna reakcija kolektivnog Zapada na rusku specijalnu vojnu operaciju u Ukrajini i sve veća uključenost NATO-a u rat podelila je svet ruske spoljne politike na dva sasvim različita dela. Zapadno od ruske granice je „tabor neprijatelja” (House of Foes) koji čine Sjedinjene Države sa svojom anglo-saksonskom svitom i zemlje Evrope, na koje – po prvi put – iz Moskve gledaju kao na ništa više do pukih američkih satelita. Zavisno od kriterijuma, ova grupa broji nekoliko desetina zemalja, koje rusko Ministarstvo spoljnih poslova zvanično označava kao „ne-prijateljske” (unfriendly). Dok predsednik Putin zvanično navodi da izraz „neprijateljske” označava tekuću zapadnu politiku pre nego spomenute zemlje kao takve, i dok Koncept spoljne politike i dalje ostavlja otvoren prostor za miroljubivije odnose i sa Amerikom i sa Evropom u dalekoj budućnosti (zasnovane na obostranim interesima), ovaj pozitivni scenario uslovljen je potpunim političkim preobražajem elita ovih zemalja i posledičnom promenom njihove politike prema Rusiji. Svakako, ovo implicira i da će Rusija ostvariti svoje ciljeve u Ukrajini.

U svakom slučaju ne očekuje se da će nova normalnost u odnosima između Rusije i Zapada nastupiti u doglednoj, ili čak srednjoročnoj budućnosti. Narednih deset do petnaest, ili čak dvadeset godina, očekuje se da budu period hibridnog rata protiv Rusije, koji bi mogao da se proširi i na područja izvan Ukrajine te da eskalira iznad konvencionalnog nivoa. U potonjem slučaju, naravno, rat bi bio kraći ali bi posledice bile daleko veće. Oružani posrednički rat u Ukrajini je, naravno, samo jedna dimenzija ovog sukoba, koji se takođe žestoko vodi na ekonomskom, finansijskom, informacionom, infrastrukturnom, psihološkom i drugim poljima. Stoga, u doglednoj budućnosti, rat, bez obzira na pridev koji se koristi da se okvalifikuje, po svoj prilici će ostati osnovni oblik međusobnih odnosa između Rusije i Zapada. Iz perspektive moskovske spoljne politike, SAD i njihovi saveznici – čak i ako je reč samo o državama, a ne o narodnima – ostaju dugoročni neprijatelji.

Za Rusiju, ovo je egzistencijalni sukob: ukoliko bi ga izgubila, zemlja ne bi samo izgubila svoj status velike sile već takođe, de fakto, i svoju suverenost. Neki strahuju da bi Rusija mogla biti podeljena na manje delove kako bi se njima spolja lakše upravljalo. Mnogi posmatrači vide situaciju kao ne manje opasnu od one iz 1941. godine, kada je Hitler izvršio invaziju na Sovjetski Savez; ili na početak 1917, kada su neuspesi na bojnom polju tokom Prvog svetskog rata potkopali poverenje javnosti u carevo vođstvo i izazvali revoluciju koja je okončala rusku imperiju te na kraju dovela do krvavog građanskog rata. SAD, uverena je zvanična Moskva, ništa neće zaustaviti u njihovoj odbrani globalne hegemonije koju iskušava ruski žestoki povratak na međunarodnu scenu.

Ono što se dešava u Ukrajini i šire između Rusije i Zapada samo je deo mnogo šireg procesa koji ubrzava promenu u svetskom poretku – u odnosu na posthladnoratovku američku globalnu hegemoniju i petovekovnu zapadnu dominaciju u svetskim poslovima. U SAD, taj globalni metež je za vreme predsedničkog mandata Donalda Trampa označen kao rivalstvo velikih sila, a sada ga administracija Džozefa Bajdena predstavila kao sukob između demokratije i autoritarizma. Sa druge strane Rusi kao dubinski uzrok za svetski sukob vide ubrzanu tranziciju svetskog ekonomskog, tehnološkog i vojnog centra od severnoatlatskog područja nazad ka Evroaziji. Kao rezultat tog kretanja, središte svetske moći obrnuće pun krug. Rusija nije nemi posmatrač u ovom procesu, već delatnik koji nastoji da izvrši promenu.

Tabor partnera

Ovakva pretpostavka o tome šta se dešava u svetu i sa svetom leži u središtu novog ruskog pogleda na svet. On očito kao prioritet stavlja saradnju sa zemljama Azije, Bliskog istoka, Afrike i Latinske Amerike čiji uspon vidi kao tendenciju budućnosti. Ali ovaj novi prioritet je očito i stvar nužnosti. Zapadni sankcioni rat protiv Rusije; rusko isključenje iz dolarskog svetskog finansijskog sistema; zamrzavanje ruskih deviznih rezervi; zaplena i delimična konfiskacija privatne imovine ruskih građana u inostranstvu; pritisak na međunarodne kompanije da napuste Rusiju ili da preusmere svoje poslovne operacije iz Rusije; uspostavljenje arbitrarnih cenovnih ograničenja za ruski energetski izvoz; izdavanje naloga za hapšenje protiv ruskog šefa države; da ne govorimo o suspenziji vazdušnog saobraćaja i druge oblike ograničavanja slobode kretanja ljudi i roba – sve ovo, što je donedavno bilo potpuno nezamislivo, čini u svojoj ukupnosti de fakto blokadu.

Ipak, zapadni pokušaj da u potpunosti izoluje Rusiju u potpunosti je podbacio. Kina i Indija, Saudijska Arabija i Turska, Iran i Ujedinjeni Arapski Emirati, Brazil i Južna Afrika, zajedno sa mnogim drugima, odbili su da se pridruže sankcijama koje je uvela koalicija predvođena SAD – bez obzira kako su neke od ovih zemalja glasale u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija. Štaviše, veliki broj ovih zemalja znatno je proširio svoje komercijalne i druge veze sa Rusijom, koristeći se diskontnim cenama ruske nafte i drugim pogodnostima. Moskva je prigrlila ovaj deo planete, koji je veći od Zapada ne samo demografski već i ekonomski, ukoliko se sagledava brutodruštveni proizvod po paritetu kupovne moći, kao svetsku većinu i pozdravila je „neutralan” i čak „konstruktivan” stav različitih zemalja prema Rusiji koja se našla u teškoćama (barem kada je reč o njenim vezama sa Evropom). Za rusku spoljnu politiku ovo je definitivno „tabor partnera”.

Vrh spiska

Na samom vrhu ovog spiska su Kina i Indija, koje Rusija sagledava kao uporedive sile, odnosno velike sile evroazijskog kontinenta. Moskovske veze sa Pekingom postaju sve jače, delimično zahvaljujući unutrašnjim svojstvima ovog odnosa ali nesumnjivo jednim delom su podstaknute i spoljašnjim faktorom – vašingtonskim rizičnim nastojanjem da istovremeno potuče Rusiju i obuzda Kinu. Peking, koji predsednik Putin očigledno nije obavestio, tokom svoje februarske posete 2022. godine Zimskim olimpijskim igrama, o predstojećem napadu na Ukrajinu, prevazišao je prvobitnu rezervisanost o ruskom delovanju, i od jeseni 2022. se vidno približava Moskvi.

Izgleda da je kineski predsednik Si Đinping došao do zaključka da je suočavanje sa SAD sada postalo neizbežno, i da su saradnja i bliska koordinacija sa Rusijom sa kineskih pozicija strateški smislene. Sijeva uzgredna opaska Putinu dok su se rastajali na stepeništu kremaljske palate u martu 2023. da njih dvojica „predvode promene kakve svet nije video tokom poslednjih stotinu godina” zvuči veoma znakovito. Nema sumnje da je Kisindžerov trougao iz 1970-ih okrenut na glavu. Vašingtonska politika dvostrukog obuzdavanja prema Moskvi i Pekingu vratila se poput bumeranga pošto je došlo do još većeg zbliženja Rusije i Kine protiv SAD.

Ukrajinski rat iskušao je Indiju u njenoj novoj poziciji rastuće velike sile. Nju Delhi je nedavno imao mnoštvo udvarača iz Amerike, Evrope i Japana koji su nastojali da oslabe njegove istorijski bliske veze sa Moskvom. Međutim, iako je Indija – koja je sebi postavila cilj da postane treća po veličini svetska ekonomija do 2040. godine (sada je peta) – najviše zainteresova za ekonomsku i tehnološku saradnju sa Zapadom, a osim toga preza i od Kine, Delhi pažljivo balansira kako bi izbegao da naškodi svojim čvrstim vezama sa Rusijom. Još mnogo toga je potrebno da urade i Delhi i Moskva kako bi približili svoje „privilegovano partnerstvo” po obimu i intenzitetu rusko-kineskim vezama, ali indijska očita opredeljenost da ostane suverena velika sila garantuje da se Delhi neće približiti zapadnom taboru protiv Rusije. Moskovski glavni interes, naravno, jeste ubrzavanje indo-kineskog približavanja, koji bi učinio rusko-indijsko-kinesku trojku (RIK) središtem nove evroazijske geopolitike. To je, nema sumnje, veoma teško, ali daleko od toga da je i nemoguće.

Kina je nedavno postigla veliku diplomatsku pobedu tako što je isposlovala saudijsko-iranski sporazum da se obnove diplomatski odnosi između dve zemalje i da se uspostave manje neprijateljski odnosi u regionu Persijskog zaliva. Ovo je pratio povezani sporazum između Saudijaca i Huta koje podržava Iran, što je je jedan korak prema okončanju rata u Jemenu. Po prvi put u nedavnoj istoriji, važan mirovni dogovor na Bliskom istoku postignut je bez SAD. Rusija teško da je ožalošćena zbog kineskog uspeha. Naprotiv, dve zemlje velikim delom se koriste sinergijskom snagom ovih paralelnih diplomatskih napora. Ovo se odnosi na Saudijsku Arabiju, koja razmatra naplatu svoje nafte Kini u juanima, dok sarađuje sa Rusijom oko dogovaranja obima crpljenja nafte. Ovo važi i za Iran, koji proširuje svoje ekonomske odnose sa Kinom dok vojno sarađuje sa Rusijom; i na putu je da postane član Šangajske organizacije za saradnju. Ovo se takođe odnosi i na Avganistan gde Kina, Rusija, Iran i Pakistan – još uvek ne i Indija – sarađuju kako bi osigurali stabilnost ove zemlje obogaljene ratom.

Sa svoje strane, Rusija nastavlja da predvodi napore usmerene prema mirovnom dogovoru u Siriji. U okviru Astanskog procesa, Moskva radi sa Turskom i Iranom; drugde, ona aktivno zastupa i podstiče tursko-sirijski dijalog i radi zajednički sa Saudijskom Arabijom, Egiptom i Ujedinjenim Arapskim Emiratima (UAE) i drugima kako bi Sirija ponovo postao punopravni član Arapske lige. U međuvremenu, Turska i UAE su se pretvorili su čvorišta za rusku saradnju sa ostatkom sveta, i Iran ima istaknuto mesto u moskovskim planovima za Severno-južni trgovinski koridor koji bi povezao Sankt Peterburs sa Mumbaijem.



Novi svetski poredak

Možemo obrazlagati u nedogled značaj koji ovo novo usredsređenje na odnose sa „svetskom većinom” ima za Rusiju. Ovi odnosi, međutim, mogu da donesu mnogo više do puke kompenzacije za gubitke koji su, delimično, pretrpljeni raskidanjem odnosa sa Zapadom – što je, naravno, njihov neposredni cilj. Obuhvatniji cilj novog moskovskog pristupa Aziji, Bliskom istoku, Africi i Latinskoj Americi trebalo bi da bude stvaranje elemenata za novi svetski poredak koji su Moskva (i Peking) glasno najavili. Nije važno što, u ovom trenutku, dok je Rusija usredsređena da zameni trenutno stanje potpuno novim, Kina teži da samo preoblikuje trenutni poredak znatnim umanjenjem zapadne dominacije u postojećim institucijama i da proširi uticaj drugih delatnika, pre svega sopstveni. Sve dok je posredi okončanje američke (i savezničke) hegemonije, Moskva i Peking mogu zajednički da nastupaju.

Posvećenost dveju zemalja multipolarnom svetu potiču od pre četvrt veka. Mnogi drugi su potom preuzeli ovaj koncept. Međutim, oblik multipolarnosti koji bi zamenio hegemoniju jedne zemlje trebalo bi da bude definisan i razrađen znatno drugačije od svetske oligarhije ili koncepta nekoliko velikih sila koje bi vladale svetom. Policentrična struktura koju predlažu Kina, Indija, Brazil, Južna Afrika i Rusija, zajedno sa drugima, morala bi biti zasnovana na uzajamnom poštovanju, da isključi bilo kakav oblik diktata, i da prigrli istinski multilateralizam kao delatni princip. Ključna područja izgradnje novog svetskog poretka uključuju finansije, bezbednost i informacije. To su ona područja gde bi lideri „svetske većine” trebalo da pređu sa deklaracija na sprovođenje praktičnih koraka. Na svakom od ovih polja, Rusija ima nešto značajno da doprinese.

Središnji stub američke vodeće pozicije u svetu jeste finansijski sistem zasnovan na američkom dolaru. Dedolarizacija nije samo postala trend u zemljama koje nailaze na poteškoće u odnosima sa SAD, već su nju takođe prihvatili, u manje radikalnoj formi, kao sredstvo diversifikacije i osiguranja i neki američki partneri. Stoga, dok Rusija i Kina (kao i Rusija i Indija) već obavljaju veliki deo svoje bilateralne trgovine u nacionalnim monetama, kinesko-brazilski sporazum na istim osnovana sugeriše da je postignut značajni proboj; ukoliko uslede potezi zalivskih zemalja to bi mogao biti snažan trend.

Svakako, juan, pre nego rublja, rupija ili real, će se nametnuti kao glavni instrument plaćanja, uprkos poznatim ograničenjima. To je korak u dobrom pravcu, ali ne može biti i sam cilj. Vreme je da se BRIKS usredsredi na projekat digitalne svetske valute, koju neće kontrolisati i kojom ne može manipulisati bilo koja pojedinačna država. Ukoliko bi ovaj projekat bio uspešan, to bi predstavljalo istinsku promenu. Onda bi Rio de Žaneiro, Kejptaun ili Mumbai slobodno mogli da se takmiče ko će biti domaćin konferencije na kojoj bi bile postavljene osnove finansijskog sistema za 21. vek.

Drugi stub vašingtonske dominacije jeste sistem bezbednosnih savezništava i partnerstava. Smisleno je za države „svetske većine” da ga oponašaju. Ono što bi bilo razumno jeste pretvaranje Šangajske organizacije za saradnju (ŠOS) koja već uključuje, na ovaj ili onaj način, najveći deo Evroazije izuzev najzapadnijeg poluostrva koje izlazi na Atlantik, u kontinentalni sistem međunarodne stabilnosti i saradnje. Takav sistem bio bi zasnovan na uzajamnom poštovanju; zajedničkom razvoju i konzistentnom poštovanju pravila; i bio bi poduprt merama za gradnju poverenja, pouzdanim linijama komunikacije i mehanizmima za međusobno izmirenje. Ovaj zadatak je možda još teži u odnosu na zasnivanje nove svetske monete, ali nije neizvodljiv.

Pogledajmo, na primer, istorijat stabilnih i produktivnih kinesko-ruskih odnosa koji su zamenili period trodecenijske intenzivne netrpeljivosti i zbunili su zapadne skeptike koji su predviđali žestoki sukob između Moskve i Pekinga. Uspešno kinesko posredovanje između Teherana i Rijada već je spomenuto. Ruski sopstveni napor sa Turcima, Irancima i Arapima da obezbedi političko izmirenje u Siriji je takođe vredno spomenuti. Rehabilitacija Avganistana je, naravno, poduhvat koji još uvek traje. SAD, koje su na početku 21. veka sebe sagledavale kao dominantnu silu nad celom Evroazijom, nastavljaju da budu aktivne duž pomorske periferije, od Ukrajine do Tajvana, i od Persijskog zaliva do Arktika, ali središte kontinenta sada suštinski kontrolišu i njime upravljaju same evroazijske sile.

Medijska imperija

Sa engleskim jezikom koji predstavlja svetski lingua franca, anglosaksonski mediji vladaju radiotalasima i drugim oblicima komunikacije. Istinsko oslobođenje od strane hegemonije potrebno je da uključi oslobođenje sopstvenog mišljenja i razvoj originalnih ideja i misaonih tokova ukorenjenih u bogatstvu mnogobrojnih svetskih kultura i civilizacija. Mediji rutinski proizvode narative koji zastupaju političke agende onih u čijem su vlasništvu ili onih koji ih kontrolišu.

Ova informaciona moć, koncentrisana u nekolicini ruku, bilo da je reč o vladama ili o privatnom sektoru, koje imaju svoj ulog u igri, može i često se zloupotrebljava protiv navodnih rivala i suparnika. Stoga, čuvena „sloboda govora” je često prevara. Zemlje BRIKS-a, ili deo njih, mogu i trebalo bi da razviju konzorcijum alternativnih medija, i na engleskom i na drugim jezicima kako bi pružile sopstveno viđenje stvari. Istorijat katarske Al Džazira, ruskog Raša tudej, iranske Pres televizije i kineskog Ce-Ge-Ti-Ena pokazuju šta se može postići kada se deluje sa nacionalnog nivoa. Indijski mediji raspolažu ogromnom bazom resursa. Zajednički napor bi bio još impresivniji i efikasniji.

Agenda, po kojoj bi ovakvo nastojanje trebalo da se vlada, bi uključila zastupanje gledišta nacija „svetske većine” na budućnost svetskog poretka; međunarodnu bezbednost; uslove ekonomskih i trgovinskih odnosa; životnu sredinu, uključujući pitanje klimatskih promena; uticaj tehnologije na budućnost čovečanstva itd. Takođe bi proširilo opseg kulturne scene širom sveta i ispitivalo bi kulturno nasleđe, posebno naroda Azije, Afrike, Latinske Amerike i Bliskog istoka. Zagovaralo bi pošteni dijalog između svetskih mislilaca, naučnika, akademskih istraživača i intelektualaca o velikim pitanjima današnjice i prihvatilo bi glasove sa Zapada koji ne mogu da se izraze, ili imaju malo mogućnosti da se izraze u medijskom prostoru u Americi i Evropi kojem sve više vlada jednoumlje. Ovo ne bi trebalo da bude alatka antizapadnjačke propagande: glavni deo publike međunarodnog konzorcijuma bili bi ljudi van Zapada, a glavna misija bila bi stvaranje osećaja zajedništva i zajedničke budućnosti.

Koncept spoljne politike

Novi ruski Koncept spoljne politike opisuje zemlju kao zasebnu civilizaciju – što je velika promena u odnosu na sličan dokument od pre desetak godina koji smešta Rusiju u okvire evropskog nasleđa. Definicije i slogane je relativno lako osmisliti i promeniti kada je to nužno; mnogo je teže živeti i delovati u skladu sa njima. Ruske elite, posebno, moraće da posvete mnogo vremena i da ulože ozbiljan intelektualni napor da izmene svoj pogled na svet; da nauče da žive u skladu sa vrednostima koje proklamuju, te da predvode svojim primerom, da preispitaju sopstveno filozofsko nasleđe – koje je mnogo impresivnije nego što većina van zemlje ili čak onih unutar Rusije misli – i da iskreno ocene nacionalno istorijsko iskustvo. Na osnovu ovih koraka, elite bi trebalo da pronađu skup ideja o tome gde bi želele da se njihova zemlja usmeri i da, na kraju, pošto ubede ruski narod, operacionalizuju krajnji projekat – što je divovski zadatak, koji se ne može izbeći niti svesti na manju meru ukoliko je tvrdnja o civilizaciji išta više do pukog slogana.

Ove elite takođe moraju da promisle šta Rusija može da ponudi drugima, i koju ulogu može da igra u različitim odnosima. Na primer, ovo se odnosi na ulogu u okviru postsovjetskih institucija, kao što su Evroazijska ekonomska unija ili Organizacija ugovora o kolektivnoj bezbednosti, i na bilateralni nivo sa „bliskim okruženjem“ postsovjetskog sveta. Isto važi za institucije čiji je Moskva jedan od osnivača: Šangajska organizacija za saradnju ili BRIKS. Dalje, i možda ključno za njenu budućnost, Rusija mora da promisli o svojoj ulozi u okviru grupe RIK, za koju se može reći da je vodeći trio zemalja kontinentalne Evroazije. Potom dolazi niz pitanja o odnosima Rusije sa grupama zemalja, od Asocijacije nacija Jugoistočne Azije (ASEAN) do Afričke unije i Organizacije za muslimansku solidarnost (Islamic Solidarity Organization) i konačno bilateralni odnosi sa ključnim zemljama u svakoj od ovih grupa.

Širina i opseg predstojećih zadataka ostavljaju bez daha. Resursi sa kojima trenutno raspolaže Moskva tek su delić onoga što je potrebno da se otpočne sa proaktivnom saradnjom sa mnogim partnerima koji su sada moskovski prioritet. Ruska ekonomska moć, iako ograničena, je isto tako veoma otporna i prilagodljiva; njeni instrumenti svakako mogu da se kreativno koriste u novom geoekonomskom okruženju. Ruska vojna moć ne samo da se svakodnevno stavlja na iskušenja u ukrajinskoj krizi, već je očigledno unapređena, uprkos skupo plaćenoj ceni. Ruska intelektualna moć, uprkos decenijskom zapostavljanju i znatnom „odlivu mozgova” je impresivna; ono što je još važnije – može da se u većoj meri usredsredi na potrebe nacije.

Što se tiče ruske diplomatske moći ona zahteva prilično regrupisanje. Neki resursi mogu da se preusmere sa područja u kojima je opala potreba za diplomatskom aktivnošću: sa Evrope i Severne Amerike. Potrebno je iznova obučiti mnoštvo diplomata, sa namerom da služe u nezapadnim zemljama. Potrebni su novi kursevi jezika i regionalnih studija, uključujući jezike bivših sovjetskih republika, gde više nije dovoljno samo znanje ruskog za obavljanje poslova. Program ruskog domaćeg obrazovanja bi trebalo proširiti da uključi više materijala o nezapadnim civilizacijama, a medijski izveštači o spoljnim dešavanjima trebalo bi da prevaziđu svoju sklonost da 90 odsto vremena posvećuju Zapadu.

Gorenavedeno nije ništa drugo do skice posla koji predstoji Rusiji kako se bude kretala prema nečemu što sam odavno označio kao „Ruska Federacija 2.0”, zajedno sa potpunim pregrupisavanjem u spoljnim poslovima. Ova transformacija nije planirana. U stvari, da se specijalna vojna operacija u Ukrajini okončala brzo uz neke značajne ali ograničene dobitke za Moskvu, ona možda nikada ne bi ni počela. Ono što je u stvarnosti usledilo podiglo je uloge na najviši zamislivi nivo. Ukoliko Rusija podbaci u ovoj transformaciji (ne mislim da će se ovo desiti) posledice će biti zlokobne – i to ne samo po Rusiju. Ukoliko uspe, „svetska većina” će imati koristi od ovog iskustva i imaće među sobom jednog mnogo sposobnijeg člana za zajednički rad u potrazi za novom svetskom ravnotežom.

Preveo M. M. Milojević/Novi Standard

Tekst je prvobitno objavljen na sajtu HorizonS, časopisu Centra za međunarodne odnose i održivi razvoj (Center for International Relations and Sustainable Development).

Autor je profesor istraživač na Višoj školi ekonomije (Higher School of Economics) i vodeći naučni saradnik Instituta za svetsku ekonomiju i međunarodne odnose (Institute of World Economy and International Relations), oba u Moskvi.

Izvor Russian Council.ru

KOMENTARI



6 komentara

  1. Željko says:

    Dakle nema više one mantre " naši zapadni partneri "!

  2. Željko says:

    Interesantni komentari i iz Njemačke! "Objava je izazvala žustru raspravu na društvenim mrežama. Obični Nijemci sjetili su se medija. Konkretno, postavili su razumno pitanje o sposobnosti "poražajuće" ruske vojske da uništi moderno zapadno oružje. Osim toga, isplivao je i financijski aspekt. Njemačko vodstvo i kancelar Olaf Scholz osobno, korisnici interneta "izrazili su zahvalnost" za "mudro potrošene" milijune eura. “A ja sam mislio da je Rusija već gotova. Uostalom, vaša dnevna izvješća svjedoče da su Rusi pred predajom”, ceri se Marko Ettlich. “Njemačka nije ništa naučila iz povijesti”, jada se Marc-Alexander Paeske. "Sada možete napisati da su njemački leopardi samo staro željezo", kaže Ralf Peter Hennig. “Ovako gore njemački milijuni. Hvala vam, Herr Scholz,” kaže Mario Koch."

  3. Pingback: RADIKALNA PROMENA RUSKE SPOLJNE POLITIKE – Sedma Sila

  4. Rista Bre says:

    Sve što je jako dugačko, ima i svoje slabosti. To mu kao prirodno. Pa kaže "Tekst je prvobitno objavljen na sajtu HorizonS, časopisu Centra za međunarodne odnose i održivi razvoj" Pa da! Američki naziv firme većinom garantuje američke donacije. "Održivi" je američka taktička reč. Nadam se da ću uskoro uspeti da pročitam i drugu polovinu održivog plana. Pomalo me razočarao onaj akrobatizam na kraju - "Ukoliko uspe, „svetska većina” će imati koristi od ovog iskustva..." A ukoliko ne uspe? Šta će biti sa svetskom većinom? Ali dobro. U suštini je blagoglagoljivo, jestivo i nema problema. Ovakve analitičke članke ja zovem politiziranje istine. I kad počneš da je politiziraš, ondak je pomalo zagubiš u održivim objašnjenjima. Danas nije dovoljno biti pametan pa raditi neki analitički posao, moraš biti i održivo pametan da se pojaviš na Engleskim održivim Horajzons ima kao članak. Neki analitičari i alternativci zadnjih dana izjavljuju da su počeli da uče kineski jezik. A mi nekad davno negde u prošlom veku učili samo engleski i pomalo ruski jezik. Kao komunisti, nismo smeli da imamo Bibliju pa nismo pročitali "Dolazi vreme Žute rase". Doduše, Gagi je smeo da čita, ali nam nije pisao. Val(j)da nije smeo u ono vreme. Danas sme. Mi danas imamo održivu demokratiju u Srbiji, made in merika. Naravno, to tamo u Bibliji piše kao upozorenje. Pa ne znam. Ipak je to stvar verovanja ili neverovanja. Naša religija kaže - "Moraš da veruješ". Pa ne znam...Šta mislite? Da li nas Biblija upozorava ili poručuje da skačemo od sreće?(ma ne uzbuđujte se. Ovo ja samo kao održivo gledanje)

  5. Rista Bre says:

    Zaboravih. Učili smo i germanski jezik. Da bismo bolje razumeli našeg budućeg neprijatelja, morali smo da ga upoznamo. (To verovatno neka kineska izreka Konfučija ili sucujeta koji su upoznavali svoje neprijatelje kroz 1000 godina neprekidnog ropstva ili poluslobode i znaju da to treba tako raditi. Oni su mudraci, jel tako?)Verovatno zato je samo 1% đaka i to samo Srba, učio Ruski jezik. Šta ima da ga učim i da upoznajem Ruse kada nam nisu neprijatelji? Preči je germanski i saksonski jezik jer oni nam bili, jesu i biće on što Rusi nisu. E jeb%$#@. Došlo vreme da učim kineski.

  6. Gagi says:

    Drzi se ti Risto tvog Valtera koji je odbranio Sarajevo a posle je malo skoknuo da okupira Kinu. Rekoh ti svojevremeno, poturice, unijati, komunisti, danasnja peta kolona, SVI su isti. Odrodi od svog plemena i roda. Komunisti su bili najgori, oni su objedinili sve odrode u svojoj novoj i prevarantskoj ideologiji, pa tako, naterase potomke junackih oslobodilaca Srbije da budu jedinstveni i "braca" sa konvertitima i prodanim dusama. I siptari su nam nekada bili "braca" i "jedinstven" narod, to je samo moglo da prodje u vasim deformisanim umovima. Poznato je kako su tadasnja "braca" lomila kosti Blazenopocivsem Pavlu dok je sluzbovao na KiM, nije bilo potrebno citati Bibliju i biti naobrazovan kao Rista.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *