Раме уз раме са Браком и Пикасом
1 марта 2015Насловну страницу каталога чувеног париског Салона 1924. године красио је “Портрет жене у зеленом” Вељка Станојевића(1892-1967). Био је то велики успех за једног београдског сликара.
Ово дело, као део ретроспективне поставке 47 слика, од синоћ може да се види у Галерији-легату Милице Зорић и Родољуба Чолаковића, на изложби “Вељко Станојевић – Модернист и класик”, чији је аутор Мишела Блануша, кустос Музеја савремене уметности.
– Проучавајући колекцију МСУ, посебно период до 1900-1945. године схватила сам да су међу најрепрезентативнијим делима из те збирке свакако слике Вељка Станојевића. – каже за “Новости” Мишела Блануша.
– Он заузима значајно место, које је можда из данашње перспективе занемарено, с обзиром на то да се није много писало о њему, нити су се правиле неке велике изложбе. Ова поставка је зато обимна и у њој су поред дела из колекција МСУ и она која су у Народном музеју, Историјском музеју Србије, Музеју града Београда и приватним збиркама. Покушала сам да на једном месту објединим целокупан његов опус.
Потомак угледне српске породице (бака му је била кћи проте Матеје Ненадовића, унука кнеза Алексе Ненадовића, а деда пуковник Јеремија Станојевић, министар правде и просвете у Кнежевини Србији, председник врховног суда, председник Друштва српске словесности), Станојевић је усавршавање започео на Уметничкој школи у класи професора Марка Мурата и Љубе Ивановића. Као добровољац у Првом светском рату, постаје на фронту званични ратни сликар и зближава се са српским импресионистима Костом Миличевићем и Миланом Миловановићем, који ће му касније постати и венчани кум.
– У паузама између битака они су се окупљали у Солуну, на Крфу, на грчким острвима, где су се опорављали и радили – објашњава Блануша.
– То је период Станојевићевог раног формирања, где ће направити једну серију акварела са темом грчких острва и градова, који су апсолутно у духу импресионизма.
Током година Великог рата, Станојевић је на опоравак упућен у Ницу, где је упознао два светски славна уметника – Модиљанија и Архипенка, прича наша саговорница:
– Са Архипенком, који је био апстрактни, авангардни уметник, изузетно лепо се дружио и слагао. Проводили су много времено заједно, али нису извршили утицај један на другог. Модиљанија је уважавао и ценио, иако ни ту није дошло до зближавања и преузимања ликовног утицаја. Могуће је да је Станојевићу, који је био господин, био стран Модиљанијев боемски стил живота.
Као и већина његових колега после рата одлази у Париз, где ће провести десет година интензивног живота и рада, који се сматрају најзначајнијим периодом у његовом ликовном стварању:
– Уписао се на академију “Гран Шемијер” и студирао са многим касније светски познатим уметницима. Био је и изузетно активан на париској ликовној сцени, учествовао на пролећним, јесењим и салонима независних. Запазила га је и француска критика, максимално га хвалећи као перспективног и таленованог уметника. Излагао је у друштву Ван Донгена, Брака, Пикаса…
Када се тридесетих година вратио у Београд, његово сликарство благо попушта у форми, наставља наша саговорница:
– Осећају се утицај експресионизма боје, ликовна тражења, експериментисање…
Према речима Мишеле Блануше, Станојевић је један је од ретких уметника тог периода који је изузетно волео да слика историјске композиције:
– Волео је историју. Неговао је припадност народу, пореклу, везаност за домовину, а имао је и лични афинитет да изучава историју. Теме су му биле Први српски устанак, смрт Васе Чарапића, Збор у Орашцу, који ће бити приказан на овој изложби. Неке од тих композиција, наручене за Дом гарде, радио је заједно са Јованом Бијелићем. Направио је и репрезентативне портрете краља Александра, краљице Марије, кнеза Павла, књегиње Олге, али они, нажалост, нису сачувани.
У Другом светском рату, током савезничког бомбардовања Београда 1944. страдао је његов атеље и готово сва дела која су, по мишљењу наше саговорнице, била – најрепрезентативнија. Тада је уништено око стотину слика и исто толико цртежа, цела његова библиотека… Сачувано је само неколико радова који се у том тренутку нису налазиле у атељеу.
– Постоји и један његов лични доживљај свега тога, преточен у експресионистичку композицију “Ослобођење Београда”, пуну набоја, насталу око 1945. – каже Блануша. – Тренутак ослобођења колико је био леп за људе који су преживели ратне страхоте, њему је донео личну трагедију.
У послератном периоду када се намеће идеологија социјалистичког реализма, формирају нови праваци, његово “кудраво сликарство”, како га је Бранко Поповић назвао, помало пада у други план. Наставио је да се бави историјском тематиком, али кроз неки савременији израз.
– У послератном периоду постоји неколико слика где се уочава тенденција да не буде “незаинтересован”, да реагује, да пружи свој суд. Кроз “Теразије” из 1947, у стилу соцреалистичких слика, бавио се темом обнове и изградње, радним акцијама… Покушао је да се прилагоди времену, али се ту и даље види манир грађанског сликарства – каже Блануша.
Вељко Станојевић је имао изузетно богату међународну излагачку каријеру, од Америке до Европе:
– Значајно је и то да је био један од оснивача Друштва уметника Србије, као и једне од најзначајнијих наших међуратних уметничких група “Облик” – напомиње Блануша.
– Јављала се недавно једна швајцарска приватна галерија, распитујући се ко је Станојевић и какав је његов значај, а постоје колекционари у Бостону који имају његове слике, тако да и данас његових дела има по целом свету.
ФРЕСКЕ И МОЗАИЦИ
– Био је један од ретких уметника свога времена који се бавио и фрескосликарством – каже саговорница.
– Осликао је две цркве: у Бањалуци Саборни храм Свете Тројице, који је нажалост уништен током Другог светског рата и цркву у Сланцима. Већини Београђана познат је мозаик изнад портала Цркве Светог Марка, који је по његовим скицама израђен у Фиренци. Иако су у Станојевићевој уметности заступљене профане, грађанске теме, а бавио се и сакралним, религијским темама.
ВЕЛИКИ ЉУБИТЕЉ ЖЕНА
У најлепшем смислу, Вељко Станојевић је био љубитељ жена, женског лика – открива Мишела Блануша.
– Урадио је много женских портрета. Сликао је познате даме, попут Вуке Петровић или чувене глумице Даре Милошевић. Кроз те портрете, створио је и својеврсну хронику грађанске класе, па се на његовим делима може видети мода тога времена, одећа, фризуре, шминка, накит… из чега се види да смо били у току са светом. Љубав према женама види се и кроз то што се пет пута женио.
(Вечерње новости)