RASPAD UKRAJINE – Krim postaje nova samoproglašena država?

RASPAD UKRAJINE – Krim postaje nova samoproglašena država?

25 februara 2014

Ukraine Crimea 45877Poslednje izjave krimskih političara i sve jača kriza u Ukrajini ponovo su vratili u žižu interesovanja i status i istoriju tog strateški važnog poluostrva u Crnom moru. Uostalom, čini se da upravo od tog ruskog regiona Ukrajine može početi raspad ukrajinske države.

Kakve su šanse da Krim ostane ukrajinski?

Godine 1441. Krim je postao jedinstvena i nezavisna država – hanstvo. Nezavisnost nije dugo trajala, već 1475. g. Krimsko hanstvo je priznalo sizerenitet Otomanske imperije.

Tri veka krimski Tatari bili su sultanovi podanici sa širokom autonomijom. Sa prestonicom u Bahčisaraju,hanstvo je služilo kao severno utvrđenje imperije:Krimljani nisu dali ni Rusiji ni Reč Pospoliti da mirno žive obezbeđujući metropoli sigurnost sa severa i stalni priliv roblja. U tom pogledu jedna od važnih „mera” bila je podrška krimskih Tatara ustanku Bogdana Hmeljnickog u Ukrajini.

Međutim, agresivnost bahčisarajskih hanova odigrala je podlu ulogu sa njihovom državom. S jedne strane, privukla je pažnju Istambula, a turski gospodari počeli su direktno da deluju u zoni uticaja Krima i sve više da potčinjavaju njegovu autonomiju. Sa druge strane, susedne zemlje hanstva sve više su želele da se obračunaju zbog mnogih nepravdi. Sve to primoralo je Krim da 1774.g. promeni „krov”: posle rusko – turskog rata han je ostao vazal, ali ne više Otomanske, već Ruske imperije. To se mnogima nije dopalo kako u Istambulu, tako i u Bahčisaraju i zato je preduzet niz pokušaja da se uspostavi status quo ante. To nije uspelo i – 1783. g. Krim je ušao u sastav Ruske imperije, gde je i ostao više od 200 godina.

Do 1944. g. Krim je bio rusko-tatarski. Dva puta su ga osvajali Nemci (1918. i 1941.-1944.), za vreme boljševičke revolucije Tatari su pokušavali da obnove nezavisno hanstvo, a 1920. je poluostrvo bilo poslednje uporište belih. Budući da Krim nije bio ostrvo, nije mogla da se ostvari bela utopija koju je opisao Vasilij Aksenov, i Krim se vratio Rusiji. Naravno, sovjetskoj, jer druge više nije bilo.

U prvo vreme sovjetska vlast je veoma doprinosila „tatarizaciji” Krima. Poluostrvo je dobilo status autonomne republike, a vlast je išla na ruku Tatarima. Dovoljno je podsetiti da za razliku od palata iz ruskog carskog vremena – Bahčisarajski dvorac hanova nimalo nije stradao od crvenog vandalizma. Ipak, kasnije je bio rat, bila je okupacija i tatarski kolaboracionizam posle čega je gnev zamenio milost.

Krimski Tatari deportovani su 1944.g. na istok tako da, čak u vreme Hruščovljevog otopljavanja, nisu dobili pravo da se vrate.

Krim je ostao autonomija u sastavu RSFSR – i postao čisto ruski. I pored toga on je predat u sastav druge savezne republike – Ukrajine. Taj događaj bio je usklađen sa 300-godišnjicom Perejaslavske rade koja je donela odluku o pripajanju Ukrajine Rusiji, iako je pre svega imao administrativni motiv: zbog geografskih razloga bilo je jednostavnije da se Krimom rukovodi iz Kijeva nego iz Moskve. Istovremeno je ukinut i status autonomije što je takođe pojednostavilo mogućnost kontrole.

Međutim, došla je 1991. godina …

Zamalo Krimski rat

Tokom 90-ih ukrajinska politika bila je još inertna, na Krimu i oko njega kipele su ozbiljne strasti. Kao prvo, Ukrajinska SSR, koja se pretvorila u nezavisnu državu, počela je da ulaže napore da ukrajinizujeTavriju. To je izazvalo prirodan otpor lokalnog stanovništva. Drugo, aktivirali su se Tatari koji su u vreme Gorbačova dobili pravo da se vrate i koji su svim silama nastojali da iskoriste pometnju za povratak izgubljenih zemalja i privilegija. Treće, glavna baza sovjetske flote, koja se nalazi na Krimu, postala je jabuka razdora između Ukrajine i Rusije.

Teško da vredi ulaziti u sve detalje i nijanse političkih svađa Krima tokom 90.-ih, kojih je bilo mnogo i koje su bile zamršene, a danas već nisu aktuelne. Značajniji je rezultat: Krim se nije odvojio od Ukrajine, ali je dobio posebna prava. Od svih regiona u zemlji (u sovjetsko vreme bilo ih je 25, sada 26 – grad Kijev je izdvojen iz Kijevske oblasti) samo taj ima status autonomne republike. Autonomna Republika Krim nema izabranog predsednika, ali on se ne postavlja ni iz Kijeva od strane državne administracije: postoji vlada koju formira republički Vrhovni savet (premijera takođe bira VS, ali uz saglasnost predsednika Ukrajine).

Odnosno, Krim je pristao da se potčinjava Kijevu, a Kijev je pristao da se neće naročito starati o Krimu. Krimu je posebno dozvoljeno da faktički ostane ruski i sve se svelo na promenu natpisa ulica, pa i to ne svih.

Kada su kijevske vlasti u vreme predsednika Juščenka pokušale da sklone rusku flotu iz Sevastopolja (isticao je rok zakupa koji su usaglasili Jeljcin i Kučma, a njegov produžetak nisu naredili Vašington i Brisel), čvrsta pozicija Krimljana umnogome je uticala na odustajanje od te kreativne ideje.

Izgledalo je da se sve ustalilo. Ali, desio se evromajdan.

Pre svega treba istaći dve važne okolnosti. Prva je – etničko-kulturološka, druga – ekonomska.

Kao prvo, od svih regiona Ukrajine Krim je najviše ruski. Nekad je to bila višenacionalna teritorija, ali su iz Tavrije još u vreme Potemkina preseljeni Jermeni i Grci, a Staljinova deportacija odselila je Tatare. U trenutku raspada SSSR-a na Krimu je bilo 67% Rusa i 26% Ukrajinaca, a sada (za dve decenije broj stanovnika Krima smanjio se skoro za pola miliona – sa 2,4 miliona do nepunih 2 miliona) tamo živi 58% Rusa, 24% Ukrajinaca i 12% Tatara. Uz to, ruski jezik smatra za maternji tri četvrtine stanovništva, a ukrajinski – samo njegov deseti deo. Ruski jezik koristi (isključivo ili istovremeno sa drugim) 97% stanovništva – to su podaci Kijevskog međunarodnog instituta za sociologiju.

Drugo, za razliku od takvih, ne manje, ili malo manje ruskih regiona, kao što je Donbas, Krim skoro da nema ekonomsku elitu povezanu sa Evropom. Preciznije rečeno, Krim skoro i nema sopstvenu ekonomsku elitu. U godinama ukrajinske nezavisnosti on nije manje razoren od ostalih oblasti zemlje. U drugoj polovini 90.-ih ukrajinski oligarsisu se zainteresovali za krimska odmarališta (i veoma malo za industriju i poljoprivredu) i počeli da ulažu, ali tuđ novac. Zato krimska elita nema one kočnice koje „donjecku” i „dnjepropetrovsku” čine tako popustljivom kada u igru ulaze EU i SAD.

Zbog ova dva faktora Krim nikako nije mogao ostati ravnodušan prema onome što se događalo u Kijevu. Tim pre, teško da se od Krimljana moglo očekivati da uopšte imaju ikakve simpatije prema „banderovskoj revoluciji”. Pri tom je ovog puta reakcija Krima bila mnogo oštrija nego pre 22 godine.

U početku su se na Krimu zadovoljili izražavanjem nezadovoljstva i zahtevima predsedniku i vladi da zavedu red u zemlji. Kasnije su u krimskim gradovima počeli da se pojavljuju emisari Majdana, koje su oni jednostavno tukli. Međutim, pogoršanje koje je nastupilo tačno za jubilej Perejaslavske rade (360 godina) i davanja Krima Ukrajini (60 godina), izazvalo je ne samo spontano nezadovoljstvo, nego i potpuno zvaničnu reakciju.

Devetnaestog februara prezidijum Vrhovnog saveta AKR pozvao je predsednika Ukrajine Viktora Janukoviča da preduzme vanredne mere za uvođenje reda u Kijevu i naglasio da u zemlji počinje građanski rat.

„Pokolj na ulicama glavnog grada potvrđuje da je opozicija shvatila brojne ustupke od strane vlasti kao ispoljavanje slabosti, a zakon o amnestiji iskoristila kao predah za nove pokušaje da silom uzme vlast u zemlji” – citira njegovu izjavu ITAR-TASS. U nastavku se još kaže da „u slučaju dalje eskalacije građanskih sukoba Vrhovni savet ima pravo da pozove stanovništvo autonomije da stane u odbranu građanskog mira i reda na poluostrvu”.

Istog dana predsednik Vrhovnog saveta AKR, Vladimir Konstatinov, doputovao je u Moskvu i dao nekoliko značajnih izjava. Prilikom susreta sa deputatima Državne Dume RF, on je saopštio da će Krim „u slučaju promene legitimne vlasti postaviti pitanje o odvajanju od Ukrajine”, mada se ogradio da se još uvek to pitanje ne razmatra. „Mi imamo samo jedan put – odbijanje odluke prezidijuma CK KPSS o predaji Krima. Jedna zemlja predala je (Krim) drugoj zemlji, u znak prijateljstva, vekovnog prijateljstva, zemlji koja se danas zove Ukrajina. Vidimo šta se dešava sa prijateljstvom. A ako prestaje da postoji sama zemlja, onda prestaju da važe svi akti, postojaće potpuno drugačija političko pravna istorija” – citira predsedavajućeg Krimskog parlamenta RIA „Novosti”.

Kao što se vidi, retorika zvaničnih vlasti AKR se pooštrava. Na Krimu se već osećaju teške ekonomske posledice „nove Ruševine”; Krimljane iritiraju banderovski „desanti”; na Krim su počeli da se vraćaju ranjeni milicioneri sa Majdana… A šta dalje može da usledi?

Moguće su tri varijante razvoja. Prva – sve će se nekako urediti. Druga – Krim proširuje svoju autonomiju. Treća – Krim izlazi iz sastava Ukrajine i postaje jedna od „nepriznatih država” pod patronatom Rusije. Šta je verovatnije?

Upoređivanje potencijala

Šanse za prvu varijantu svakim danom opadaju. Izgleda da je jedini čovek koji stvarno želi primirje prema ranijim uslovima, predsednik Janukovič – svi ostali žele da nešto promene u svoju korist.

Druga varijanta je moguća ako nastupi bar nekakvo smirivanje. Nasilje zapadnih regiona i jačanje nezadovoljstva u istočnim i južnim, a takođe i Kijev koji je ušao u kovitlac, ne žele da se smire. Posebno je pitanje šta se dešava na istoku i jugu. Važno je da je smirivanje moguće samo uz saglasnost strana na federalizaciju Ukrajine. A ukrajinske pristalice nezavisnosti više se plaše federalizacije nego davanja ruskom jeziku državnog statusa. Oni smatraju (i ne bez razloga) da će se federativna Ukrajina raspasti već sledećeg dana. Tim pre, ako ruski jezik vrati status zvaničnog i većina građana zemlje (uključujući i većinu etničkih Ukrajinaca) sa zadovoljstvom iskoriste mogućnost da govore kao što su i navikli…

Može li nešto da omete treću varijantu? Kijev ne može putem sile da spreči Krim, čak i ako se tamo ponovo pojavi neka vlast – nezavisna Ukrajina faktički nema svoju oružanu silu; takođe skoro da nema ekonomskih poluga budući da je kriza. Sem toga bilo koja opšteukrajinska vlast mora nešto da učini sa aktiviranim „istokom” (Harkov, Donbas, Odesa), a Krim je još dalje…

Zato na Krimu ima Tatara. Nastupajući na televiziji NTV, predsednik parlamenta, Konstantinov, tvrdio je da su se sa njihovim Medžlisom dogovorili. Sledećeg dana prvi čovek Medžlisa, Refat Čubarov, govoreći na Majdanu negodovao je zbog izjave predsednika parlamenta: prema njegovim rečima krimski Tatari neće dozvoliti da se realizuju izjave takvih političara kao što je Konstantinov.

„To je politička podvala u vremenu teškom za zemlju. Krimski Tatari jednostavno neće dati da se to učini! To je i naša zemlja, to je zemlja svih koji žive na Krimu, mi nemamo drugu otadžbinu. Mi ćemo biti u jedinstvenoj državi” – navodi reči Čubarova „Ukrajinska pravda”.

Drugim rečima, Krimu prete da odgovori „antimajdanom” građanskim lokalnim konfliktom. Prema tome, ishod će odlučiti oni koji se ranije uplaše. I ne radi se samo o tome ko od predsedavajućih u parlamentu ima jače nerve, već pre svega o tome, da li će se u Ukrajini naći snage sposobne da očuvaju tu istu jedinstvenu državu o kojoj brine tatarski lider.

(Fakti.org , prevela: Ksenija Trajković)

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. Miodrag Tomić STUBLINSKI says:

    Iz obaveštajnih izvora sa zapada NATO, Evropska unija i Amerika su ohrabreni mlakom i skoro nikakvom reakcijom Ruske federacije na zbivanja u Ukrajini. U Vašintonu i Berlinu su proglasili pobedu a Rusiju aznačili kao "bolesnika u poodmakloj fazi bolesti" Rekoše Rusija je na staklenim nogama i treba joj zadati završni udarac. Na ovakve izjave su i vlasti u Beogradu bile oduševljene, tom prilikom jasnu podršku su dali kijevskim neonacistima (demonstrantima Izvor ovih informacija je verodostojan. Zanimljivo je da Moskva za ovu zapadnu spekulkaciju ne zna!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *