Ramazanske zanimljivosti

Ramazanske zanimljivosti

30 jula 2013

Nenad KecmanovićPiše: Nenad Kecmanović

„Neka uđu u džamije u cipelama i piju alkohol, i neka dignu ruku na naše devojke pokrivene glave… Jedan vernik iz našeg naroda biće dovoljan da poremeti i sruši njihove planove“, uzvikivao je nedavno Tajip Erdogan na kontramitingu svojih pristalica u Stambolu povodom masovnih protesta na Trgu Taksim protiv islamizacije turskog društva. I tada, kao i kada je trijumfalno osvojio treći premijerski mandat, Erdogan se nije obraćao samo domaćim nego i muslimanima u zemljama i prestonicama širom nekadašnje Osmanske carevine, uključujući eksplicitno i „Bosancima u Bosni i Sarajevu“.

Pošto primaoci nisu „Bosanci“, nego Bošnjaci i adresa nije „Bosna“, nego BiH, pošta je jedino mogla stići u Sarajevo. Izgleda na pravo mesto jer se poruci sa „Velike porte“ već odazvao jedan za sada anonimni vehabija, koji je na Breki, usred dana, verbalno napao grupu devojaka. Doduše, ne zato što su bile pri alkoholu ili nepokrivene ili neizuvene zakoračile u džamiju, nego zato što su u toku Ramazana u šortsevima šetale po elitnom gradskom naselju. Iako se onih 95 odsto građana Sarajeva, koji su 99 odsto suniti, nerado distancira od ekscesa vehabijske konkurencije (svaki je musliman dobar!), IZ je službeno osudila individualni akt protiv „vrućih pantalonica“ u toku posta.

U Sarajevu se tokom celog Ramazana, međutim, događa i jedan institucionalni delikt verske isključivosti, koji se takođe može protumačiti kao odziv na Erdoganov apel iz Stambola. U Starom Gradu, centralnoj opštini prestonice BiH, u kojoj se nalazi i katolička katedrala i najstarija pravoslavna crkva, i jevrejski hram, i najveća koncentracija kafana, pa leti i najveći broj turista, „sekularna“ lokalna vlast je čitav mesec posta zabranila točenje alkohola. Istina, opštinska zabrana se odnosi „samo na ugostiteljske objekte u blizini islamskih verskih objekata“, ali pošto su Baščaršija i okolina krcati što džamijama što islamskim školama i bibliotekama, a „blizina“ nije precizirana u metrima, prohibicija se praktično protegla na čitav Stari Grad.

Prema izveštajima dopisnika sa lica mesta (Politika, 27. 07) niko od političara, bošnjačkih i nebošnjačkih, u Sarajevu nije reagovao ni na ovu ozbiljniju ramazansku prigodu. Deo javnosti je odobrava jer je u „skladu sa bošnjačkom tradicijom“, dok drugi negoduje pozivajući se na „viševekovnu multietičnost olimpijskog grada“. Iako se ne navodi nacionalna struktura, čisto sumnjam da se među ovima poslednjim, koji su javno podigli glas, čula reč nekog preostalog nebošnjaka. Biće pre da su to oni „građanski emancipovani Bošnjaci“ koji tvrde „da će Sarajevo i kada ga napusti poslednji hrišćanin sačuvati svoj kosmpolitski duh“. Stari Izetbegović je u tome bio mnogo iskreniji i trezveniji, i to crno na belo u „Islamskoj deklaraciji“, gde je napisao „da muslimani treba da se prilagođavaju dok su u manjini i da čim postanu većina treba da nametnu šerijatske zakone“.

Da to nisu bile „samo njegove verničke fantazije nevezane za neko konkretno vreme i prostor“, kako se branio pred komunističkim sudom, pokazao je već prvih dana svoje predratne vlasti. Zaboravilo se da je u tom istom Starom Gradu, gde su muslimani i tada predstavljali ubedljivu većinu, vlast SDA već 1990. bila zabranila alkohol u kafanama, i to bez obzira na udaljenost od džamija i bez ograničenja na dane Ramazana. Indikativno je da je islamsku prohibiciju uveo predsednik opštine koji je istovremeno bio vlasnik baščaršijske aščinice „Kod Hadžibajrića“- kultne po „kiseloj čorbi“ kojom su se pred zoru treznili pijanci svih nacionalnosti i veroispovesti. Hadžibajrići su tako postali očigledan rezultat Alijinog primarnog projekta „islamizacije muslimana“, a „sarajevska raja“, koja uz čašicu u sitne sate u nekoj od džamija podaljoj kafani i dalje naglaba o tome kako bi ono što je nekad bilo moglo opet biti, ostala je bez čorbasto-kiselog otrežnjenja od političkog mamurluka.

Problem je što Alijino nasleđe o „islamizaciji muslimana“ i „nametanju šerijatskog poretka“, udruženo sa Tajipovim porukama vernicima širom carstva da treba „da poremete i sruše neverničke planove“ neće biti lako lokalizovati na Sarajevo i kantone sa bošnjačkom većinom. U Srebrenici se o Ramazanu pojavio poslovično osioni sandžački muftija Zukorlić da bez građevinske dozvole i ostalih zakonom propisanih odobrenja nadležnih opštinskih i organa Republike Srpske demonstrativno položi kamen-temeljac višespratnog Bošnjačkog kulturnog centra. Posle spornog ishoda lokalnih izbora 2012, ovogodišnjih incidenata insceniranih u Potočarima, te najnovijih provokacija skandal majstora ef. Muamera, postaje očigledno da je Srebrenica postala, promišljeno odabrana, strateška tačka za probijanje entitetskih granica i podrivanja RS. I neće nam biti lako…

Mitologizacija Srebrenice kao metafora za srpski udruženi zločinački poduhvat i muslimansko nevino stradanje potrebna je Bošnjacima kao kolektivna žrtva koja simbolički stoji u osnivačkim temeljima svake moderne nacije, jednako kao što je potrebna i zemljama Zapada, kao opravdanje za bombardovanje srpskih položaja odnosno za prvu intervenciju NATO-a u Evropi. Otuda njihov zajednički trud da Srebrenicu stave van domašaja naučnog preispitivanja, pa konsekventno i odgovarajući plan da je stave van nadležnosti Republike Srpske. Angažovanje Erdoganove vlade u istom poslu dobilo je unutrašnji legitimitet u Cerićevoj interpretaciji „Turske kao bošnjačke matice“, a spoljni legitimitet u američkoj podršci da se među Bošnjake, sa Bosfora u Bosnu, presadi „originalni spoj islama i demokratije“.

No, kako se harizmatični Tajip, pod pritiskom demokratije u parku Gezi, sada okrenuo islamu ne samo kod kuće nego, podrškom svrgnutom „muslimanskom bratu“ Mursiju, i u spoljnoj politici, moglo se očekivati da njegova produžena ruka u BiH više neće biti SDP, SDA i SBB, nego Rijaset IZ. I kao što se u Stambolu danas više govori o pokrivanju, izuvanju i prohibiciji nego o ljudskim pravima, medijskim slobodama i sekularnoj državi, tako se i u Sarajevu, evo o Ramazanu, više govori o isposničkim iskušenjima pred „vrućim pantalonicama“ i „mirisom alkohola“, nego o investicijama i zapošljavanju. I, neka, ako već tako hoće, u njihovom Sarajevu, ali ne i u Srebrenici koja je u Srpskoj.

(Pressrs.ba – Banja Luka)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *