Раме уз раме са Браком и Пикасом

Rame uz rame sa Brakom i Pikasom

1 marta 2015

k-Pristani 4656Naslovnu stranicu kataloga čuvenog pariskog Salona 1924. godine krasio je “Portret žene u zelenom” Veljka Stanojevića(1892-1967). Bio je to veliki uspeh za jednog beogradskog slikara.

Ovo delo, kao deo retrospektivne postavke 47 slika, od sinoć može da se vidi u Galeriji-legatu Milice Zorić i Rodoljuba Čolakovića, na izložbi “Veljko Stanojević – Modernist i klasik”, čiji je autor Mišela Blanuša, kustos Muzeja savremene umetnosti.

– Proučavajući kolekciju MSU, posebno period do 1900-1945. godine shvatila sam da su među najreprezentativnijim delima iz te zbirke svakako slike Veljka Stanojevića. – kaže za “Novosti” Mišela Blanuša.

– On zauzima značajno mesto, koje je možda iz današnje perspektive zanemareno, s obzirom na to da se nije mnogo pisalo o njemu, niti su se pravile neke velike izložbe. Ova postavka je zato obimna i u njoj su pored dela iz kolekcija MSU i ona koja su u Narodnom muzeju, Istorijskom muzeju Srbije, Muzeju grada Beograda i privatnim zbirkama. Pokušala sam da na jednom mestu objedinim celokupan njegov opus.

Potomak ugledne srpske porodice (baka mu je bila kći prote Mateje Nenadovića, unuka kneza Alekse Nenadovića, a deda pukovnik Jeremija Stanojević, ministar pravde i prosvete u Kneževini Srbiji, predsednik vrhovnog suda, predsednik Društva srpske slovesnosti), Stanojević je usavršavanje započeo na Umetničkoj školi u klasi profesora Marka Murata i Ljube Ivanovića. Kao dobrovoljac u Prvom svetskom ratu, postaje na frontu zvanični ratni slikar i zbližava se sa srpskim impresionistima Kostom Miličevićem i Milanom Milovanovićem, koji će mu kasnije postati i venčani kum.

– U pauzama između bitaka oni su se okupljali u Solunu, na Krfu, na grčkim ostrvima, gde su se oporavljali i radili – objašnjava Blanuša.

– To je period Stanojevićevog ranog formiranja, gde će napraviti jednu seriju akvarela sa temom grčkih ostrva i gradova, koji su apsolutno u duhu impresionizma.

Tokom godina Velikog rata, Stanojević je na oporavak upućen u Nicu, gde je upoznao dva svetski slavna umetnika – Modiljanija i Arhipenka, priča naša sagovornica:

– Sa Arhipenkom, koji je bio apstraktni, avangardni umetnik, izuzetno lepo se družio i slagao. Provodili su mnogo vremeno zajedno, ali nisu izvršili uticaj jedan na drugog. Modiljanija je uvažavao i cenio, iako ni tu nije došlo do zbližavanja i preuzimanja likovnog uticaja. Moguće je da je Stanojeviću, koji je bio gospodin, bio stran Modiljanijev boemski stil života.

Kao i većina njegovih kolega posle rata odlazi u Pariz, gde će provesti deset godina intenzivnog života i rada, koji se smatraju najznačajnijim periodom u njegovom likovnom stvaranju:

– Upisao se na akademiju “Gran Šemijer” i studirao sa mnogim kasnije svetski poznatim umetnicima. Bio je i izuzetno aktivan na pariskoj likovnoj sceni, učestvovao na prolećnim, jesenjim i salonima nezavisnih. Zapazila ga je i francuska kritika, maksimalno ga hvaleći kao perspektivnog i talenovanog umetnika. Izlagao je u društvu Van Dongena, Braka, Pikasa…

Kada se tridesetih godina vratio u Beograd, njegovo slikarstvo blago popušta u formi, nastavlja naša sagovornica:

– Osećaju se uticaj ekspresionizma boje, likovna traženja, eksperimentisanje…

Prema rečima Mišele Blanuše, Stanojević je jedan je od retkih umetnika tog perioda koji je izuzetno voleo da slika istorijske kompozicije:

– Voleo je istoriju. Negovao je pripadnost narodu, poreklu, vezanost za domovinu, a imao je i lični afinitet da izučava istoriju. Teme su mu bile Prvi srpski ustanak, smrt Vase Čarapića, Zbor u Orašcu, koji će biti prikazan na ovoj izložbi. Neke od tih kompozicija, naručene za Dom garde, radio je zajedno sa Jovanom Bijelićem. Napravio je i reprezentativne portrete kralja Aleksandra, kraljice Marije, kneza Pavla, knjeginje Olge, ali oni, nažalost, nisu sačuvani.

U Drugom svetskom ratu, tokom savezničkog bombardovanja Beograda 1944. stradao je njegov atelje i gotovo sva dela koja su, po mišljenju naše sagovornice, bila – najreprezentativnija. Tada je uništeno oko stotinu slika i isto toliko crteža, cela njegova biblioteka… Sačuvano je samo nekoliko radova koji se u tom trenutku nisu nalazile u ateljeu.

– Postoji i jedan njegov lični doživljaj svega toga, pretočen u ekspresionističku kompoziciju “Oslobođenje Beograda”, punu naboja, nastalu oko 1945. – kaže Blanuša. – Trenutak oslobođenja koliko je bio lep za ljude koji su preživeli ratne strahote, njemu je doneo ličnu tragediju.

U posleratnom periodu kada se nameće ideologija socijalističkog realizma, formiraju novi pravaci, njegovo “kudravo slikarstvo”, kako ga je Branko Popović nazvao, pomalo pada u drugi plan. Nastavio je da se bavi istorijskom tematikom, ali kroz neki savremeniji izraz.

– U posleratnom periodu postoji nekoliko slika gde se uočava tendencija da ne bude “nezainteresovan”, da reaguje, da pruži svoj sud. Kroz “Terazije” iz 1947, u stilu socrealističkih slika, bavio se temom obnove i izgradnje, radnim akcijama… Pokušao je da se prilagodi vremenu, ali se tu i dalje vidi manir građanskog slikarstva – kaže Blanuša.

Veljko Stanojević je imao izuzetno bogatu međunarodnu izlagačku karijeru, od Amerike do Evrope:

– Značajno je i to da je bio jedan od osnivača Društva umetnika Srbije, kao i jedne od najznačajnijih naših međuratnih umetničkih grupa “Oblik” – napominje Blanuša.

– Javljala se nedavno jedna švajcarska privatna galerija, raspitujući se ko je Stanojević i kakav je njegov značaj, a postoje kolekcionari u Bostonu koji imaju njegove slike, tako da i danas njegovih dela ima po celom svetu.

FRESKE I MOZAICI

– Bio je jedan od retkih umetnika svoga vremena koji se bavio i freskoslikarstvom – kaže sagovornica.

– Oslikao je dve crkve: u Banjaluci Saborni hram Svete Trojice, koji je nažalost uništen tokom Drugog svetskog rata i crkvu u Slancima. Većini Beograđana poznat je mozaik iznad portala Crkve Svetog Marka, koji je po njegovim skicama izrađen u Firenci. Iako su u Stanojevićevoj umetnosti zastupljene profane, građanske teme, a bavio se i sakralnim, religijskim temama.

VELIKI LJUBITELJ ŽENA

U najlepšem smislu, Veljko Stanojević je bio ljubitelj žena, ženskog lika – otkriva Mišela Blanuša.

– Uradio je mnogo ženskih portreta. Slikao je poznate dame, poput Vuke Petrović ili čuvene glumice Dare Milošević. Kroz te portrete, stvorio je i svojevrsnu hroniku građanske klase, pa se na njegovim delima može videti moda toga vremena, odeća, frizure, šminka, nakit… iz čega se vidi da smo bili u toku sa svetom. Ljubav prema ženama vidi se i kroz to što se pet puta ženio.

(Večernje novosti)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *